Прочитај ми чланак
Истински проблем за Запад није исламски фундаментализам, него Ислам сам по себи“, овим речима Самуел Хунтингтон завршава поглавље „Ислам и Запад“, у својој књизи „Сукоб цивилизација“. Она заслужују много већу пажњу, од оне која јој је посвећена до сада.
„Ислам сам по себи“ је, према тврдњи овог америчког идеолога, стратешки непријатељ Запада. Обзиром да антагонизам између Запада и исламског света не произлази из територијалних претензија, него из суштинског свјетоназорског сукоба између одбране и одбацивања „људских права“, „демократије“ и „секуларних вредности“.
Самуел Хунтингтон – „Сукоб цивилизација“ Хунтингтон даље наводи: „Све док Ислам остане Ислам (а такав ће и остати), а Запад Запад (што није посве сигурно), сукоб између те две цивилизације ће се наставити и убудуће“.
Фраза с почетка се не задржава на опису стратешког непријатеља, већ се може наслутити како се ради о тактичком непријатељу, исламском фундаментализму. Истина јест, како се у дјелу „Сукоб цивилизација“ идеја о употреби исламског фундаментализма против самог Ислама нигдје јасно не исчитава.
Али када је Хунтингтон 1996. објавио своју књигу „Сукоб цивилизација и прекомповање светског поретка“, промовисана је ова његова темељна мисао.
„Чињеница је“, пише један арапски амбасадор из Вашингтона и Велике Британије, „како су Американци склопили савез с Муслиманским братством како би истерали Совјете из Авганистана, те се од онда нису престали додворавати тој исламској фракцији. Подстичући њихово деловање у исламским земљама. Следећи свог савезника, европске земље су се понашале исто. Или су били у јаком савезништву или у мирном суживоту са интегралистичке Исламом. „
Тактичка употреба интегрализма и исламског фундаментализма, од стране Запада, није започела 1979. у Авганистану. Тада су, наиме, оперативци ЦИА-е почели помагати авганистанске борце (6 месеци пре совјетске интервенције). То истиче и дугогодишњи радник ЦИА-е и бивши амерички министар одбране Роберт Гејтс у књизи „Иза сенке“ (1996).
Та сарадња почиње у 50-има и 60-има, када су САД и Велика Британија видели у Египту председника Насера као највећу препреку својој хегемонистичкој политици. Дали су Муслиманском братству малу, али јасну подршку.
Јасан је пример рођака оснивача покрета, Са’ида Рамадана, који је узео учешћа у стварању најважнијег исламског центра у Минхену, око којега је настала разграната мрежа покрета. Са’ид Рамадан је примао новац и инструкције од агента ЦИА-е, Боба Дрекстера који је 1961. представио свој основни акцијски програм Артуру Шлесингер Јр, саветнику новоизабраног председника Џона Ф.Кеннедиа.
„Када је непријатељ наоружан тоталитарном идеологијом и има масу следбеника, они који му се желе супротставити, морају следити исти пут. Служећи се њиховом тактиком морају понудити масама једну супротну веру и један супротан пут. Само народ , наивно инволвиран на такав начин, моћи ће се супротставити претњи комунизма „, писао је РамадануШлесингер.
НАТО савез се није престао служити, за своје циљеве, тим групама нити након повлачења Црвене армије из Авганистана. Подршка Цлинтонове администрације муслиманима у босанском рату, потом Космету, подршка САД-а и Велике Британије вахабитска сепаратизму на Кавказу, службена подршка Брзезинског наоружаним фундаменталистима у централној Азији, подршка групама у Либији и Сирији, само су епизоде које су следила једна за другом. Епизоде које су део рата којега САД води против Евроазије, служећи се фундаменталистима из исламских редова.
Тунишки политичар Рашид Гануши, оснивач странке Еннахда (која је тренутно на власти у Тунису) 1991. је добио признање Џорџа Буша за своју улогу у посредништву између антисовјетских фракција у Авганистану. На упит новинара за лист Фигаро:
„Да ли су Американци прихватљивији као савезници од Европљана?“, Гануши је одговорио да јесу – „јер не постоји колонијалних сукоба између исламских земаља и САД-а; Америка није водила крсташке ратове против нас, нема ратова , нема историји! „. А у заједничкој борби Американаца и муслимана против бољшевика, свеједно је нагласио велику помоћ Велике Британије.
