Израел је доказ да онај ко има циљ нађе и пут и да, ако постоји посвећеност и квалитет, квантитет и није пресудан.

Прошло је време кад су суседне државе удружено нападале Израел и кад је у време Хладног рата добар део њих био на страни антизападног геополитичког табора, баштинећи идеологију левичарског панарабизма. Од 80-тих пол арапског социјализма драстично је ослабио, али тензије су опстале и примат у арапском свету почеле су да преузимају исламистичке групације. Данас Израел као највећу претњу види Иран, са којим се не граничи, док су све околне земље или разорене ратом или дубоко подељене и под сталном опасношћу да опет потону у ратне сукобе. Израел нема правог пријатеља на Блиском Истоку, али, користећи муслиманске поделе, више игра на сунитску и проамеричку карту, а против савезника Ирана у региону. Но, као и све на Блиском истоку, и то је само условно, и све је много компликованије.

За Израел је најбитније то што вероватно никад више арапске земље неће уједињене моћи да га нападну, јер су и саме безнадежно подељене. Попут Либана, где се за утицај боре Маронити, шиити и сунити. Либан је прошао кроз пакао грађанског рата 1975-1991, кроз неколико ратова са Израелом и мноштво унутрашњих сукоба ниског интензитета, тензија, терористичких напада и револуција.

Сирија је била директно укључена у либанска збивања, све до 2005. и тзв. „Кедар револуције“. Део Либана који Израел види као претњу јесте јужни шиитски Либан, који је под превлашћу проиранског Хезболаха, са којим је Израел жестоко ратовао 2006. Оно што Израел ипак чини релативно безбедним са северне стране, из правца Либана, је то што у Либану увек може поново да избије велики грађански рат, чиме би та земља била потпуно уништена, а антиизраелски елементи би били потпуно заокупљени унутарлибанским борбама. Тензије у Либану су и сад превелике, јер се у појединим граничним деловима рат из Сирије буквално прелио, а огроман број миграната прети да изазове велику тензију. Хезболах је моћни ривал, али је тренутно заокупљен Сиријом и Либаном.

ИЗРАЕЛ И СИРИЈСКИ РАТ

У Рат у Сирији, са којом је заклети непријатељ са територијалним спором на Голану, Израел није директно био умешан, али индиректно итекако. Иако му је све време у Сирији највише одговарала пат позиција – Израел је често бомбардовао сиријске положаје, чак су неким побуњеничким формацијама пружали логистичку подршку, медицинску помоћ и сигурно уточиште од Асадових снага. Напад на сиријске војне објекте, као и ликвидација противника, попут Мугнијеха и старијег и млађег, затим Кунтара итд., дешавали су се и пре сирисјког сукоба, а настављају се кад год Израел процени за сходно.

Израел је у том сукобу балансирао: непријатељи су му Асад, Иран и Хезболах, али без ни исламистички побуњеници им нису пријатељи иако их често вешто користе. За Израел је најбољи исход да после рата слаба Сирија буде сложена и федерализована, као нови Либан, чиме ће престати да буде опасност за Израел као некад. Но, ако би сиријски сукоб гледали као на игру нултог збира, за Израел је чак боље да после вишегодишњег рата искрвављени Асад потпуно победи него да настане непредвидиви исламски калифат. Асад је легитиман, умерен, предвидив, и једина брига дуго после рата би му била обнова девастиране Сирије – не би имао снаге за било какве нове сукобе са Израелом. У супротном, уместо какве такве државе, Израел би на вратима вероватно имао исламистичку територију попут Либије, која постаје опасност за све.

Јордан је имао важну улогу у арапским сукобима са Израелом и важи за палестинског тутора. Хашемитска краљевина је ипак временом пацификована у односу према Израелу, што сопственим слабостима што преговорима с Израелом. Још 70-тих су тајним каналима олабављени међусобни односи, а вођен је и грађански рат између палестинског ПЛО и владиних снага, у који је била укључена и Сирија. Званично су Израел и Јордан потписали мир тек 1994. године иако је њихова прећутна сарадња зачета 20-так година раније. Јордан је данас, попут Либана, страховито погођен избегличким таласом из Сирије, који прети његовој стабилности. Велики проблем има са екстремизмом и, иако у њему нема великог сукоба и рата, таква опасност увек постоји.

