Прочитај ми чланак
На Институту за европске студије у Београду, 28. јула, одржан је округли сто Актуелна дешавања у Турској. Као што је домаћин скупа и директор ИЕС-а Миша Ђурковић назначио трибина је посвећена веома актуелним догађајима који без обзира на то привлаче велику пажњу овдашње јавности. Како је навео, поред тога што дешавања у Турској имају великог утицаја на ову изузетно значајну земљу они одсликавају и шира геополитичка дешавања која, као по правилу, имају утицаја и на балканске прилике.
Посебан значај овог округлог стола је што је на њему говорио и амбасадор Републике Турске у Србији Кемал Мехмед Бозај који је презентовао званичну позицију Турске у вези са овим догађајима. Обраћање амбасадора преводио је Стеван Гајић, сарадник Института за европске студије. Амбасадор је своје излагање окарактерисао као настојање да са хуманог, људског становишта опише оно што се дешавало у Турској. Навео је како су дешавања на терену изазвала потпуно изненађење. Сви су били шокирани а убрзо је председник Владе изјавио како је реч о покушају државног удара. Потом смо, како је амбасадор истакао, сазнали да је покушан атентат на председника Ердогана који је он – хвала Богу – успео да избегне. Као што је познато председник Турске се потом обратио нацији и затражио од својих присталица да изађу на улице како би заштитили демократију. Према мишљењу амбасадора Бозаја бомбардовање народног представништва које је листом дало подршку Ердогану против пучиста запалило је фитиљ жестоког народног незадовољства и навело хиљаде људи да изађу на улице. Дошло је до серије жестоких уличних сукоба и погибије знатног броја цивила и пучиста.
Амбасадор се није јасно одредио према томе ко стоји иза покушаја пуча – према његовим речима то се још увек истражује. Ипак је у ширим потезима осликао природу Гуленовог покрета и његову инфилтрацију унутар такозване дубоке државе да се могло закључите да је пензионисани имам са тренутним боравиштем у САД главни осумњичени. Илустративна је с тим у вези једна анегдота. Телохранитељ начелника генералштаба је учествовао у заробљавању свог штићеника. У ислеђивању које је уследило после пропасти пуча он је навео да га је врбовао Гуленов покрет обећавајући му официрску каријеру још на почетку његовог образовања. Гуленове присталице су врбовале људство у различитим институцијама посебно се користећи везама у оквиру образовног система – фаворизовањем својих кадрова, поткупљивањем, проневером тестова и на друге начине. Све ово је доводило Гуленове људе, у време док је још увек био у добрим односима са Ердоганом, у сам врх свих установа турске државе. Амбасадор Бозај је навео да су због овога и најтајнији састанци врха турске војске шпијунирани од стране припадника Хизмета. Група је својим инфилтрацијама успела да наруши и хијерархију као основно начело функционисања армије.
Амбасадор Бозај наводи да су се раније у медијима појавила документа где је показано да делови армије припремају државни удар. Том приликом је ухапшено двадесетпет официра. Неки новинари су имали кофере са документима а тужилаштво је успело да изведе ове људе пред суд због чега се војска нашла у извесном процепу. Ипак, 2013. се испоставило да су ова документа била исфабрикована. И судије и тужиоци били су повезани са Гуленовом групом. По свој прилици ове структуре су извеле покушај државног удара преко својих људи у турским институцијама. Овај покушај био је усмерен против интегритета турске државе али су представници свих партија осудиле овај покушај. Турски народ није хтео да се угрозе темељи демократске и секуларне турске државе, закључио је своје излагање амбасадор Бозај. Амбасадор је такође навео да је у току чишћење организма турске државе од малигних ћелија и пренео је уверење како ће Турска из ове кризе изаћи јача него што је била до сада.