Часна традиција салафиста
Ислам којег представља Рашид Гануши се позива на „часну традицију салафиста“ Мухаммада ‘Абдуха, а који је модернија верзија Муслиманског братства. Вратити се на чисти Ислам предака, то је програм реформистичке струје, чији је утемељивач персијанац Јамал ад-Дин ал-Афгхани (1838-1897).
А најважнији следбеници су му Египћанин Мухаммад ‘Абдух (1849-1905) и Сиријац Мухаммад Рашид Рида (1865-1935). Ал-Афгани је 1883. утемељио покрет „Салафииа“, један од његових присталица био је и Мухаммада ‘Абдуха, који је постао египатски муфтија 1899., с енглеским благословом.
Енглески лорд Кромер, један од главних идеолога британског империјализма у муслиманском свету, је рекао за Мухаммада’ Абдуха и Индијца Сир Саиида Ахмада Кхана (1817-1889): „Они су природни пријатељи и савезници Запада и наших реформи, те заслужују сваку подршку и охрабрење за оно што чине“.
Ахмад Кан је тврдио како је „британска власт нешто најљепше што је Индија могла добити“, и отишао тако далеко да је прогласио „фетву“ речима: „нема оправдања за побуну против Енглеза, све док они поштују исламску религију и дозвољавају муслиманима да практикују своју вероисповест „.
Мухамед ‘Абдух је пропагирао у исламским круговима западњачке идеје рационализма и науке, из тог времена. ‘Абдух је држао како модерна цивилизација није у супротности с чистим Исламом (говорио је како су „џини“ у ствари микроби те како Дарвинова теорија еволуције има упоришта у Курану).
Његова потреба да преобликује традиционалну доктрину је довела до тога да ју је ставио пред суд разума, држећи се научних сазнања модерне европске мисли.
Након ‘Абдуха, први човек салафиста је био Рашид Рида, који је после пропасти Османског калифата осмислио пројект стварања „исламске прогресивне странке“, како би спровео у дело рестаурацију царства. 1887. Рида је утемељио часопис „Ал-Манар“, који се делио у целом арапском свету, аи шире. Након његове смрти објављивао га је други исламски реформиста, Хасан ал-Банна (1906-1949), оснивач Муслиманског братства.
Док је Расшид Рида био тероризиран идејом о стварању исламске државе која ће бити вођена теолозима опонентима, управо тад се рађа Краљевина Саудијска Арабија, у којој је на снази друга реформистичка струја, она вахабита.
Вахабитска секта
Секта је добила име по Арапу, утемељитељу Мухамеду ибн ‘Абд ал-Вахабу (1703-1792). Он је промовисао плитке интерпретације Курана али са ватреном бескомпромисном применом тих тумачења у свакодневном животу.. Осим интерпретација, које вуку корен из старијих сличних учења, вахабити су били политички и војно утицајни. Напали су шиитске свете исламске градове, пљачкајући светилишта и џамије, а заузели Меку и Медину, 1803-1804. Тад су демолирали многе надгробне споменике светаца и мученика.
Поражени од египатске војске, вахабити су се поделили у две супарничке династије, Са’уд и Рашид. Цео век су се исцрпљивали у борби за превласт, узрокујући непрекидна крвопролића на арапском полуострву.
Све док Ибн Са’уд (1882-1953) није направио одлучан корак. Под патронатом Велике Британије (једине земље на свету која је 1915. признала султанат нагд) Ибн Са’уд је успио освојити Меку 1924., а Медину 1925.
1927. постаје (опет признат само од Велике Британије) „краљ Хигиаза и нагд и њихових земаља“. У уговору из Гедде, Енглези су службено признали прву вахабитска земљу у историји.
„Његове победе“, пише у хвалоспевима многих европских оријенталиста, „су га учиниле најмоћнијим владаром Арабије. Његова власт се протеже од Ирака до Палестине, од Сирије до Персијског мора. Његова личност се потврдила у стварању“ Икхван „- (братства вахабистких активиста) , коју су Енглези звали „новом масонеријом“.
