Прочитај ми чланак
(Н. Бабић)
Индикација додатног погоршања односа између Москве и Вашингтона: Стратег „Обојених револуција“ и грузијске инвазије на Јужну Осетију, John F. Tefft, постаје нови амерички амбасадор у Русији.
Бивши амерички амбасадор у Грузији, Литванији и Украјини, John F. Tefft, крајем јуна је од стране Вашинготна и званично предложен да буде први човек америчке амбасаде у Руској Федерацији, а Москва је 9. јула прихватила његово именовање, преносе РИА Новости.
О новом задатку John F. Tefftа се почело говорити одмах након пуча у Кијеву, крајем фебруара ове године. Бела Кућа и Конгрес су службено послали захтев Русији 30. јуна. Чини се да је Русија одмах прихватила именовање, чак и ако је службена потврда стигла десет дана касније.
Именовање Tefftа и непосредно прихватање Москве, у околностима када су САД и Русија „непријатељи“, су узбунили озбиљно духове, па политички аналитичари се труде да покушају да разумеју што се заправо догађа. Сам избор и време у којем се Вашигнтон одлучио да наметне Tefftа карактер су отвореног и службеног антагонизма између две земље.
Приметне су напетости у односима Сједињених Држава и Русије у последњих неколико месеци, али нови амбасадор је више од „атлантистичке“ иницијативе. John F. Tefft је повезан са екстремистима свих врста; неоконзервативцима, организацијом Р2П и другима, који без икаквих препрека контролишу америчку дипломатију у свету.
О личности John F. Tefftа се нашироко расправља и готово да нема сумње што ће да чини у Москви. Политички аналитичар Philippe Grasset пише како је његов претходник, амбасадор Michael McFaul, несумњиво био активист субверзивног деловања, пре свега са анти-Путиновом опозицијом, те је познат по организовању активног „цивилног“ противљења, итд Међутим, Michael McFaul је то чинио са осмјехом и политиком отворености, и ипак је имао обзира према Русији и руској влади.
За Michael McFaulа кажу да основне намере „његових“ протеста нису гледане као знак непријатељства којим би се лицем у лице супротстављао Русији, него је то покушавао да прикаже као намеру да „помогне Русији да крене путем неизбежне демократске глобализације“. Иако је Michael McFaul смјењен са дужности готово по казни, јавно је рекао „како је John F. Tefft најбољи амерички избор за Русију“.
John F. Tefft је његова сушта супротност. Он отворено приказује своје агресивне намере, које треба да има један бирократски агент организације бруталне субверзије. Он је био тај који је у Грузији у августу 2008. изазвао рат, када је чврстом руком управљао бившим грузијским председником Сакашвилија, којега је третирано као отирач за ноге, те натјерао на инвазију Јужне Осетије и изазвао сукоб са Русијом.
Документи које је објавио ВикиЛикс говоре да је америчка амбасада у Тбилисију намерно водила политику лажи и обмане, а стратег целе операције је био управо John Tefft.
Тада је амерички амбасадор у Тбилисију извјестио Стејт департмент тек након што је избио рат и инсистирао на координираном ставу о „грузијској апсолутној независности“.
Након противнапада Русије 9. августа 2008., потпредседник Ричард Чејни упозорава „како руска агресија не сме проћи без одговора“, додајући како би акције Москва „могле имати озбиљне последице у односима са Сједињеним Државама“.
Неколико дана касније је америчка флота запловила ка црноморској обали Грузије у јасном настојању да Кремља одврати од заузимања Тбилисија и свргне марионету Вашингтона, Сакашвилија. Ово је тек део Tefft„богате“ каријере професионалног дипломата којем је дестабилизација земље домаћина у опису радног места.
ВикиЛикс открива и да је Tefft 2007. у Грузији већ гледао на Украјину како би исти посао обавио и тамо. Након грузијске „авантуре“ сели се у Кијев, где је обављао дужност амбасадора све до неколико месеци пред избијање протеста који ће срушити Јануковича.
„Руси су агресивни и играју високим улогом, али прикривену игру. Верују да их нико не може зауставити“, из амбасаде у Тбилисију 2007. Tefft извештава Вашингтон.