Проамерички Јордан је и део коалиције против ISIS, а интересантно је да су спаљивање јорданског пилота и терористички напад ISIS у Јордану били медијски итекако пропраћени, што је изазвало јаку рекацију и бес чак и краља Хусеина лично. Протекле недеље у граду Ирбид, близу границе са Сиријом, јорданске безбедносне снаге извеле су једну од највећих антитерористичких акција у претходних неколико година, чиме су спречили велике терористичке нападе, које су ћелије ISIS намеравале да изведу и по цивилним и по војним објектима. Све то говори у прилог томе да, иако изгледа миран и стабилан, Јордан има много слабих тачака, и да и, кад би хтео да опет погорша односе са Израелом и отвори палестинско питање, врло вероватно би му се то вратило неким унутрашњим сукобом. Стога ће Јордан у ширењу свог утицаја пре настојати да, у случају евентуалног будућег краха суседне Саудијске Арабије, приграби и свој део плена у склопу тзв. Великог Јордана, чиме би се проширио по обали Црвеног мора и присвојио градове Табук и Дуба, јер се већ показало 70-тих година да много ризичнији сукоб с Израелом око Палестине има потенцијал да разори сам Јордан.

ЕГИПАТ У КОМЕ СЕ ОПАСНО КУВА

Египат је први формално потписао примирје са Израелом и пацификовао се према њима 1979. године. Како је то најбројнија и најјача држава од свих израелских суседа, јасно је да је пацификовање Египта било прворазредно за Израел. Иако Египат не може да се пореди са Либаном, чињеница је да је и данас ова земља под великом тензијом и у тихим грађанском рату – а да је арапско пролеће негативно утицало на њу.

netanjahuobama03На западним границама Египта је либијска развалина, која се више не може ни назвати државом, и претња ISIS. Египат је био укључен у бомбардовања исламиста у Либији, и, попут Јордана, баш у случају егзекуције 21 египатског Копта, терориџти из ISIS у Либији су од тога направили медијску сензацију. Можемо закључити да је и у овом случају и у случају јорданског пилота циљ ISIS био да намерно привуче пажњу и изазове бес баш ових држава, увуку их у рат против терориста и тиме аутоматски распламсају екстремизам у овим земљама. Засад су и Египат и Јордан само делимично налегли на ову руду. Осим Либије и претње исламиста са западне стране, Египат има великих проблема на Синају са проISIS тероризмом, док је и Хамас из суседне Газе претња за египатске војне власти. У Египту Сиси влада чврстом руком и, уз помоћ Саудијаца, Американаца и Руса, вештачки одржава мир, али је Муслиманско братство и даље велика претња по њега и питање је кад ће Египат опет експлодирати. И овде, дакле имамо земљу која је до гуше заокупљена безбедношћу, тероризмом и проблемима до те мере да им је чак некада најнепријатељскији Израел постао, условно речено, прећутни савезник.

Палестинске територије су такође веома подељене – на крило Фатаха на Западној обали, које баштини арапски национализам, и исламистички Хамас у Појасу Газе. У Гази је фактички 2007. године вођен и унутарпалестински грађански рат, после чега је Хамас преузео контролу у том делу. Дакле, опет имамо унутрашњу поделу и сукоб. У Гази су почеле да делују терористичке ћелије лојалне ISIS и објавиле су рат Хамасу, чак преузимајући одговорност за неколико терористичких напада. Проблеми у Египту, тероризам на суседном Синају и успон ISIS на крају ће учинити то да у односу на ове нове групе чак и Хамас добије изглед умереног војнополитичког покрета.

ДА ЛИ ЈЕ ИЗРАЕЛ УМЕШАН У МУСЛИМАНСКЕ СУКОБЕ?

Не сме се заборавити ни Ирак, који се не граничи са Израелом, али је учествовао у арапско-израелским сукобима. Израел је и нападао Ирак у операцији Опера 1981, а Ирак је 1991. у знак одмазде због Пустињске олује ракетирао Израел, који се тада, на наговор савезника, уздржао од конфликта. Ирак је данас, попут Сирије, разорен, подељен и као држава не само да не може да буде претња Израелу него је питање да ли као држава може и да постоји.

putinnetanijahuДакле, каква је ситуација са непосредним израелским окружењем и муслиманским светом у целини? Разједињеност, поделе, крвави сукоби, латентни сукоби, који сваког тренутка могу да се распламсају – муслимански ривали су до те мере закрвљени међусобно да одавно гледају једни на друге као на веће непријатеље него што им је то Израел.