Тако је писао Harry St. John Bridger Philby (1885-1960), организатор арапске побуне против Отоманског царства 1915. Управо он је био човек који је „загрејао“ W.Churchilla, Georgea V, baruna Rothschilda i Chaima Weizmanna за пројекат Саудијске монархије.
Отимајући света места, која су била традиционално у поседу „хашемитске династије“, Саудијци су ујединили арапски полуострво, с благословом Енглеза, који су тако надзирали поморски пут Суез-Аден-Мумбаи.
На крају Другог светског рата, у којем је Саудијска Арабија одржавала проенглески неутралност, превласт над С.Арабија спочетка заједно деле САД и Велика Британија, али 1945., приликом сусрета Рузвелта и вахабитског суверена, постаје јасно да наклоност прелази на страну САД-а.
Како то поносно описује један амерички арабист: „они су увек били велики обожаваоци Америке, која им је ближа и од саме Енглеске“. То је јасно већ 1933., када је Саудијска монархија дала концесију „Стандард Оил Компани оф Калифорниа“ на монопол за експлоатацију нафте, а 1934. америчка компанија „Saoudi Arabian Mining Syndicate“ је добила монопол на ископ злата.
Муслиманско братство
Заузимајући насилно света места и добијајући тако престиж који доноси улога „чувара“, породицу Са’уд осећа потребу „интернационализације“, која би јој дозволила хегемонију над већим делом исламске заједнице у свету.
Посебно како би се супротставила панарабизма председника Насера, „баатском националсоцијализму“ и Ирану и утицају шиита (након исламске револуције 1978.) Муслиманско братство се ставља на располагање Рииад и његовој политици са целокупном организационом структуром, а због тога је издашно финансирано од Саудијске монархије.
Након 1973., захваљујући огромним зарадама од нафте, средства нису недостајала. Новац се улаже у оне делове света у којима ислам није нарочито јак, како би се избегао утицај Ирана. Посебно у Африци и међу европским исламским заједницама.
Осим тога, заједништво између Саудијске монархије и Муслиманског братства се заснива на заједничкој доктрини. Јер је Муслиманско братство „директан наследник, иако не увек правовјеран, селафија Мухаммада ‘Абдуха.“ У тој доктрини се у самом зачетку препознаје тенденција прихватања модерне западне цивилизације, иако с извесном дозом резерве.
Тарик Рамадан, актуелни експонент „реформиста“, интерпретира мисао оснивача братства речима: „Не треба демонизирати запад. Запад је дозволио човечанству велики напредак и то се догодило за време препорода.
Тад је започео дуготрајан процес секуларизације ( што је позитивно због специфичности хришћанске религије и њених црквених институција) „. Овај интелектуалац реформиста подсећа како је његов деда, који је био наставник у школи, био надахнут најновијим педагошким теоријама свог времена са Запада.
Такозваним „Арапским пролећем“ се и званично манифестовала добра воља Муслиманског братства да прихвати идеолошке и политичке основе Запада, које је Хунтингтон указивао као темељну супротност Исламу. У Либији, Тунису и Египту, Муслиманско братство је уживало свесрдну подршку САД-а.
Египатска странка „Слобода и правда“, основана 30.априла 2011. на иницијативу Братства и која је под њиховом контролом, позива се на „људска права“, пропагира демократију, подржава капиталистички начин привређивања и господарења, није противна сарадњи с ММФ-ом и њиховим зајмовима.
Председник Мохаммад Морси је студирао у САД-у, где је радио као асистент на универзитету Калифорниа Стејт Университету, двојица његових синова су амерички држављани. Нови председник је изјавио како ће „Египат поштовати све уговоре који су досад потписани са другим земљама“ (првенствено мислећи на Израел). За први службени посјет је одабрао Саудијску Арабију, гдје је изјавио како жели да побољша односе с Рииад, те како је „етичка дужност“ подржати оружану побуну, коју води опозиција против владе у Дамаску.
Ако је Хантингтонова теза требала икакав доказ, онда јој је Муслиманско братство тај доказ пружило.
(Адванце)