Будући да је након грузијског рата све до 2013. боравио у Кијеву, руски лидери су уверени да су протести и нереди који су уследили били добро планирана америчка операција у којој је Tefft одиграо кључну улогу.
Руски коментари су једногласни, обзиром на ситуацију, у Москви држе да је боље суочити се противником који отворено говори о својим борбеним намерама и барем знају да шта могу да очеују од њега.
Међу разним коментарима који прате његово именовање, можда је важан онај Џона Роблеса, који је за РИА Новости 30. јуна, на дан коначне најаве Tefftа као амбасадора у Русији, говорио о појединостима његове каријере, карактеру и значењу његовог именовања.
„Избор америчког председника Барака Обаме, (неоконзервативног јастреба и стратега Хладног рата америчке спољне политике) у именовању John Tefft, за новог америчког амбасадора у Русији, могло би бити звоно на узбуну у целом Кремљу и заправо у целој Русији. Тренутно имамо бројне земље у којима америчка влада циљано спроводи дестабилизацију и ради на свргавању режима, укључујући Венецуелу, Бразил, Сирију и свим другим земљама које имају самосталну спољну политику. С тренутном хуманитарном катастрофом у Украјини и успону насилних фашистичких сила, чињеница да је главни архитекта операције у Украјини сада амбасадор у Русији је истовремено застрашујућа и истовремено предвидљива. Након спектакуларног неуспеха америчког амбасадора Michael McFaul да покрене Обојени револуцију Русији, он је оцењен као неподобан за такве следеће подухвате.
Сједињене Државе су се, као и обично, уместо да признају да су погрешиле и да се одлуче на пут мира и подстицање међусобне сарадње, тврдоглаво одлучиле напакостити Кремљу и наставити конфронтацију. Вођство америчког Стејт департмента је склоно реторици Викторије Нуланд, познате по „Ј * беш ЕУ“, те се претворило у тело које је одговорно за континуирану дипломатију сукобљавања, што ће на терену обављати ЦИА и УСАИД, који су укључени у све операције дестабилизације на свету у земљама које Вашингтон до сада није ставио под контролу.
У априлу сам рекао да је John F. Tefft мрзитељ Русије који је као амерички амбасадор служио у Украјини и Литванији, а док је био у Грузији покренуо је инвазију на Јужну Осетију. Актуална криза и препород фашистичких снага у Украјини у којој бесни русофобије и демонизирање Русије у Литванији, има посебан значај на избор будућег америчког амбасадора у Русији. John Tefft је био изузетно активан и ангажован, а могло би се рећи и стратег у остварењу наведених циљева против Русије. Како је Michael McFaul пропустио прилику да организује дестабилизацију Русије и сруши председника Путина, очито се Обама одлучио на пуно искуснијег човека „, пише Џон Роблес.
Утицајни члан руског Валдај Клуба, у којем руски председник Владимир Путин такође игра важну улогу, Дмитри Суслов, средином маја пише:
„Именовање John F. Tefftа симболизује тренутно стање односа између САД-а и Русије, напету политичку атмосферу и отуђеност, и политику коју Обамина администрација према Москви мисли да води у блиској будућности. То је политика меке затворености и неће бити 100% повратак у Хладни рат. Још увек је вероватно да ће се две стране да врате на трку у наоружању, укључујући нуклеарну, одбацујући у потпуности сарадњу у заједничким изазовима, те ће почети покушати да поткопају и ослабе једни друге на сваком месту земаљске кугле. Ипак, САД су спремне за коришћење политичких и дипломатских инструмената како би поткопали и ослабити руске позиције, те да на тај начин остваре интересе у пост-совјетском простору и Европи.
Америка не скрива да Русију више не гледа као партнера. Наиме, John F. Tefft као кандидат за америчког амбасадора у Русији значи да се тај приступ, који симболизује стање малодушности у односу на Русију које данас влада у Вашингтону, вероватно неће променити у блиској будућност.
