Bio sam svestan rizika. U svakoj sekundi sam bio svestan šta radim. Samo nisam bio spreman na takve uvjete u zatvoru. Znam ljude koji su u Evropi pali zbog droge, ali oni su imali krevete, odnosno barem su spavali u krevetu, a toga u zemljama 'trećeg sveta' nema.

Наравно, постоје и гори затвори од овог у Бразилу у којем сам био. Венецуела и Еквадор су гори што се тога тиче, па и у делу Аргентине је такође горе, прича наш саговорник који је 2007. године пао с девет килограма кокаина.

„Пустили су ме пре почетка Светског првенства у фудбалу 2014. Значи у бразилском интернационалном затвору ‘опалио’ сам 77 месеци.

‘Синко мој, сад ћеш видети шта значи трећи свет’, рекао ми један старији човек док сам још имао могућност користити телефон у ћелији, а то је задњи пут било 2009.

Кад сам пао, мислио сам, ајде, пао сам, чека ме робија и након две трећине казне идеш кући. Међутим, у Бразилу то није тако“, каже нам саговорник који је доживотно депортован из Бразила и нема право повратка.

„Требало би да тражим да ми опросте, али то је апсурд. Ја нисам направио ништа у Бразилу. Нисам тамо препродавао дрогу. Ухваћен сам у транзитној зони. Дрогу сам купио у Перуу и летео за Сао Паоло, одакле сам требао да летим за Европу. Пртљаг је отишао из авиона у авион, а ја сам чекирао карту и гледао Лигу шампиона на телевизији. Господа су пришла и рекла: ‘Имамо проблема с твојим пртљагом’.

У себи сам помислио: ‘Знам’ и ту је све почело.

После су ме одвели у бразилски затвор на седам дана – присетио се.

„Пре него што сам ушао у затвор био сам у месту које зову ‘инклузион’ и тамо сам био седам дана. Ћелија с тридесет људи, а има 10 лежаја. Тамо те распореде у који ћеш павиљон, од четири, доћи. Након тога завршио је у интернационалном затвору у којем је, скупа са самицом и болницом, било 650 лежаја, а у једном тренутку је било 1.700 људи.

„У том затвору је стална пренатрпаност. Кад сам дошао у ћелију, кревети су били попуњени. Под, бетонски, звао се плажа (плаја). Дошао сам на плажу и на бетону спавао 11 месеци. Значи, добијеш мали сунђер, ћебе, импровизовани јастук и то је то. Лежиш на бетону док неко из ћелије не оде на слободу, не дај Боже умре, или због неких санкција оде у изолацију. Значи свако ко легне на ‘плажу’ пре или касније дође на кревет. У ћелији површине 19 квадрата корисног простора било је 13 људи.

Шест на кревету и седам на поду. У њој су били импровизана кухиња, туш и бетонирана шоља иза завесе. Значи, ту једеш, сереш… Приоритет ти је да се укључиш у неку полуреспектабилну групу у затвору, али све креће од твоје ћелије. Кад те ставе у неку ћелију, ти је не можеш променити по свом избору. Можеш након две недеље тражити премештај, ако ти не одговара. Мени није одговарало да будем у ћелији са 10 Нигеријаца. Можеш тражти премештај у другу где знаш некога од раније или где имаш земљака. То не значи да си упао у проблеме у ћелији из које желиш отићи. Једноставно ти не одговарају неки људи или су, нпр, дуго заједно унутра па им разбијеш уходани систем, или ти сами кажу: ‘У нашој ћелији је тако и тако те си, ако ти та наша правила не одговарају, потражи другу ћелију’.“

