(Глас Русије)

Сенку на протеклу недељу бацила је смрт најистакнутијег политичара Латинске Америке, председника Венецуеле Уга Чавеза. „Црвени Уго“ није успео да сагради у Венецуели „социјализам XXI века“. После две године тешке болести и неколико операција, 5. марта увече, он је преминуо у болничкој соби војне болнице у Каракасу. Церемонија опраштања је продужена до 17. марта.

Главна питања која тренутно брину политичаре на обе полулопте јесте ко ће доћи на смену Угу и шта се може очекивати од нове власти? Питање није сасвим неосновано ако се узме у обзир да се ради о земљи која има исто толико нафтних резерви као Саудовска Арабија, ако не и више.

Превремени председнички избори треба да буду заказани најкасније 30 дана после смрти шефа државе. Највероватније ће датум бити објављен по завршетку дана жалости. Земљом ће привремено руководити потпредседник Николас Мадуро. Недуго пре смрти Чавез је сам овог бившег посленика синдиката навео као свог наследника.

Не може се рећи да је Уго оставио Венецуелу у стању потпуне неодређености. За скоро 14 година владавине земљу је из полупросјачке претворио у прилично стабилну државу у социјалном смислу. Колосална средства од продаје нафте користио је за изградњу станова, болница и школа, за стабилизацију цена, донације фармерима и помоћ сиромашнима. За живота Уга литар безоловног бензина у Венецуели је коштао нешто више од ¢2. Зато није чудо што су му свом душом биле одане масе обичног становништва. А то већ представља чврсту изборну базу за Николаса Мадура.

Политички потреси не прете Венецуели у скорије време, уверен је заменик директора руског Института за Латинску Америку Борис Мартинов.

Чавез је иза себе оставио прилично озбиљан број присталица. Присталица које очигледно могу да задрже власт у овој земљи. Сад је у унутрашњој политици однос снага искључиво у корист Чавезових присталица. Тешко да ће се у скорије време појавити алтернатива у виду победе опозиције, премда је опозиција већ осетила снагу. И она има јединственог кандидата. Ипак, рано је говорити о било каквој радикалној промени правца после његовог одласка. Очигледно је да ће ситуација неколико година бити прилично стабилна.

На председничким изборима 7. октобра прошле године кандидат уједињене опозиције Енрике Каприлес је добио скоро 44% гласова. Чавез је имао скоро 55%. С једне стране, без обједињавајућег симбола као што је „црвени Уго“ његовим присталицама ће бити теже да победе. Међутим, с друге стране, њима у прилог иде врло искрена туга Венецуеланаца због „команданта Уга“.

Он је био упадљив чак и на фону уобичајеног латиноамеричког блеска. Тешко да је било ко у Латинској Америци, па чак и у свету поседовао његову природну памет и харизму. Чавез чак није био личност, већ појава у светској политици.

Родитељи су желели да буде свештеник. А он је приступио припадницима десантних снага, постао је официр и 1998. године – председник најбогатије нафтне земље. И прихватио се да у Венецуели гради „боливијски социјализам XXI века“. Уго је писао песме, певао је, водио је свој недељни програм на телевизији.

Статус нафтне суперсиле омогућио је Угу да ради оно на шта се не би одлучио ниједан политичар. Отворено је председника САД Буша-млађег називао „магарцем“ и „будаластим“, а једном је попевши се на трибину УН после Бушовог говора испалио своју познату реченицу: „Овде још увек мирише на сумпор.“

Узгред речено, Вашингтон ће послети делегацију на Чавезову сахрану. Представници нису нарочито високог нивоа – на нивоу помоћника државног секретара. Али, већ ово показује да су САД спремне да „се врате“ у Венецуелу, у коју им је Уго практично затворио врата. Због тога ће се вероватно конкуренција америчких компанија за тржиште Венецуеле појачати. А то ће се, очигледно, дотаћи и Русије.

Стручњаци, истина, сматрају да Москва засад не треба много да брине. По свим прогнозама, на изборима ће победити Николас Мадуро, уверен је главни уредник руског часописа „Латинска Америка“ Владимир Травкин.

Чавез је имао стабилан електорат. И овај електорат ће се највероватније у већини определити за Николаса Мадура. За Русију то, наравно, значи наставак наших добрих односа. А они су достигли врхунац управо у годинама док је Чавез био председник.

Председник Венецуеле је успоставио чврсте везе с Кином, дружио се с Ираном. Био је чест гост у Москви. Чавез је с Русијом имао посебне односе. Руске нафтне компаније и сад имају уговоре на више милијарди с Венецуелом о проналажењу и експлоатацији нафте и гаса. Москва овој земљи испоручује енергетску и хемијску опрему, опрему за вађење нафте, планира да гради атомске централе. Осим тога, Русија с Венецуелом има уговоре вредне неколико милијарди за испоруку наоружања и војне технике. Уго је више пута спроводио заједничку обуку с руском флотом и РВ. Чак и представници опозиције кажу да ће сви ови уговори остати остати на снази.