Прочитај ми чланакХрватски грађани живе у друштву, али су великим делом, сматрају неки стручњаци, заправо препуштени сами себи, односно, упркос животу у друштву, већином су у њему ‘сами’.
Наиме, истраживање Еуробарометра показало је да је тек између 20 до 30 одсто хрватских испитаника на питање може ли се, уопштено гледајући, већини људи у њиховој земљи веровати, одговорило потврдно.
Тако између 70 и 80 одсто хрватских грађана сматра да својим суграђанима не могу веровати, а ту улазе, примјерице, суседи, службеници, политичари, колеге – односно, све категорије које чине једно друштво. Просперитет и поверење у институције Хрватска се тако нашла међу још неколико земља ЕУ у којима грађани имају најмање поверења у људе који их окружују – ту су још Словачка, Грчка, Кипар, Бугарска и Румунија.
С друге стране, највише поверења у своје суграђане имају Данци и Финци, где је на исто питање потврдно одговорило између 80 и 90 посто испитаника.
Ствар је битно повезана с неповерењем у институције, попут правосуђа и његову независност, у које хрватски грађани имају посебно висок ступањ неповерења, те дубок утисак велике раширености корупције и слично.
Јосип Крегар, социолог с Правног факултета у Загребу, резултате истраживања коментарише упозоравајући на појам друштвеног људског капитала – неке земље, каже, свој просперитет и напредак могу приписати томе што њихови грађани показују већи ступањ поверења у институције, због чега и марљивије раде, не боје се улагања и тиме сретније живе.
Таква атмосрефа и стање ствари утиче на све сфере друштва.
„Истраживања показују да скандинавске земље имају високи ступањ друштвеног, социјалног капитала, у њима људи имају више повјерења и у институције, а онда наравно и међусобно, због тога јер знају да ће их заштитити не њихов род, племе или нација, него институције. То има посљедице и на економију – економија која почива на неповјерењу није капитализам. Капитализам нису створили разбојници, отимачи, него људи протестатантске етике, који се држе своје ријечи, који вјерују у то да рад ствара добро, да разумијевање положаја других значи спас и вјечни живот. А заправо тиме што ћемо на овом свијету остварити Божју вољу, а то значи бити добар, поштивати заповиједи, ослањати се на друге људе и бити члан заједнице – и то добар члан заједнице – да то доноси срећу“, каже Крегар.
Ослањање на род, племе, нацију
С друге стране постоје друштва у којима је, како каже, отимање и пропаст саставни део животног искуства, што не ствара нити предузетнике нити сретне и задовољне људе.
„Оно, међутим, што ми имамо као супститут таквог става је заправо припадност роду, племену или нацији – очекујемо да ћемо наићи на солидарност и заштиту оних који су нам слични – по вјери, поријеклу, језику. Али то се у стварности врло слабо дешава, због тога што непријатеље на тај начин умножавамо, а број пријатеља, или оних од којих очекујемо помоћ, смањујемо. Кад се истражује то обичним питањима о повјерењу у институције, онда увијек видимо да Хрватска или југ цијеле Еуропе, стоји лоше. Заправо, ми се не ослањамо на институције, ми и кад их створимо желимо их изиграти, заморити, оставити без људи и средстава и оне остају тек пука празна шкољка“.
Практичне посљедице су да се грађани стално излажу ризику да буду увек наново изиграни и преварени.
„Због тога што институције нитко не поштује, зато што се ријеч не поштује, зато што углед не значи ништа – углед се купује уз помоћ моћи или новца, а не уз помоћ тога да си изборио својим достојанственим животом. Ради се о сасвим практичним стварима – зашто ми трошимо на судове толико средстава, кад у њих не вјерујемо, зашто сваке четири године или мање имамо изборе, ми заправо стално имамо изборе, а изабране не поштујемо нити им вјерујемо? То је сувишни трошак, помислит ће људи, заборављајући да демокрација кошта, али не у том смислу да она значи начин да се изигра повјерење“.
За међуљудске односе то, каже, значи да се не смије веровати никоме, односно једини начин да добро живиш је веровати само себи, евентуално својима најближима.
„Али баш код оставинских расправа, код развода брака, свађа с најближима је заправо убитачна. За живот то значи да је живот осиромашен, да је сведен на биједно животарење, повремене еуфорије, али заправо сталну несигурност“, закључује Крегар.
