Pročitaj mi članakOsnovna istraživanja novih antibiotika već su decenijama gotovo u potpunosti obustavljena – zbog velikih troškova i upitne profitabilnosti. U zloslutnoj sinergiji s novim generacijama bakterija, otpornih na sve postojeće antibiotike, profitna usmjerenost farmaceutske industrije tako priprema teren za scenarijo koji po svojim potencijalno katastrofalnim posljedicama ne zaostaje za klimatskim promjenama.
Слично као нафтне компаније или произвођачи оружја, ни фармацеутска индустрија не ужива особито повјерење јавности. И то сасвим оправдано: свијест о инхерентном сукобу интереса фармацеутских компанија (као што су Фицер, Мерк и Ели Лили) када тестирају лијекове које саме производе расте успоредно с непрестаним приливом свједочанстава новинара, истраживача и лекара о сумњивим истраживањима, заташканим неповољним резултатима и подмићивању научних часописа.
Но највећи злочини најважнијих приватних фармацеутских компанија не тичу се толико онога што раде колико онога што не раде. У рату против бактерија и инфекција ове су компаније дезертирале у кључном тренутку – када непријатељ покреће офанзиву каква није виђена генерацијама. Како ове фирме настављају занемаривати своје дужности (избјегавајући проводити истраживања антибиотика последњих 30 година), одговорни у здравству упозоравају да би се свијет ускоро могао вратити у предантибиотску еру, страшно доба којега се ријетко који преживјели данас још сјећа. Економски извјештаји, медицински часописи, анализе добротворних организација, студије владиних агенција и процјене самог фармацеутског сектора преферирају узроке ове опасне пријетње приписати “недостатку тржишне иницијативе”. Моје рјешење је нешто елегантније: социјализација цијеле фармацеутске индустрије.
Опције као што су нова регулација и строжи надзор могле би донекле ублажити неке облике злоупотребе великих фармацеутских фирми попут фалсификовања истраживања, али у рату против бактерија ове су мјере или крајње недостатне или потпуно бескорисне. Постоји и неколико превентивних изванредних мјера које болнице или узгајивачи стоке могу подузети како би успорили напредовање непријатеља, али оне могу само привремено одгодити катастрофу која је на помолу. Социјализација развоја лекова једини је изгледан начин рјешавања овог проблема.
Пријетња слична климатским промјенама
Томас Фриден, директор америчког Центра за контролу и превенцију болести, у марту (ожујку) је упозорио власти на њихову “ограничену могућност дјеловања” услијед “ноћне море” коју представља развој бактерија које су високо отпорне на карбапенеме2, антибиотике који се користе као последње средство одбране. Неколико мјесеци раније, Сали Дејвес, главна савјетница британске владе за здравство, сличним је ријечима описала “апокалиптични сценаријо” који би се могао остварити за двадесет година, када ће људи умирати од болести које сада сматрамо тривијалнима напросто зато што ћемо “остати без антибиотика”.
Она описује како овај феномен “представља катастрофичну пријетњу” човјечанству сличних размјера као климатске промјене и замишља сценаријо за сљедећа десетљећа по којем бисмо се “могли наћи у ситуацији да нам здравство буде на разини онога с почетка деветнаестог века”, када је било тко могао отићи у болницу на неки мањи захват и умријети од обичне инфекције која се више није могла лијечити. Већи захвати као што су трансплантације органа, кемотерапија, операција кука или брига за недоношчад постали би немогући.
Већ смо генерацијама навикли проматрати заправо надљудске успјехе медицине као нешто уобичајено и извјесно, а заборавили смо притом колико сви они зависе о претпоставци превенције микробијалних инфекција. Антибиотици су потпуно промијенили медицину: лечење рана, срчаних и можданих удара те других болести захтијева интензивну употребу катетера, инфузија и респиратора, што је незамисливо без антимикробних лијекова. А како становништво стари, тако се потреба за овом врстом његе само повећава.
Но како је изгледала ера прије антибиотика?