Заиста, одабрати кандидата за такву непријатељску политику је дипломатски врхунац Johnа F. Tefftа, који је као амерички амбасадор у Грузији, Литванији и Украјини био најпроблематичнији за Русију у свим бившим републикама Совјетског Савеза. Литванија се сматра једном од најважнијих антируских карика унутар Европске уније и снажан заговорник политике избацивања Русије из Европе и довођења пост-совјетских држава (Украјине, Грузије, Молдавије, Белорусије) у западну орбиту. У једном од извештаја Европског савета за спољне односе Литванија се назива највећом анти-руском државом међу чланицама ЕУ.
Грузија, поготово за време владавине Михаила Саакашвилија, била је један од најважнијих непријатеља Русије у пост-совјетском простору, што је резултирало војним сукобом у августу 2008.
Што се тиче Украјине, John F. Tefft је тамо дошао као амерички амбасадор за време антируског председника Виктора Јушченка, али је већину свог мандата служио под председником Јануковичем. Упркос чињеници да је Обамина администрација у то време престала са плановима примања Украјине у НАТО алијансу, политика довођења Украјине у западну политичку и економску сферу утицаја је остала.
Касније су се инструменти ове политике променили, али политика сама по себи не. САД и даље настављају да подржавају прозападне украјинске невладине организације и одржавати блиске односе са прозападним и антируску политичким странкама, покретима и особама. У том периоду, када су Сједињене Америчке Државе покренуле бројне механизме за евентуални повратак у прозападне владе у Кијеву и подстицале прозападну оријентацију земље.
Три месеца након што је John F. Tefft напустио дужност америчког амбасадора, председник Виктор Јанукович је одлучио преиспитати ток украјинског савеза са Западом и разрадити уравнотеженију стратегију, која би донела више користи његовој земљи.
Тада САД организују државни удар у Украјини, користећи сценарио Обојених револуција, коришћен у Украјини пре 10 година. Иако John F. Tefft није био за време пуча у Кијеву, та „револуција“ не би била могућа без дугог прелиминарног рада са украјинском опозицијом, политичким странкама и цивилним друштвом, а сви су били директно подређени Tefft – у.
Током година проведених као амерички амбасадор, John F. Tefft је упијао све антируске осећања који преовлађују у Виљнусу, Тбилисију и тренутно у Кијеву. Он тумачи руску спољну политику из перспективе тих земаља, те ће у том смислу он бити добар амбасадор за спровођење политике која се тренутно према Русији разрађује у Вашингтону. Дакле, његова улога у Москви ће се једноставно наставити и проводити ту политику „, каже заменик директора Института за глобалну и одбрамбену стратегију Руске Федерације и члан Валдај Клуба Дмитри Суслов, за кога је John F. Tefft“ симбол америчко-руског непријатељства „.
Након ових упозорења се очекује да земље попут Русије добро размисле коме ће одобрити дозволу боравка у својој земљи. Сједињене Државе су се усредсредиле на уништење Русије и спречавање да им та земља постане глобална конкурентска сила.
Те су чињенице документоване и отворене изјаве у том смислу више нису никаква тајна. Украјина је за Вашингтон инструмент којим ће се ућуткати апологети идеје о некаквом „ресетовању“ односа са Москвом, а сада је већ свима јасно да је мирна сарадња с америчком страном постала ништа друго него фантазија.
Аналитичарка Карине Бечетов-Головко на свом блогу Russiepolitic 9. јула пише:
„Јак човек америчке дипломатије у Русији ће се користити за анализу и припрему револуција у пост-совјетском простору. У Грузији је био у право време, а Украјина је припремила терен за његов службени долазак у Москву, што је порука америчке и руске стране. Вашингтон је Москви овим хтео поручити: „Покрећемо фронтални напад на Русију“, док Русија одговара: „Ми смо тога свесни и спремамо вам добродошлицу.“ Игра може да почне. Међутим, Сједињене Државе у почетку нису хтеле послати John F. Tefftа да преузме кормило и управља сукобом с Русијом, управо зато што би се, обзиром на његову каријеру, то могло тумачити као „злонамеран чин“. Но, убрзањем пораза америчке политике према Русији и потреба да се ситуација радикализира није више остављала довољно времена и простора, а пријатељски наступ је америчкој администрацији постао последња брига. Рат је ионако рат. И наравно, Русија прихвата амбасадора, јер барем зна шта се од њега може надати, јер је John F. Tefft отворени, традиционални и компетенетан непријатељ. “
Из перспективе америчких коментатора долазе готово исте анализе, истичући „како је амбасадор John F. Tefftзаправо део игре, јер сви знају шта могу очекивати“.