Сваки дан од 8 до 11 сати затворници су имали право на шетњу. Након тога је ишло чишћење павиљона те потом ручак од 12 до 12.30 сати. Храну су нам стављали у пластичне посуде, а од прибора смо имали само пластичну кашичицу. Значи, у ћелијама смо добијали 300 грама хране. Након тога су се поновно отварале од 13 до 16 сати, осим ако полиција није због нечега то прекинула. Нпр, ако у мом павиљону није било проблема, можда их је тај дан било у павиљону два. Полиција је, рецимо, одлучила да, док не обави претрагу ћелија у том павиљону, неће отворити ни у другим павиљонима. Док год је у једном павиљону проблем, ни у другима се не отварају врата – каже наш саговорник додајући:

„Сви у ћелији смо били породица. И власник телефона не може га користити, а да га не да на коришћење другима у ћелији. Јасно, то има своју цену. Сваки разговор с Европом коштао је штек цигарета. Али не можеш у ћелији пушити или повући, или користити нешто друго пред другима, а да други не добију део. Полиције је било врло мало. По смени је у једном павиљону знало бити по четири, пет стражара. Они су служили да те ујутро и увече преброје те по потреби закључају и откључају.“

Затвором дрма Примеиро Цомандо да Цапитал (ПЦЦ), који од велике побуне у 1992. године, највеће затворске побуне у којој је полиција побила 111 затвореника, дрмају свим затворима. Након тога су се банде на улицама Рија и Сао Паола организовале под именом ПЦЦ. Они воде све затворе у Бразилу. Брину о својим људима у затвору. Сваки павиљон у сваком затвору има свог вођу. Они су господари живота и смрти. Полиција их поштује. Постоје правила која су они донели – нема отимања слабијем, нема силовања и нема крека. То важи за међународни затвор, мада на северу земље у екстремно сиромашним провинцијама, постоје затвори у којима је полиција потпуно немоћна и којима дрмају банде. „Значи постојала су правила која си морао поштовати. Ако ниси, ни полиција те није могла спасити. Не можеш побећи. Окршаја је било, нпр једном у месец дана је нетко мртав изнесен из павиљона. Не само из мојег, него из сваког павиљона.“

Правила понашања се најбитнија. Све може, али мимо тих правила не иде. И то је кључ. Да нема тих правила било би пуно више мртвих и свега. Зато се сви зову ‘фамилија’, а један једини интерес свима је бити против полиције. Полицајац се теби заправо обраћа, али људи знају да је то нека рутина, нека ситница и тачно знају колико с њим требаш разговарати. Реч је о десетак секунди. Ако разговараш мало дуже, чак и као је то јавно и пред свима у павиљону, буди сигуран да ће те онај из ПЦЦ-а питати што си толико дуго с њим разговарао. Мурија је да те откључа, закључа, да ти да храну и то је то. Сваки дан је у сваком павиљону излазио службени лист у којем се види ко је ушао, а ко изашао из затвора. Не именом и презименом, него бројем.

„Ми смо били само број. И након година ти не мораш знати име. Видиш у којем је павиљону, знаш под којим бројем је дошао… Ја сам дошао под бројем 500 и још неком хиљадом, а тамо су већ били људи с 200 и неком хиљадом који су били већ три три и по године пре него што си ти дошао. Кад сам отишао, већ су неки имали број 900 и неку хиљаду. Значи, ја сам испратио генерације лопова, ситних дилера и криминалаца. Неки су се вратили, неки су убијени…

Неки су остали дужни у затвору и због тога су убијени на улици. Све то ПЦЦ прати. На пример, пао си због дроге. Они који су остали на улици дужни су пазити на твоју породицу и пазити да није гладна јер то су у 95 одсто случајева екстремно сиромашни људи. Живе по фавелама и готово су предодређени, већ са седам, осам година да постану криминалци. У Сао Паолу постоје банде клинаца од 14 до 15 година који су убице. Онај који је друкао полицији неће преживети дуго, а и породицу ће му убити, и то на најгори начин.