Јачање поверења у неформалне мреже
Социолог Драган Багић сматра да у Хрватској у стварности не постоји висока разина неповерења међу самим грађанима, односно да они у међусобним односима не наступају с посебно израженим опрезом у упоређивању с неким другим нацијама или државама.
„Ја мислим да су резултати тог истраживања добрим дијелом, увјетно речено, више нека комбинација артефакта истраживања и односа према другим актерима о којима се у том истраживању мјерило повјерење. Дакле, Хрватска, кад се погледају други резултати, по неким другим параметрима, има изразито ниско, у компаративном смислу, повјерење у различите институције – од политичких, правосудних, невладиних и тако даље – а ово питање је постављено у том контексту, дакле у контексту повјерења опћенито у институције, а повјерење у различите институције у Хрватској је, релативно гледајући, исто изразито ниско и апсолутно и да је напросто то утјецало и на то како су људи одговарали на ово питање“, каже Багић.
Стога је уверен да би истраживање о поверењу у људе у њиховим свакодневним међусобним односима, без контекста поверења у институције, показали другачије резултате.
НЕМАЧКИ ЛИДЛ у СРБИЈИ ОТВАРА продавницу на гробљу! https://t.co/pCB1OxfaZd
— СРБИН инфо (@srbininfo) July 22, 2018
Коментирајући питање евентуалног ‘преливања’ неповерења у институције на међусобне односе и друштвени живот, Багић указује да то неповерење може имати чак и супротне ефекте – односно, да неповерење у институције људе усмери на то да своје потребе и проблеме решавају неформалним каналима, што води већем ослањању на неформалне мреже, друге људе, обитељске мреже и слично.
Мафија и институције
„Тако да нефункционирање институција и неповјерење у институције може утјецати на то да заправо јача повјерење у неке неформалне социјалне мреже. Једна од теза је, примјерице, да је разлог опстојности мафије у неким регијама држава, примјерице на југу Италије, повезан управо с нефункционирањем институција – онда се људи, јер институције не функционирају, ослањају на неке друге мреже, неформалне или обитељске, и развијају веће повјерење у њих. Значи, то може бити нека посљедица нефункционирања институција и неповјерења у њих. То нема нужно посљедицу да онда расте неповјерење опћенито у људе и неформалне међуљудске односе“.
Стога се може рећи да се неповерење у друштву догађа кроз неповерење према институцијама.
„Мислим да је то ипак доминантно, да то неповјерење у људе у овим неформалним, особним односима, није изражено у тој мјери“, закључује Багић.
Психолошкиња Мирјана Кризманић објашњава да људи поверење у ближње губе најчешће на темељу искуства, односно методом ‘властите коже’ – када се покаже да није истина оно што им је нетко рекао, када се некоме нешто обећа па се обећање не одржи или када, на пример институције обећају да ће нешто бити тако и тако, па се покаже да то ипак није тако и тако.
Лакоћа лагања и изостанак неугодности
„Овдје људима није неугодно лагати, није им неугодно кад их се улови у лажи. То је чињеница. Некад је људима било јако неугодно ако их је нетко уловио у лажи, да су нешто рекли да знају, а не знају, да су нешто чули, а нису. Данас је рећи неистину апсолутно ништа – нити је кому неугодно да га у томе улове, нити се људи сраме што говоре нешто што не знају ли што није точно или што намјерно лажу. Тако да је то повјерење у изговорену ријеч уништено. Људи се једанпут опеку, други пут и онда веле: Ја више ником не вјерујем“, каже Кризманић.
Са стајалишта појединца, наводи, боље је не веровати него стално бити преварен, јер то човека чини несигурним.
„То није угодно друштво за живјети, у којем никоме не можете вјеровати. С друге стране, још је горе ако вјерујете па вас сваки пута изнова преваре. Људи су научили да не вјерују, да им лажу политичари, да им ако треба лажу сусједи, каткад и пријатељи. То је посљедица несигурне ситуације у цијелом друштву – ви видите да нешто изјави један министар, други дан нетко каже да то није истина, онда он вели: То је извађено из контекста. То је код нас изговор за све. Не може контекст бити одговоран за вашу неистину. Тако људи губе повјерење и то онда доводи до тога да се осјећају у друштву у којем живе несигурно“, закључује Кризманић.