Блумберг 9. јула пише: „Да бисмо разумели колико мало Сједињене Државе и Русија очекују од билатералних односа, довољно је размотрити то што је Обамина администрација Москви предложила John F. Tefftа за амбасадора, а сви знају да је он нека врста бабароге за Русе. Међутим, Кремљ је данас рекао да је све у реду са њим.“
Дакле, САД дефинитивно одустају од изградње односа са Русијом и враћају се у доба Хладног рата, што би Владимиру Путину могло одговарати, јер ће сада добити аргумент више за изградњу подршке у Русији на свом, условно речено, „антиамериканизму“.
Две земље се и даље желе претварати да нису непријатељи, што се види из реторике попут „наши амерички партнери“, коју често користе руски министар спољних послова Сергеј Лавров и председник Путин. Ипак, оно што они траже од америчког амбасадора у Москви је да то буде неко сигуран и с ким неће бити илузија о томе шта тај однос може значити, а John F. Tefft је савршен за ту улогу.
СамTefft је изјавио „како САД одустају од позитивних односа са Русијом“ и прихватио реалност Хладног рата. Међутим, чак и у време Хладног рата није постојала оваква ситуација у којој је агресивна политика Вашингтона тако очита.
Амерички амбасадори у Москви, Хариман (1945.) Малколм Тун (1976. – 1979.) Џек Метлок (1986. – 1991.), све су били дипломати који су тежили томе да унапреде односе између САД-а и СССР-а, разумели су совјетску политику и покушавали склопити какве такве споразуме. Избегавали су било какав вид агресивне реторике и уплитање у суверенитет земље домаћина. Исто важи и за совјетске амбасадоре у Вашингтону, посебно Анатолија Добринина (1962. -1986.), који је одиграо кључну улогу у одржавању прихватљивих односа и покушају да се ти побољшају, који готово да је играо улогу совјетског министра спољних послова у време Кенедија, Никсона, Кисинџера, итд Довољно је рећи да је Њујорк Тајмс целу једну анализу посветио животу и делу Добринин када је умро у априлу 2010.
John F. Tefft је нешто посве супротно од дипломата старог кова, или чак изузетак у дипломатској историји. То је амбасадор који је именован са изричитим циљем остваривања агресивног притиска на земљу домаћина.
Реч је о правом преокрету у поређењу са дипломатском традицијом и овај догађај упућује на општи тренд непријатељских активности на политичке системе и водства за које Вашингтон одлучи да су подложни дестабилизацији.
Али исто је потребно рећи да случај амбасадора John F. Tefft није изузетак, иако је он тренутно најагресивнији и најекстремнији у промовисању америчке глобалне хегемоније. Њему би се могла додати Викториа Нуланд, чија активистичка хистерија понекад одудара од саме климе у Вашингтону.
На пример, на расправи о развоју ситуације у Украјини пред Одбором за спољне послове америчког Сената пре четири дана, Викотриа Нуланд је пред навалом питања сенатора очајнички покушавала изгледати „схрвано“.
Правдала се невероватним изговора. Говорила је „како су Руси доставили тенкове, тешко артиљерија и борбене авионе милицијама Донбас, а истовремено претила новим санкцијама Русима.
The Daily Times пре три дана пише да је Викотрија Нуланд „упала у плиму критике сенатора који су је оптужили за самозадовољство и слабост, а представа је изгледала нестварно, као са другог света“.
„Ми смо спремни да наметнемо веће трошкове Русији, укључујући циљане санкције посебним секторима и то врло брзо, ако Русија не промени курс и прекине помагати сепаратистима“, рекла је Викторија Нуланд, помоћница државног секретара за европска и евроазијска питања.