Радити за полицију у Бразилу је неприхватљиво. Било какав контакт с полицијом је неприхватљив. Дилујеш, крадеш, али код куће имаш породицу. Стотине и стотине хиљада њих присиљени су бити криминалци јер им је систем такав да полиција убија људе на улици. Полиција добије анонимну дојаву да неки тип дилује у комшилуку. Дођу на адресу, претресу кућу и не нађу ништа. И онда знају убити човека, подметнути дрогу и оружје те објаве да је тип убијен у самоодбрани.“

Наш саговорник каже како у затвору није имао никаквих обрачуна.

„Мишићи у затвору не постоје, само интелигенција. Сви су у затвору на ‘добро’ и ‘мир’. Постоје кланови. Нема силе. Силу ти могу наметнути, али као провокацију. Док сам био у затвору било је још неколико момака из Хрватске, један Македонац, те Срба и Црногораца. Сарадња с онима с нашег говорног подручја хрватског или српског језика била је ок. Од оних који су имали више у затвору, ми који смо имали мање, нико није био закинут. Увек се питало: ‘Брате, како си, шта ти треба’. Срби су ми, на пример, честитали кад су генерала Анту Готовину пустили из затвора у Хагу. Викали су: ‘Браво, то је’. Одмах су ми ‘таксијем’ послали у ћелију дрогу. Мало коке, мало ‘траве’. Такси је била шпага која је ишла од ћелије до ћелије па би се њоме вукла порука или већ нешто у посуди од хране. То с честитањем што је Готовина на слободи била је шала, наравно. Али ја сам с тим људима сваки дан шетао, дружио се, тренирао с њима, с некима се и дрогирао“, каже бивши дилер.

У затвору је било 90 различитих националности, а 99 одсто осуђеника тамо је било због кријумчарења дроге. Врло мало због убиства и пљачке. Пљачкаши су били углавном Перуанци и Боливијци који су живели на улицама Сао Паола и Рио де Женеира те других великих градова. У Бразилу је ипак боље на улици него у Перуу, Колумбији, Мексику или Парагвају. Много људи у тим државама живи у крајњој беди и једноставно долазе у Бразил да краду.

„То се зове ‘цинцо- цинцо’, према члану 55 закона којим се кажњавају. И они након две трећине казне излазе по аутоматизму из затвора…. У шест и по година, колико сам био у затвору, сретао сам Парагвајце који су трипут долазили и одлазили. Неко је с килограмом кокаина изашао након три године, неко након девет, а неко након 11, али били су и момци с 11 тона кокаина који су изашли након пет година.“

„Велика је срамота било коме прати било што од доњег веша – чарапе, гаће, али су у затвору били људи који ни од кога нису добијали помоћ и живели су искључиво од тог што су прали пешкире, постељину, ћебад… То су људи из екстремно сиромашних породица. У сваком павиљону било је десетак људи који су ишли од ћелије до ћелије, скупљали робу и прали је. На крају дана поделили би робу и добили накнаду – комад робе, цигарете, дроге…, оно што ти треба.

То није срамота и од тога се живело. И сам сам знао, кад нисам имао цигарете, сам да перем пешкире, постељину или ћебад и некоме другоме опрати. Значи, затвореник се најчешће ослања на породицу. Ако је способна и здрава, она те никад неће оставити, неколицина пријатеља такође, али на амбасаду и нека тела из Хрватске не можеш рачунати. Док је у Бразилији био ХДЗ-ов амбасадор, добијао сам пакете и то. Ја од њих нисам тражио да се заузму за моје помиловање, него сам тражио да на амбасаду стижу пакети које су ми слали од куће и да ми се, јер знам да у Хрватској постоји мали фонд за наше људе који леже у страним затворима, пошаље барем за хигијенски прибор. Чак ни новине, ми Хрвати који смо били у том затвору, нисмо могли очекивати. Први дио моје робије, од 2007. до 2010., имао сам одређену конзуларну помоћ, а од 2010. до 2014. апсолутно ништа“, тврди бивши затвореник.