Смртност од упале плућа за оне који нису подвргнути операцији била је 30 посто. Смртност од упале слијепог цријева или пукнућа цријева била је близу 100 посто. Прије него што је Александар Флеминг случајно открио први антибиотик пеницилин, болнице су биле пуно пацијената који су добили отровање крви од огреботина и посекотина што су се често развијале у инфекције опасне по живот. Ампутације или друге операције као начин рјешавања инфекција нису ни први ни пожељан избор, али управо то је била једина опција за лекаре деветнаестогодишњег Американца Дејвида Ричија који је доживио железничку несрећу у Индији прије неколико година. Ричи се заразио бактеријом с којом се чак ни високотоксични антибиотици, који се користе као посљедње средство борбе, нису могли носити.
Заборавили смо колико су инфекције некада биле уобичајене и смртоносне. Почели смо антибиотике узимати здраво за готово, али тешко да је таква бахатост наша кривња. У својој злогласној изјави, званичник америчке владе задужен за здравство Вилијам Х.Стјуарт устврдио је како је “вријеме да затворимо поглавље о инфекцијским болестима и прогласимо рат против бактерија добијеним”. Број случајева туберкулозе (прве познате заразне болести и једног од наших најсмртоноснијих непријатеља, који је само 2011. убио 1,4 милијуна људи) до 1980. је пао на тако ниске разине да су званичници редовито говорили о скорој искоријењености те болести.
Стопе нових инфекција и смртности су пале, али ова крхка побједа засјењена је појавом туберкулозе отпорне на више лијекова (мулти-друг-ресистант, МДР) која не реагира на четири стандардна антибиотика, те туберкулозе екстензивно отпорне на лијекове (еxтенсивелy-друг-ресистант, XДР) која не реагира ни на антибиотике другог реда. Примјена антибиотика за лијечење туберкулозе која реагира на лијекове обично траје шест мјесеци, док лијечење МДР туберкулозе траје двадесет мјесеци и укључује антибиотике широког спектра који су знатно токсичнији и мање учинковити.
Карбапенеми се користе као последње средство, када ништа друго не дјелује. Ентеробактерије отпорне на карбапенеме прво су откривене у САД-у 1996. године, а отада се су појавиле диљем свијета. Њихова појава забрињавајућа је из трију разлога, као што истиче Фриеден:
“Као прво, отпорни су на готово све антибиотике; друго, стопа смртности је јако висока; и треће, своју отпорност могу пренијети другим бактеријама. На примјер једна од њих, клебсијела отпорна на карбапенеме, може проширити гене који уништавају наше антибиотике другим бактеријама, примјерице бактерији Escherichia coli и учинити је једнако отпорном.”
Отприлике 80 посто случајева гонореје данас је отпорно на тетрациклине, антибиотике првог реда, а неколико земаља, укључујући Аустралију, Француску, Јапан, Норвешку, Шведску и Велику Британију, пријавило је случајеве отпорности и на цефалоспорине, који су последње доступно средство у борби против ове сполно преносиве болести. Отпорност на лекове примјећује се и код разних инфективних болести, а недавно је истраживање утврдило да се 60 посто специјалиста за инфективне болести сусрело са случајевима инфекцијâ отпорних на сваки антибиотик.
Како нам се то догодило? Светска здравствена организација класификовала је отпорност на антибиотике као једну од трију највећих опасности људском здрављу. Бриан Валстаг то је најјасније рекао у чланку објављеном 2012. у Вашингтон посту, у којему се бави недостатком антибиотика:
“Напросто, еволуција је претекла капитализам.”
Непрестана утрка у наоружању
Када нетко узме куру антибиотика, она помаже уништавању бактерија, али ће неминовно остати мали број бактерија с насумичним мутацијама које их чине отпорнима на лијекове. То се зове селекцијски притисак. Ови жилавији сојеви бактерија преживљавају и множе се, производећи потомство с истим мутацијама. То је нормално и заправо је ријеч о еволуцији, само што се она одвија вратоломном брзином. Ми произведемо нову категорију антибиотика, микроби развију отпорност, ми поновно створимо нове антибиотике, они опет развију отпорност, и тако даље. То је утрка у наоружању и никада се нећемо ријешити отпорности микроба: можемо само држати корак с њом, одржавајући непрестани развој нових врста антибиотика. Али ако престанемо развијати нове антибиотике, постоје озбиљне опасности по јавно здравство. Фармацеутске фирме су произвеле 13 различитих фамилија антибиотика између 1945. и 1968. године и то су антибиотици које је било најлакше произвести, такорећи воће на ниским гранама. Отада су развијене само двије нове фамилије антибиотика, а до 1980. фармацеутске су их фирме у основи потпуно престале развијати.