Нуланд оптужује милиције Донбас да су се користили недавним примирјем „како би проводили насиље, узроковали крвопролиће и заузели територију“. Рекла је и да им је „Русија дала тенкове, тешку артиљерију и послала борце“, те да су у Украјини „изградили властите снаге на граници са Русијом“.
Потом је нагласила да је Вашингтон блиско сарађивао са европским савезницима у време санкција, а одлука о увођењу нових би се могла очекивати 16. јула на састанку са челницима Европске уније пре летње паузе.
Током расправе је сенатор Боб Коркер, Викторији Нуланд рекао да се Сједињене Државе „понашају као тигар од папира“, те да не жели да предузима никакве специфичне кораке против Москве.
„Мени је непријатно и само желим да администрација престане јавно говорити како ће САД предузети оштре мере, када знате да нећемо деловати“, рекао је Боб Коркер, док је председник америчког Комитета за спољне послове, сенатор Роберт Менендез, изразио забринутост „због немогућности Вашингтона да задржи притисак на Русију „.
Менендез је нагласио како треба позвати ЕУ да и она упозори Русију да престане давати подршку сепаратистима, да контролише своје границе, а пунктове врати украјинским снагама које су са њих протјеране. Даље је тражио да се пусте таоци и покрену преговоре с украјинским председником Петром Порошенком, који је „понудио мировне услове“.
„Ја не видим никакав напредак. Па што онда чекамо?“, Рекла је Нуланд и нагласила „како ће нове санкције бити ефикасније само ако се усагласе са Европом, иако је председник јасно рекао да ће, ако буде било потребно, САД деловати и саме „.
Одбор за спољне послове америчког Сената се позвао на истраживања Pew Research Centra, који наводи да у светлу украјинске кризе 74% Европљана, 72% Американаца и 68% становника Блиског истока нема добро мишљење о Русији. У Латинској Америци Русију, наводно, негативно види 45% становништва, у Азији 41%, ау Африци 31%. Најнегативнији став према Русији у ЕУ имају Пољаци, Немци, Италијани, Шпанци, Французи и Британци, ау САД-у тај проценат износи 60%.
09. 07. 2014. – Излагање Викторијe Нуланд пред Одбором за спољне послове америчког Сената о ситуацији у Украјини:
За описати ову ситуацију је најбоља изјава бившег шефа совјетских обавештајних Shebarshina: „Једино што Запад очекује од Русије је да Русија више не постоји.“
Упркос томе што је политика Кремља често предмет критике тврдолинијашких националистичких политичких кругова, руски политички врх је без сумње свестан да се иде према конфронтацији, јер њу је једноставно немогуће порећи или игнорисати. Дошло се до тачке где Русија више не може попустити. То је незамисливо, јер би руско вођство тако само задовољило део агресивног притиска, а што би на крају довело до распламсавања још већег пожара.
Путинова политика се још увек своди на вршење притиска у свим правцима, како би неке европске земље попустиле, ау томе чек има неких резултата. На пример, телефонски позив француског министра Фабиуса Сергеју Лаврову 9. јула, када су се министри сложили „како власти у Кијеву не поштује прекид ватре договорен у Берлину 2. јула“.
Конфронтација се води док су току борбе у Донбасу. Иако би се то више могла назвати „борба за Доњецк и Луганск“, САД инсистира на томе да је угрожен и сам Кијев. Појављује још једна могућност, а то је претпоставка напада на Криму, иако у овим околностима, када се милиције на истоку претварају у праву војску, а у Кијеву Кличко не успева растерати радикале на Мајдану, враћање Крима под окриље Кијева изгледа немогуће, осим у глави украјинског министра одбране.
Свеједно је на заједничкој конференцији за новинаре са италијанском министарком спољних послова Federicom Mogherini у Москви руски министар спољних послова Сергеј Лавров поручио:
„Саветујем свима да се не упуштају у такву акцију. Имамо националну безбедносну доктрину која јасно илуструје на које акције би се одлучили у том случају, на овај или онај начин, и без обзира на одабрану локацију.“
Руси су дали до знања да неће игнорисати претњу у случају да се почну предузимати акције у вези Крима и да ће то за њих бити избор пред којим се неће двоумити.