Да ли је Израел кумовао таквом развоју догађаја? Сигурно је да се у теоријама завера претерује, јер не допуштају могућност спонтаности. Поделе међу муслиманима и Арапима би постојале и да није Израела. Али, као што не би требало посматрати све кроз призму завере, не треба веровати ни у апсолутну спонтаност. Не можемо поуздано знати да ли израелска невидљива рука утиче на процесе и актере, балансира и користи принцип завади па владај. Али, иако то не видимо голим оком, здрав разум нам каже да је Израел итекако уплетен у све то и да спретно плива на таласу сукоба њима непријатељских земаља.

Да ли безнадежна подела међу Арапима и хаос после Арапског пролећа значи да је Израел вечито обезбеђен од нових ратова? Наравно да не, али, да ових подела нема, Израелу би било много теже. За сада званично највећа безбедносна претња му је Иран мада ће се договором са светским силама о нукеларном програму и он, сасвим могуће, пацификовати у том правцу и мање ће се у Техерану помињати циљ уништења Израела.

Израелу је погодовао крах панарабизма и држава попут Сирије и Ирака, јер су оне могле да буду једнинствене и да под тепихом држе верске поделе, а самим тим су биле и јаче. Чим је верски фундаментализам, сунитски пре свега, пуштен из боце, те творевине су се распале. Поделе муслимана нису само шиитско-сунитске, јер је Израел, сем у Либану, претежно окружен сунитима. Поделе су и политичко-идеолошке и у различитом степену екстремизма.

ШТА СРБИЈА МОЖЕ ДА НАУЧИ ОД ИЗРАЕЛА

Питање Израела најчешће изазива контроверзе и углавном га људи гледају црно-бело. Једни ће стално причати о Јинон плану, Великом Израелу од Нила до Еуфрата, Великом Блиском Истоку Кондолизе Рајс, Ал Багдадију као Шимону Елиоту итд., други Израелу наклоњени ће причати о антисемитизму, угрожености, скандалозном договору са Ираном и завери лаганог пуштања Израела низ воду од америчких савезника, чиме би им се трагична историја поновила итд. Чињеница је да у сваком процесу постоје и планови које неки перципирају као завере, али да је и много спонтаности.

Што се нас тиче, јасно је да се Србија не може опредељивати црно-бело ни за ни против, јер има односе и са Ираном и са Израелом. Израел је дубоко атлантистичка земља, што Србија није, али има са Израелом коректне односе. Посебно је важна сарадња око Републике Српске, где уз Русију Израел чини кључног међународног савезника. Али ни израелски атлантизам није једноставан, посебно за време погоршања односа са Обамином администрацијом. Зна се и да је Путин пре одлуке да интервенише у Сирији договорио координацију са Нетанијахуом, па, иако истовремено на супротним странама дејствују у Сирији, сарадња је таква да нема места инцидентима као са Турцима. Да је на релацији Америка – Израел све мед и млеко, не би Џонатан Полард робијао 30 година.

Израел је земља од које би Србија много тога могла да научи. Када сте угрожени, окружени непријатељима и у неповољном положају – а ово важи и за нас у доброј мери – уз квалитетан рад и врхунско познавање непријатеља, може се доста постићи. И српски непријатељи такође имају слабих тачака и подељени су, али их не познајемо довољно као што Израел познаје своје. Израел такође не прашта својим непријатељима и не заборавља своје жртве. За Холокауст цео свет зна, они су се потрудили да се њихов глас далеко чује. А можемо ли Србија да направи свој Јад Вашем или да финансира интернационални филм са познатим страним глумцима на енглеском језику да цео свет сазна за страхоте Јасеновца, као што гомила филмова постоји о страдању Јевреја. Свако ће рећи да је то нерелално и прескупо, али милиони и милиони опљачкани или дати за антисрпске НВО никоме нису прескуп

Израел је доказ да онај ко има циљ нађе и пут и да, ако постоји посвећеност и квалитет, квантитет и није пресудан. Уосталом шта рећи за земљу која је Ајхмана успела да отме и доведе га на суд у Израел и која је за своје људе имала чак Насеровог зета Ашрафа Марвана или у Сирији Камел Амин Табета, који је заправо био Ели Коен.

Извор: Нови Стандард – Урош Николић

Ознаке: блиски исток, геополитика, Изреал, Исламисти, Србија, Урош Николић