Туширање је у ћелији, и на 45 и на 14-15, кад је зима, искључиво хладном водом, а мораш се купати три пута на дан. Једно од правила ПЦЦ је да не можеш добити храну ако се ниси истуширао. Телевизор се може купити ако имаш лове. Уплатиш на рачун и полиција ти донесе телевизор. У радњи се могу купити две врсте јефтинијих цигарета, сок, кекс, прибор за хигијену, средства за прање и чишћење. Телефон кошта 5.000 долара. Нокиа 3310. Позив према Европи плаћао се штеком марлбора. све је штек марлбора – два грама кокаина, пет грама ‘траве’… Они су знали да се у затвору пуши екстремна количина ‘траве’, али су то толерисали због мира у затвору. Једино ако те полицајац види да пушиш пред њим, то би схватили као провокацију.

Жене су долазиле у затвор код мужева, а неки затвореници су их могли и купити. Рецимо, за 50.000 долара се путем писама све реши и можеш се оженити. Све је стриктно одређено правилима. Тачно се зна ко с ким сме разговарати на дан посете у затвору. Моја ћелија је имала визиту. Један колега био је ожењен те га је жена посећивала у ћелији сваке суботе и недеље. То је значило да је у шест сати буђење, а у осам су улазили посетиоци. До седам смо се морали истуширати и максимално упицанити ћелију. У осам смо били напољу у шетњи, све до 16 сати да човек има интиму. Храна коју је донела његова жена поделила се на једнаке делове и то је тако.

Такође, 95 одсто жена током посета уноси дрогу. Полиција не прегледа њихове интимне делове нити их шаљу на рендген. Зна се да оне уносе дрогу, а дрога је веома скупа. Је не могу добити ништа ако неко није одређеној жени у Европи уплатио на рачун. Обично су ти који примају посете имућнији па имају и телефоне. Па се у разговору, преко шифри, обавести да је тај и тај уплатио толико и толико. Кад је посета готова, свако добије оно што је уплатио. Није се радило само о дроги. Некад си се зажелео неке хране, треба ти постељина или јастук, патике… То све жене уносе у затвор. Осуђеник који има посете од тога живи цело време у затвору. Увек једе најфиније ствари с улице. Не кажем да лепо живи, али сигурно нема проблема као онај који нема ништа или готово ништа“, каже саговорник додајући како је сва, или готова сва, полиција у затвору корумпирана.

„Врло лако је доћи до готово било чега. Полицајац зна да имаш телефон у ћелији. Он ти га је донео, али једном у месец дана је генерални претрес – то се зове генерални блиц. Од ћелије до ћелије. Онај који поседује мобилни га не чува, него има некога ко га чува за њега и тај неко за то узима новце. Кад дође полиција и нађе телефон, а он се ништа посебно не скрива, тај човек се јави и каже: ‘То је мој телефон, ја сам одговоран’. Иде у самицу на месец дана, а након тога иде у други павиљон и то је то.

Тај полицајац, а то се већ зна, од осуђеникове жене ће за дан, два на улици добити новац на одређени рачун те ће за дан, два поновно донети мобилни. Телефон ти треба јер се из затвора раде енормни послови. Жене су, рецимо то тако, носиоци послова. Колумбијац има жену, Перуанац, Србин, Црногорац, Паргвајац такође. Американац, Швеђанин… Значи, ако десет ћелија има посете у павиљону, а жена, нпр, зна већ друге четири које су исто у посети, након што изађу из затвора, оно што су се током суботе и недеље њихови мужеви договорили кажу одређеној особи и посао иде даље. Из викенда у викенд. Ако било што у затвору радиш, то радиш с Колумбијцем или Србином и Црногорцем који имају велике новце. Након што се склопе послови, у затвор стижу поруке. ‘Мадрид је примио’, ‘Отишло је за Франкфурт’ или у писму из Милана пише ‘Стиже'“, присјтио се бивши ‘гост’ затвора у бразилској џунгли.