Поред амбасадора Бозаја други говорници на скупу били су сарадници Института за европске студије Слободан Јанковић, Владимир Ајзенхамер и Александар Саша Гајић. Слободан Јанковић је дао преглед турске политике на Блиском истоку последњих година. Спољна политика Турске базирана је на доктрини стратешке дубине а од 2002. године Турска заступа политику нултих проблема са суседима. Ова политика посебно је изражена у односима са Сиријом, Ираком, Ираном и Либаном. Турска је дала иницијативу за стварање зоне безвизног режима а са Сиријом је ово спроведено у пракси пре избијања кризе у овој земљи.
Јанковић је истакао да је 2011. година представљала значајну прекретницу у турској регионалној политици с обзиром да је регион Блиског истока и северне Африке захватило политичко превирање које се на крају изродило у сукобе широм овог простора. Јанковић је подсетио на догађај – инцидент са хуманитарном флотом која је пловила ка појасу Газе у коме је погинуло неколико турских држављана – као на још један важан догађај који је пре превирања у арапском свету усмеравао турску политику. Наиме, услед турске подршке Хамасу и овог инцидента умногоме су били погоршани односи са Израелом.
Кризе у Сирији и Ираку и њихово преливање у саму Турску нешто су што је обележило Турску политику претходних година. Наиме, курдска партија ПКК успела је да оствари сарадњу са курдским паравојним снагама у самој Турској. Долази до приближавања између Турске и Саудијске Арабије. Јула 2015. године долази до споразума између Турске и САД о коришћењу базе Инџилрик. Наводно је Турска према овом споразуму могла да оформи хуманитарни коридор на северу Сирије али због турске интервенције то није могло бити спроведено у дело.
Јанковић је указао како се Турска нашла у неповољном спољнополитичком положају и да је извела значајне промене у својој оријентацији. Указујући на слабљење односа између Турске и америчких регионалних савезника што је последица неуспелог пуча Јанковић је навео како је чак и Саудијска Арабија критиковала Турску због кршења људских права.
За разлику од Слободана Јанковића, који је своје излагање посветио међународним односима, Владимир Ајзенхамер се осврнуо на унутрашњополитички утицај пучева у Турској као и уопште на унутрашње стање у Турској које је релевантно за разумевање ових догађаја.
Истакао је како се догађаји у Турској интензивно прате у овом региону, са извесном дозом острашћености. Навео је да је у Србији преовлађујуће гледиште да је боље да се у Турску врати милитантни кемализам. Ајзенхамер је као закључак свог разматрања о утицају пучева у турској политици подвукао да су они углавном имали малигну улогу, да су водили појачаном утицају војске у политичком и друштвеном животу и да су онемогућавали демократски политички процес.
Пуч из 1980. био је најжешћи међу овим догађајима а после њега војска се није само умешала у политички већ и друштвени живот. Према променама извршеним у изборном законодавству дозвољено је да се кандидују само три партије. Један војни савет је добио тако широке ингеренције да се стање у Турској могло окарактерисати као благи тоталитаризам. Војска се после овога још једном непосредно укључила у политички живот 1997. године када је свргла премијера Ердогана.Ајзенхамер сматра да се овај период интензивног војног мешања у политику не може окарактерисати као нормалан политички живот. Ердоган је лагано успевао да сузи моћ војске спорим и демократским политичким процесом. Неуспех пуча у Турској је, према укупној Ајзенхамеровој оцени, позитиван исход овог догађаја како за саму Турску, тако и на ширем међународном плану.
Амбасадор Бозај је на крају округлог стола одговарао на питања новинара која су се односила на питање поновног увођења смртне казне у Турској и друга контроверзна питања. Амбасадор је уверавао присутне како Турска, попут Србије, дели универзалне европске вредности али да истовремено мора да поштује вољу народа.
Округли сто о актуелним дешавањима у Турској чији ће се далекосежни утицај тек показати благовремено је српској јавности разјаснио бројна питања и посматран у целини представља најцеловитији и најтемељнији поглед из Србије на недавни покушај пуча у Турској.
(Извор: Стање ствари, 31. јул 2016)
