Pročitaj mi članak
(Фонд стратешке културе – Давид Петросјан)
Трећег септембра је у Москви дошло до радне посете председника Јерменије Сержа Саргсјана са председником Русије В.Путином. У току тог састанка јерменски председник је изјавио да је његова земља донела одлуку да ступи у Царински савез, као и да је Јереван спреман да предузме све потребне практичне кораке и да затим учествује и у формирању Евроазијског економског савеза.
Руски лидер је подржао одлуку С.Саргсјана и изразио спремност Москве да на сваки начин допринесе том процесу.
Истовремено су информационе агенције саопштиле да је руска страна спремна да у развој железничке мреже Јерменије инвестира око 500 милиона долара, да предузме потребне мере како би се продужио животни век Јерменске нуклеарне електране за 10 година, и да затим помогне при изградњи нове нуклеарне електране…
Такође се предвиђа инвестирање у ПО „Наирит“ (до 100 милиона САД $),и рад на низу логистичких пројеката. Објављена је и намера да се у Јерменији отвори филијала Московског државног универзитета. Осим тога, Јерменија и Русија су се договориле и о неким питањима везаним за испоруку најважнијих енергената.
Такође се саопштава да је одлука Јерменије да ступи у Царински савез донета захваљујући документима који су постали база за њу: Уговору о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи Руске Федерације и Републике Јерменије од 29.08 1997.г. (који су потписали председник Б.Јељцин и Л.Тер-Петросјан) и Декларације о савезничком деловању РФ и РА (Републике Јерменије), која се односи на 21. век, од 26.09 2006. (потписали су је председници В. Путин и Р.Кочарјан).
Одлуку Јерменије да ступи у Царински савез прокоментарисала је и Астана, главни град Казахстана. Одговарајућу изјаву је дала министарка за послове економских интеграција Казахстана, Жанар Ајтжанова.
Наравно, одлуку председника Јерменије су прокоментарисали и европски партнери Јерменије. Тако је руководилац МИП-а Литваније (та земља од 1.јула председава Европском унијом) Линас Линкјавичус изјавио да је одлука Јеревана да ступи у Царински савез блокирала јерменске шансе за потписивање Споразума о формирању простране и свеобухватне зоне слободне трговине (ДЦФТА) са Европском унијом.
Да подсетимо да је раније званични Јереван саопштавао да је рад на Споразуму са ДЦФТА завршен и да је документ спреман за парафирање. Најновију одлуку руководства Јерменије је прокоментарисао и Карл Билт, руководилац спољнотрговинске институције Шведске. Он је у свом микроблогу у Твитеру одлуку руководства Јерменије о ступању у Царински савез и о њеном учествовању у формирању Евроазијског економског савеза назвао „заокретом у политици земље за 180 степени“. Да подсетимо да Шведска, уз Пољску, представља једну од земаља које у оквиру ЕУ брину о политици „Источног партнерства“.
Изјава шведског министра иностраних послова директно сведочи да је пре посете С.Саргсјана Москви политика званичног Јеревана била другачија и да је била оријентисана управо ка потписивању ДЦФТА. То доказује и интервју заменика министра иностраних послова Јерменије Шаварша Кочарјана телевизијском каналу Армнеwс од 22.августа.
Како нам се чини, до заокрета у политици Јеревана „за 180 степени“, о коме пише министар иностраних послова Шведске, дошло је у периоду између 25.августа и 1-2.септембра. У том периоду је обављено и путовање у Москву Вигена Саргсјана, руководиоца Администрације председника Јерменије, а 28.августа је, сасвим неочекивано, лично председник С.Саргсјан приватно посетио Хрватску. О циљу и програму његове посете која је сасвим сигурно укључивала и низ састанака, званични извори у Јеревану нису ништа саопштили.
Нећемо да нагађамо шта се тачно догодило у тих неколико дана, али претпостављамо да је до тако изненадне промене усмерења политике дошло, како се обично и говори у таквим случајевима, „под утицајем извесних околности“. Очигледно је да се испоставило да су те „околности“ биле толико јаке, да С.Саргсјан не само да је блокирао потписивање ДЦФТА, већ се сложио и са неопходношћу да се сарадња са Царинским савезом максимално појача.
Да подсетимо да је од тренутка ступања прво на дужност премијера (април 2007.), а затим и на дужност председника (април 2008.) С.Саргсјан имао практично неограничену јавну подршку западних партнера, пре свега Брисела и Вашингтона, који су затварали очи пред неповољним друштвено-политичким и социјално-економским процесима у Јерменији.