Разлог зашто су велике компаније престале с развојем нових антибиотика је тај што је посриједи процес који траје годинама и кошта између 500 милиона и једне милијарде долара по леку одобреном од надлежних агенција. Осим тога, антибиотици доносе и много мањи приход у односу на улагања од других врста лијекова. За разлику од лијекова које милијуни људи узимају цијелог живота, као што су они који циљају хроничне болести попут срчаних (лијекови који ублажавају симптоме, али не лече), антибиотици се обично узимају само неколико недеља или у најгорем случају неколико мјесеци. То антибиотике чини незанимљивима за капитализам. Као што се закључује у мобилизацијском чланку Друштва за инфективне болести Америке (ИДСА) из 2008. године: “Антибиотици су мање пожељни фармацеутским компанијама и вентуре капиталу јер су успјешнији од других лекова.” Дуготрајна терапија је пуно занимљивија од трајног изљечења као мотивација за развој нових лекова.
Многе велике фармацеутске компаније потпуно су затвориле своје истраживачке центре. Само четири од дванаест великих још увијек се бави развојем нових антибиотика. Овако оштри резови свакако смањују могућност да дође до неког преокрета. Чак и када би било политичке воље, требало би времена да се обнове високостручни кадрови који су изгубљени у протекла два десетљећа у којима су фирме континуирано напуштале антибактериолошка истраживања.
“Позивамо на хитно и широко дјеловање медицинске заједнице како бисмо се суочили са све дубљом кризом изазваном антимикробијалном отпорношћу и оживјели нужан развој и истраживања антибиотика.” Развој отпорности на лијекове убрзава се када пацијенти не доврше своју куру антибиотика, а разградња инфраструктуре јавног здравства и сустава социјалне заштите повећава вјероватност да пацијенти прекину лечење прије краја прописане куре јер су и мјере надзора смањене.
Борба против бактерија уско је повезана с географским положајем, класним статусом и богатством пацијента. Отпорни микроорганизми особито се шире у подручјима у којима се користе лекови слабе квалитете. Није тешко схватити како је избор јефтинијих лекова изравно везан уз ниске особне приходе, али и болнице чија су средства срезана мјерама штедње. Ситуацију отежава и честа дистрибуција антибиотика без рецепта, посебно раширена у земљама у развоју, али и Источној Еуропи и бившем Совјетском Савезу. Но које је рјешење?
Молбе и подмићивања фармацеутских компанија
Као најнепосреднији захтјев одговорнима стручњаци постављају смањење кориштења постојећих антибиотика, при чему су већи надзор, мреже за праћење и међународна координација императив. Болнице, клинике и домови за његу могу смањити број инфекција повећаним мјерама опреза као што су темељитије чишћење просторија и повећање особне хигијене, те групирањем пацијената отпорних на лекове заједно, уз резервирање неких дијелова опреме само за њих. Но и овдје треба поновити да ове мјере могу само успорити незаустављив јуриш непријатеља. Оне утичу на размјере ширења отпорности на лекове, али се не суочавају са самим феноменом отпорности. Овакви напори су важни, али само зато што нам купују вријеме.
Напосљетку ћемо се морати сукобити с микробима, пријећи из дефанзиве у офанзиву, тј. непрестано развијати нове класе антибиотика, што је циљ који већина одговорних сада прихваћа. Међутим, одузимање тог посла приватном сектору нитко ни не разматра. Умјесто тога, приједлози политика Друштва за инфективне болести Америке, Светске здравствене организације и Европске уније своде се на молбе и подмићивања фармацеутских компанија не би ли се ове помакле с мјеста. У САД-у опције које се разматрају укључују омогућавање порезних олакшица за критично потребне лијекове и субвенције за развој приоритетних антибиотика, затим уговорне обавезе држава за откуп и друга “осигурана тржишта”, “ваучере” који дају право компанији да неки други од њезиних лекова (према избору компаније) прође кроз убрзани поступак одобравања у замјену за развијање одобреног антибиотика, као и давање продужених патената или ексклузивних права на продају на 25 или 30 година за лијекове који се сматрају особито иновативнима. Посљедња опција је изазвала разумљиве контроверзе јер представља опасност за производњу генеричких лијекова и угрожава доступност јефтиних лијекова у земљама у развоју. “Џокер продужења патената” фирмама продужио би патенте за још један лијек из њихова асортимана на шест мјесеци до двије године. Овај потицај, процјењују компаније, најизгледнији је да их потакне на дјеловање, али је уједно изазвао и највеће контроверзе.