Аутоматизовани апсолутни екстремизам
Агресиван притисак хегемонистичких амбиција код неких америчких званичника имају динамичан ток који превазилази уобичајене дипломатске активности. Међутим, анксиозност Викторије Нуланд коју је показала када се нашла на најекстремнијем скупу достојном сенатског Одбора за спољне послове је велики знак овог догађаја. На почетку смо навели „екстремисте свих врста; неоконзервативци, Р2П и друге, који без икаквих препрека контролишу америчку дипломатију“, што је можда и непримерен израз, будући да је целокупна спољна политика САД-а постала чисти екстремизам.
Тренутни притисак, континуиран и без икаквих правила ни могућности за политички договор, људе присиљава да служе пројектима који имају историјску димензију само за САД. Сада је тај постао отворен и директно се активирају „политичке“ снаге које својим изливима беса служе америчком концепту моћи, који као једину препреку на свом путу види Русију.
Вашингтон као да се почео одрицати било какве логике, што се може препознати у различитим случајевима. Приметна је изузетна снага и упорност у активностима против Русије, коју у Америци прати терет историје и на ту се земљу још увек гледа као на „социјалистичку или комунистичку, статичну, итд, што такође смањује могућност да криза у Украјини буде предмет полемике између присталица и противника вашингтонске политике у самој Америци . Европљани имају другачији начин гледања и разумевања украјинске кризе, који је пуно ближе истини, а можда и више осетљив на нијансе које су означиле нашу историју.
На амерички екстремизам је указао и руски председник Владимир Путин, који је прошле јесени у чланку за Њујорк Тајмс говорио о америчкој изузетности, међутим, понашање америчког политичког естаблишмента у свим својим компонентама изгледа готово аутоматизовано у правцу сталног екстремизма.
Реч је о истинској идеологији и епизода Викторије Нуланд у Сенату је то само потврдила. Сада имамо неоконзервативци и радикалне фракције у целом америчком дипломатском збору, Стејт департменту, Савету за националну безбедност, итд
Било ко да се покуша да понаша попут рационалних хладноратовских дипломата, од екстремистичких фракција и јастребова ће бити оптужен „да је у овим пресудним временима за Америку исувише умерен“.
То није зато што је Одбор за спољну политику променио своје мишљење, него једноставно зато што је почео чинити оно за што је постављен чини. Он ни не треба Џона Мекејна, који заступа републиканску мањину у Одбору за оружане снаге. Предсједавајући Одбора за спољне послове је Роберт Менендез, демократ, а најгласнији критичар гђе. Нуланд је био сенатор Коркер, републиканац.
Јасно је да се у овом случају на украјинску кризу гледа као пуно озбиљнију од оне ирачке, која се одвија паралелно, јер ће одлучујућа епизода за амерички систем ипак бити рођена у срцу украјинске кризе и њених разних наставака, а не кризе у Ираку или на Блиском истоку. Ова епизода ће нужно бити одлучујућа за САД, која ће се на крају ипак морати да се суочи са својим апсолутним антируску екстремизмом, јер неће моћи да издржи притисак доказивања нужности сукоба који потенцијално може прерасти у нуклеарни.
Тешко је рећи да у Вашингтону нису свесни свега овога и да тамошњи јастребови до у најситније детаље нису проучили све могућности и потенцијални след догађаја. Рећи за америчке званичнике да су некомпетентни (ако изузмемо портпаролку Стејт департмента Џен Пшак и њој сличне, наравно оп.а.) било би погрешно. Чињеница да су се одлучили у Москву за амбасадора послати John F. Tefft значи да желе да искористе свој последњи и највећи адут и покушати ослабити Русију изнутра, што чак и не скривају. Међутим, као што каже аналитичарка Карине Бечетова – Вашингтон је Москви овим хтео поручити: „Покрећемо фронтални напад на вас“, док Русија одговара: „Ми смо тога свесни и спремамо вам добродошлицу.“
(Advance)