Да би се одужио, Јереван је у Цириху 10.10 2010.године потписао јерменско-турске протоколе који су, благо речено, били вишеслојни, и који је, како су посредници у том послу мислили, требало да доведу до нормализовања билатералних односа и отварања сувоземне границе од стране Анкаре између Јерменије и Турске. Међутим, до тога није дошло. Природно је да се поставља питање: зашто се, после подршке које су му дали западни центри моћи, С,Сарксјан ипак одлучио о прилажењу Јерменије Царинском савезу? Шта је то, што је превагнуло?
По нашем дубоком мишљењу, највероватније се ради о питањима безбедности земље, у којима Јереван на известан начин зависи од Москве. Наравно, заједнички економски пројекти, старе историјске везе су такође одиграле не баш безначајну улогу, али за Јерменију, која је на страни Степанакерта увучена у конфликт Азербајџана са Нагорним Карабахом, дугим више од 25 година, питање безбедности и даље остаје најбитније. Несумњиво је да је ОДКБ структура која је још увек несавршена, али данас она обезбеђује реалне гаранције безбедности Јерменије, између осталог и због „атомског кишобрана“, а обезбеђује и испоруке наоружања, укључујући и тешко, и то по ценама које нису ни близу комерцијалних .
Потпуно је јасно да ни ЕУ, ни НАТО не желе на себе да преузму одговорност за безбедност Јерменије (у случају да се ратна дејства обнове не само у Нагорном Карабаху, већ и по читавом ободу јерменско-азербејџанске границе). Руководство западне алијансе је у периоду док је С.Саргсјан био премијер, више пута то изјављивало. Осим тога, у Европској унији не желе (или не успевају) да убеде Анкару да сувоземна граница са Јерменијом треба да буде отворена.
Правећи закључак у вези са политичком одлуком коју је донео С.Саргсјан о ступању Јерменије у Царински савез, треба да се каже и следеће. Прво, при пријему Јерменије у чланство Царинског савеза одговарајућа „путна карта“, тј. редослед поступака обе стране, мора да предвиди и чињеницу да ова земља која жели да приђе Царинском савезу нема заједничких граница са осталим земљама тог удружења. То значи да „путна карта“ у том случају треба да буде унеколико другачија у односу на остале случајеве.
Друго, за сада нема јасности у вези са непризнатом Нагорно-Карабахском Републиком која суштински и данас са Јерменијом чини јединствен царински, економски и финансијски простор. Такође постоји претпоставка да ће Јерменија и Кина остати јединствен финансијско-економски и царински простор и у оквиру Царинског савеза. Треће, у билатералним јерменско-руским односима постоји приличан број проблема. Они не смеју да се решавају по банкетима, свечаним заклињањем у пријатељство, како се то раније често догађало, већ на принципијелно пословној основи. Затим, из изјава С.Саргсјана произилази да ће се сарадња Јерменије са западним земљама наставити. У таквој ситуацији Москва и Јереван треба да пронађу тачан модус узајамних поступака и узајамног разумевања како се грешке из прошлости не би понављале, а билатерални односи не би долазили скоро до предкризне ситуације.
Да додамо, да има аутора, међу њима и из врло ауторитетних журнала, који теже да ситуацију прикажу као да је С.Саргсјан одлуку о ступању у Царински савез донео „не обазирући се“ на своје „прозападно окружење“. При том се чак наводе и имена неких високих званичника, међу којима су премијер Тигран Саркисјан, министар за спољне односе Едвард Налбандјан, заменик министра иностраних послова Шаварш Кочарјан и др. Такође се праве алузије да је требало да ти функционери добију отказ. Такво гледиште, сматра се, засновано је једноставно на помањкању информација. Потребно је да се јасно схвати да спољнополитички правац државе Јерменије одређује искључиво председник, а да сви остали представљају само извршиоце, и ништа више.
На крају да констатујемо да нисмо склони да се претерано радујемо због јерменске политичке одлуке да ступи у Царински савез. Њено зближавање са Царинским савезом може да буде пуно подводних стена и да се не бисмо насукивали на њих биће потребно да се пуно ради. Пракса да се непријатна питања остављају „за сутра“ на коју се често одлучује чиновништво и са једне, и са друге стране, представља најбољи начин да се ствар „запетља“ и да се на крају све загуби. Зато врло пажљив мониторинг у вези са зближавањем Јерменије са Царинским савезом, започетим у Москви, представља један од најактуелнијих задатака.