У затвору је изузетно важан био ‘сектор’. Тако су се називала четири човека која су чистила затвор и делила храну. Они су бити ти који, док у сат времена деле храну, из ћелије у ћелију пренесу дрогу, пренесу информацију… Они су мало боље живели јер су имали прве информације, добијали су бољу храну, па и комад меса након посете.

„Чак 77 месеци јео сам пасуљ и пиринач сваки дан. За доручак је била кафа, и то екстремно лоша иако је Бразил познат по врхунској кафи. Пиринач и пасуљ су били два пута на дан. На то је ишао или омлет, који никад нисам појео, или јаје на око, које никад нисам појео. Суботом поподне је долазио пилећи батак или карабатак, а у недељу пржени комадићи говедине. То је било у реду док је било пржено, али кад ти дају кувану џигерицу те њоме залију и пасуљ и пиринач, не можеш ниша јести колико то смрди и колико је то одвратно. Бразил је земља воћа, а ми смо воћа били жељни. У затвор је стизало воће и било је на попису, али га је директор забранио јер се од њега радила ракија. Парагвајци и Перуанци су мајстори за прављење ракије у затвору.

Генерални жаргон у затвору за осуђенике је ‘ладрао’ – лопов. И за убице, дилере, све. Невероватне мале дестилерије се направе и ракија је врло брзо готова – у суботу и недељу. Преко ноћи се од, нпр, банане и наранџе направи врхунска каншаса. Имали смо и турнире, а неки богати људи имали су и своје екипе. Тамо је било изузетно талентованих фудбалера. Сваке суботе и недеље могао се организовати турнир. Играло се по правилима четири плус голман. Била је и кладионица. Мурија је то допустила. Само победа, пораз, нерешено, и то само бразилско првенство. Кладионица је ишла од врата до врата у цигарете. То су били импровозовани листићи. Сваки има своју копију, број ћелије те име и презиме онога који се кладио. Признавало се од шест на више погодака, а знало се скупити и по неколико стотина кутија цигарета“, присетио се.

Током боравка у затвору бивши дилер преживео је и побуну и покушај бега.

„Двојица су умрла од последица рањавања гуменим мецима, а један од срчаног удара. Кад је била побуна, сва врата и све ћелије су се срушиле. Као што сам рекао, у затвору је ПЦЦ господар живота и смрти. Ако си ти запалио крек, неће те они одмах убити, али ће те поломити. Постоје правила и ко их крши не пролази добро. Ако ти пандур нешто прича, окренеш главу. Теби не командује полиција, ПЦЦ је командант свега. Кад је почела побуна, знало се која ће ћелија започети рушење.

У њој су била два ‘брата’ ПЦЦ-а. Један из Перуа, а други је био Шпанац. Наиме, у ту криминалну организацију, највећу у Бразилу, могу бити примљени и људи изван Бразила, па и наши људи који тамо живе или су се доказали одређеним криминалним делима. Под заклетвом могу бити примљени у братство те добију неку улогу у затвору у којем бораве. Дакле, једна ћелија је почела лупати и разбијати те је на њу аутоматски кренуло много чувара. Покупили су неке штитове и кренули отворити ћелију јер је у њој већ нешто горело. У таквим ситуацијама отварају ћелију јер неће допустити да 12-ак затвореника изгори, али кад су пала једна врата, схватили су да ће пасти и друга па су напустили павиљон и полако почели напуштати затвор. Наравно, звали су ГИР то јест специјалце. А ми смо дивљали… Срушили смо сва врата. Требало је доћи до трећег зида. Прво смо требали изаћи из павиљона како бисмо се спојили с другим павиљоном.