Дакле овим фирмама и даље дозвољавамо да масно зарађују на својим најисплативијим производима као што су Виагра или Липитор, док им кроз порезне олакшице, субвенције и јавно-приватна партнерства плаћамо да истражују и развијају нове лијекове на којима зарађују милијуне умјесто милијарди. Јавност рискира, компаније профитирају. Када би ове компаније биле приведене у јавни сектор у склопу националних института за здравље или неког сличног самосталног тијела, новац зарађен продајом профитабилних лијекова могао би служити за потицање истраживања и развоја мање профитабилних лијекова. У јавном би сектору ограничења фармацеутских истраживања нестала, што би убрзало резултате и смањило опсег двоструког рада на истим истраживањима у различитим институцијама.
Проналажење нових генерација антибиотика (ако их још уопште можемо открити) бит ће проклето тешко. Али то је само разлог више да укључимо овај сектор у јавну сферу: теже значи уз веће трошкове, али уз исте мршаве прилике за остварење профита. Постоје нове стратегије избјегавања антибиотске утрке у наоружању, али оне су изразито несигурне, рискантне и претпостављају године скупих основних истраживања која захтијевају јавну интервенцију.
У вријеме прије појављивања врло заразне инфективне болести познате под називом неолиберализам, Вашингтон је био пуно склонији изравним државним интервенцијама у сектор. За вријеме Другог свјетског рата политичари нису веровали да је приватни сектор дорастао задатку отпора опасностима које су тада претиле. Сада се у лику микроба суочавамо с непријатељем који је опаснији и од нациста, а приватни сектор не само да се нећка, него је потпуно дезертирао. Докази да велике фармацеутске компаније представљају иновацијску пустињу су необориви. Истовремено, опште неповјерење према компанијама гурнуло је милијуне у наручје алтернативне надримедицине. Када би се све вријеме и енергија индивидуално утрошени на “природне” приправке трошили колективно на покушај успостављања демократске контроле над фармацеутским компанијама, већ бисмо били на пола пута.
Предуго се најчешћа критика ових компанија из прогресивних кругова ограничавала на чињеницу да њихова усмјереност на профит штети народима земаља у развоју који си не могу приуштити прескупе лијекове. То је само по себи точно, али проблем је заправо неуспоредиво већи. Приватни фармацеутски сектор представља пријетњу за јавно здравље коју морамо потпуно уклонити.
(Global CIR/Autor: Leigh Phillips/S engleskog preveo: Nikola Vukobratović/Izvor: Le Monde)
БОНУС ВИДЕО
Гости емисије „Дебата” били су др Јована Стојковић, психијатар, мајка троје деце, и Предраг Златановић, предузетник, родитељ који је спреман да иде у затвор, само да му не би вакцинисали дете.. Тема емисије је била обавезна вакцинација деце у Србији.
У емисији се говорило о томе зашто Јована и Предраг неће да вакцинишу своју децу (00:01:00), о томе како лекари дају лекове малој деци и ако нису за њихов узраст (00:04:00), о томе зашто нема стручне дебате о потреби обавезне вакцинације деце (00:08:30), о томе шта лекар мора да пита родитеља пре вакцинације деце (00:16:00), о томе зашто је српски закон о обавезној вакцинацији деце противуставан (00:22:00); као и о злоупотребама у здраству од стране фермацеутских кућа(00:26:00). Послушајте:
Ако вам се свиђају емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – ФЕЈСБУК – ЦЕНТАР
и претплатите се на Јутјуб канал: ЦЕНТАР – ЈУТЈУБ или нас можете контактирати на 064 24 24 123.
