Прочитај ми чланак
На европском енергетском тржишту одиграва се још једна комбинација са сумњивим перспективама.
У пољску луку Свиноустје стигао је танкер са течним природним гасом из Катара. У прес-служби пољске компаније Polskie LNG S.A. са поносом (као да се ради о пољском техничком достигнућу) саопштавају техничке параметре танкера компаније Qatargas: 315 метара у дужину и 50 метара у ширину. Услед тога, пољски терминал природног течног гаса у Свиноустју примиће првих 200 хиљада кубних метара течног гаса. Ова количина је предвиђена за тестирање у увођење у експлоатацију самог терминала природног течног гаса – истиче се у компанији. Следећи танкер из Катара у Пољској очекују у првом кварталу 2016. године, а о комерцијалним испорукама не може се говорити пре средине 2016. године. Ева Копач, сада већ бивши премијер Пољске, на сав глас изјављује да захваљујући гасном терминалу њена земља неће зависити од руског гаса. Терминал за течни гас у Свиноустју представља прву инвестицију таквог типа у Пољској и Источној Европи – истакла је Копач. [vestifinance.ru]
Таква је “парадна страна” питања. А сада да пробамо да се разаберемо, да ли стварно ово што се догађа представља “ослобођење” Пољске од злогласне “гасне зависности”. Пре свега, у помоћ нам стиже аналогија, посебно са пољским суседом – Литванијом. Локални терминал природног течног гаса у луци Клајпеда већ је постала у социјално-економском односу споменик погубности курса литванских власти – када је обични потрошач принуђен да плаћа цех због русофобије и спекулације литванских власти.
Да би надокнадили трошкове за изградњу терминала и његово функционисање због прихватања норвешког природног течног гаса, влада Литваније је у ултимативном поретку затражиал од предузимача куповину дела гаса (најмање 25% од укупних потрошачких капацитета) по такозваној “тржишној цени терминала”, која премашује цену коју је одредио “Газпром” за гас из руског гасовода. Притом се повећање може приметити како у односу на “базну” цену, тако и на цену када се узме у обзир поспуст од 20% који је недавно “Газпром” понудио конкретно Литванији.
Као резултат тога, ми имамо у Литванији, и конкретно у Виљнусу, следећу слику (у условима ионако сложене социјално-економске кризе у земљи, и у Европи уопште): компанија Vilniaus energijа, одговорна за грејање престонице, принуђена је законски да купи од Клајпеда 65% потребног јој гаса. Због тога су цене за грејање грађанима Виљнуса које су биле смањене после пада цена руског гаса, поново почеле расти после увођења у експлоатацију терминала природног течног гаса. Нису успели ни планови литванских власти по питању препродаје природног течног гаса својим прибалтичким суседима, како би се на тај начин компензовали сопствени губици. Естонија је заузела исчекујућу позицију, а Летонија се залаже за наставак узајамне сарадње са “Газпромом”.
Међутим, искуство литванских суседа изгледа ничему није научило Пољску. Променио се само извор спољне енергетске зависности. У Литванији је то била Норвешка, а у Пољској – Катар.
Међутим, за последње две године испоруке природног течног гаса из Катара се неумољиво смањују. То представља последицу између осталог и државне политике усмерене на приоритетни развој обновљивих извора енергије. Изузетак може бити направљен само за пројекат Dolphin, који дефинише извозне испоруке катарског гаса у суседне монархије Персијског залива – УАЕ, Кувајт и Бахреин. О томе да се Катар не спрема да буде алтернативни добављач за Европу, изјавили су још у септембру 2014. године у министарству енергетике те земље. Реалне испоруке гаса у Европу у 2014. години код свих руских конкурената (са изузетком Норвешке) суштински су се смањиле. Притом је показатељ “Газпрома” скоро пет пута већи од норвешког. И приде, још око 35% обима транзита у земље Европе обезбеђено је морским трансграничним гасоводима система “Плави ток” и “Северни ток”. [gazprom.ru]
У том смислу још очигледнију слику цртају турски медији, који признају наивност покушаја да се руски гас замени Катарским или било којим другим, више “пријатељским”. Како указује турски часопис Cumhuriyet, власти те исте Анкаре не смеју да забораве да је Русија “главни добављач природног течног гаса у Турску”, на другом месту је Иран, на трећем – Азербејџан. Зависност Турске од Русије и Ирана у области приодног течног гаса није мања од 73%”. Турска увози 3,04 милиона тона из Катара, 0,2 милиона тона из Норвешке, међутим, притом више од четвртине електричне енергије производи се на станицама које раде на руски природни гас. [cumhuriyet.com.tr]
То је релани распоред снага на данашњој енергетској карти Европе. И сви покушаји на том фону да се замени руски гас норвешким, а поготово Катарским (а такве рефлексије се појављују и у Србији и другим земљама југо-источне Европе), нису ништа друго него отворене спекулације. А европски народи су традиционално принуђени да плаћају због спекулација сопствене владе.
Извор: Фонд Стратешке Културе