Па су отворени трећи и четврти павиљон, а у међувремену је спаљена кухиња. Остале су само амбуланта и књижара јер је тако наредила команда ПЦЦ. Наређење је било њих не дирати, а све остало уништити и рушити према излазу. Рушили смо све до задњег зида. Дошли смо на једно велико двориште где се груписала велика количина цивилних аутомобила и затворских камиона. Остао нам је још само један зид, али кад смо дошли до њега, већ су пристигли специјалци који су били стационирани у месту 30-ак километара удаљеном од затвора.

Почели су пуцати са спољних зидова према затвору и све нас вратили унутра. Ми смо се забарикадирали сваки у свој павиљон. Наставило се пијанство, лудовање, дернек… Били смо на један тренутак слободни. Али план није успео. Он је рађен ради одређених људи, који су већ све имали спремно, па и ауто изван зидина. Платили су људима из ћелије која је почела побуну. План је био да они изађу, а ко успе побећи, нека побегне. Али није успело. Вратили су нас назад. Трајало је до увече. Одједном смо чули разглас. Наредили су нам да сви морамо бити голи, клечећи у ћелијама с рукама на потиљку. Ушли су специјалци са псима без брњица и почели тући све редом. Како у сваком затвору имаш цинкароше, одмах су знали ко је то организовао. Покупили су двадесетак људи које су сматрали најодговорнијима и одвели их под ‘тврди кључ’. Тамо су били сто дана под тортуром. Неки су завршили у тежим затворима, али данас док разговарамо, сви су на слободи. Побуна је била добро организована, али је полиција била бржа – рекао је наш саговорник који нам је и појаснио зашто се руши затвор.

„За нас Европљане то би изгледало као да се затвор руши због неке баналне ствари. Рецимо, неки пандури у затвору допусте да претресу жену. То је тамо неприхватљиво. И сами осуђеници, кад жена долази у посету у павиљон, не смеју буљити у њих. Што мање погледа, то боље. На то се јако, јако пази. Ту те ‘браћа’ прате. Да виде јеси ли подигао поглед да видиш како изгледа, шта носи у торбама… Кад она дође у павиљон, ми који смо тамо били годинама знали смо чија је то жена и у коју ћелију иде. Аутоматски си се окренуо и гледао у зид или неку тачку док је није дочекао њен муж и довео до своје ћелије.“ Значи, затвореник се пожали дежурном ‘брату’ ПЦЦ, а брат се каже ирмао. Каже му да је имао посету у тој и тој смени те да му је супругу полицајац претресао по интимним деловима. Из ПЦЦ питају само је ли то истина. Нема ту лажи, ко лаже, оде му глава.

У затвору те у ствари цене по језику, а не по величини и мишићима. Држиш ли своју реч, балансираш ли у затвору с црнима, белима, жутима, Уругвајцима, Парагвајцима… То је процес током којег свако свакога пажљиво гледа. И кад командо каже, моментално затвор на под. Не можеш се правити да ниси чуо наређење. Можда је и онај који се жалио зажалио због тога, али ако се то десило, а десило се, затвор се мора срушити. Побуна је била због тога јер договор није испоштован те да виде да нема зајебанције са осуђеницима“ – појаснио нам је наш саговорник који се данас законито бори за своје место под сунцем.“

„Нисам имао већих проблема. Био сам гладан, био сам жељан свега. Невероватно, али био сам жељан грашка и напити се бунарске воде. Жељан си куће. Имаш код куће дете, породице. Жељан си домовине, а 12.000 километара си од ње. Како сам живео, тако сам завршио. Срећан сам да сам жив, а нешто сам и научио. Данас говорим шпански, португалски и енглески.“

ОРУЖЈЕ КОЈЕ ЈЕ ПУТИН препоручио Вучићу (фото) https://t.co/g6RJoNv0Hu

— СРБИН инфо (@srbininfo) August 24, 2018

Izvor: kurir.rs

Oznake: ante gotovina, Brazil, zatvor, hrvat