Прочитај ми чланак
Двадесетог августа Влада Македоније „увела је ванредно стање на јужном и северном делу границе због повећаног таласа миграната, што отвара могућност ангажовања македонске војске“[i], саопштио је портпарол македонског Министарства унутрашњих послова, Иво Котевски.
„Очекујемо да ће ангажовање војске дати резултате у два правца. Прво, да се повећа безбедност и спокој локалног становништва; и, друго, да се обезбеди свеобухватнији приступ у третману лица која су изразила намеру да затраже азил у Македонији у складу са капацитетима и препорукама конвенције чији је потписник и Република Македонија а коју се трудимо да доследно поштујемо“, рекао је Котевски на конференцији за новинаре.
Истовремено, Влада Македоније оптужила је Грчку да „организовано транспортује мигранте (ка Македонији, прим. аут.) и да с намером „не контролише северну границу с Македонијом“[ii]. Док је група од више од 3000 избеглица, током преподнева двадесетог августа, блокирала пругу Солун-Скопље. Они су покушали да на подручју Ђевђелије, дуж граничног појаса пешке пређу границу. У томе су их спречили специјалне јединице македонске војске.[iii]
И, то није било све. Двадесети август, донео је још један инцидент с избеглицама у централној Немачкој, када је у сукобима полиције и избеглица повређено 17 особа, међу којима и шест полицајаца. До инцидента је дошло када је један Авганистанац поцепао неке странице из Курана што је разбеснело двадесетак других избеглица махом из Сирије. Дошло је до обрачуна, у избегличком центру у Сулу, граду у централној Немачкој. Полиција је покушала да заштити Авганистанца који се сакрио међу припаднике безбедносних снага и сукобила се са педесетак избеглица који су у сукобима користили металне шипке и камење. Том приликом, оштећено је и шест полицијских возила.
Обрачун је у ноћи 20. августа трајао неколико сати у најбогатијој земљи ЕУ блока, преплављеној таласима избеглица. Широм земље користе се спортске хале, шатори, касарне за прихват избеглица за које се очекује да ће до краја текуће године преплавити Немачку у четвороструко већем броју у односу на претходну 2014 годину.
Наиме, министар унутрашњих послова Немачке, Томас де Мезијер, дан уочи сукоба у Сулу, објавио је податак да Немачка до „краја године очекује око 800 000 избеглица“ и притом, оштро критиковао ЕУропу због неадекватног одговора на највећу избегличку кризу од Другог светског рата. „Неприхватљиво је да институције ЕУ и даље раде споро као сада“ рекао је де Мезијер посебно истичући да те исте институције „раде премало на спровођењу донетих одлука“[iv].
За Мезијера, решење је у придржавању слову закона за све чланице ЕУ блока, а то би значило да се ЕУ комисија обавеже у спровођењу „споразума о реадмисији са земљама у које се мигранти могу вратити без страха од прогона“[v]. Такође, према немачком министру унутрашњих послова било би неопходно да се „изграде кризни центри у Италији и Грчкој, где би се избеглице разврставале на стварне, с правом на статус и на лица у статусу нерегуларних економских миграната“[vi].
Томас де Мезијер, оштро је осудио ЕУропу због „неуспешног решавања избегличке кризе“, оценивши притом да је угрожен шенгенски систем који је (до сада) омогућавао слободно путовање без пасоша кроз већи део ЕУропе.
Како Мезијер види ограничење слободног кретања миграната кроз ЕУропу? Јер, о томе је овде реч: о ограничавању слободе кретања, зар не? За немачког министра унутрашњих послова, решење је формирање „зона чекања“ које би се формирале у Италији и Грчкој. Земљама које су на медитеранској и балканској рути прве на удару плимског таласа избеглица. Биће врло занимљиво чути реакције званичног Рима и Атине, поготово што „зоне чекања“ значе на дневном нивоу стотине хиљада евра додатних трошкова за земље, иначе, погођене рецесијом. Ко ће то њима да надокнади? Брисел, који се бави кварталним састанцима и декларативним изјавама?
Или да будемо потпуно јасни: пребацивањем проблема на друге и то најчешће или на најсиромашније државе ЕУ блока или оне на периферији ЕУ царства. Уосталом, зар Италија није обуставила Маре Нострум, пројекат „потраге и спашавања“ на Медитерану управо због тога што није могла да поднесе финансијски терет пребачен искључиво на леђа њених грађана?!
Дакле, под великим је знаком питања је, како ће се Немачка изборити са, како званичници, избегличку кризу дефинишу, „великим изазовом“. Неће дуго проћи до одлуке да се рестриктивно законодавство на терену замени „ванредним стањем“ и специјалним јединицама немачке војске које ће затварати границе пред тражиоцима азила који у Немачкој виде своју „жељену дестинацију“. Подједнако како је то урадила Македонија. Како ће то ускоро, све су прилике, урадити и Мађарска, и како ће се уосталом понашати и друге земље било крајње дестинације или транзитне тачке. Јер, таласи избеглица неће јењавати. Ратови, као и верски и секташки сукоби, уз терор који одашиље ИД, неће још дуго стати. Нико озбиљан не може очекивати да ће Авганистан, Сирија, Либија, Сомалија, Еритреја постати „земље сигурног порекла“ у блиској будућности. Напротив! Из ових земаља, према подацима обавештајних служби милиони људи се спрема на збег.
Ко ће да их заустави? Ограде? Полиција? Рестриктивни закони? Све нервозније и уплашеније локално становништво?
Како смо и најавили прошли пут таласе „ванредних стања широм Еуропе, тако и сада нажалост можемо само да предвидимо да ће, некада давно, „слободна“ ЕУропа задојена „сном о просперитету унутар свог савеза“ постати логор оивичен бодљикавим жицама које ће под пуном ратном опремом чувати припадници војски спремних на све да „одбране“ територијални интегритет и суверенитет пред налетима избеглица. А, унутар самих „логора“ политичке сцене личиће на арене у којима ће владати екстремизам и шовинизам, уосталом као и више путо до сада када криза поприми неодрживе модалитете. И, мало-помало, постаће јасно да је ЕУропа увучена у пројекат, а не изазов. Пројекат који ће и овај пут Немачка назвати ратним, напуштајући унију европских држава тако брзо и лако, како је и својевремено поново закорачила на трон Европе. Тада уз подршку Америке, као брана ширењу утицаја Совјетског Савеза. Сада, уз свесредну „помоћ“ корпоративне Америке која се определила за сценарио какав смо баш на овом месту толико најављивали и који се, нажалост, обистинио.
Ово је крај ЕУ какве смо (пре)познавали. Пројекат, направљен, да обезбеди доминацију једне силе-САД у некада униполарном свету, рашио се по истим шавовима по којима је скројен остављајући за собом развалине на местима где су некада биле суверене европске државе. Неславни крај европског „сна“ остаће забележен по фијаску бројних покушаја да се одговори на многа „питања и проблеме“ с којима се Стара дама суочила. Тај фијаско, када је реч о становницима европског континента значиће стање недостојно човека: од „мера штедњи“ које су додатно осиромашиле грађане сломљене рецесијом, преко лихварске идеологије банака које су отимачини дале нову дефинацију, до коначно голог опстанка у средишту кризе изазване труилим компромисима и слепим следбеништвом агресивне спољне политике америчког „вођства“.
Уколико предикција звучи исувише претенциозно, да поменутим догађајима додамо још по који.
Истог, 20. августа, који је освануо и окночао с кризама од Македоније до Немачке, ухапшен је грађанин Словачке који је дан раније на интернету објавио оглас да „нуди посао: одстрел избеглица у Габчикову- 25 евра по комаду“. Током само првог дана, јавило се двадесет „заинтерсованих за посао“. Словачка је, такође, да подсетимо, одбила да прими избеглице муслиманске вероисповести под изговорима: да у Словачкој нема џамија, да би интеграција избеглих била немогућа и да су капије Словачке отворене за хришћане из Сирије, и то опет у ограниченом броју.[vii] До објављивања текста, на Ђевђелији се ситуација мења из часа у час: полиција је употребила сузавац како би спречила избеглице, њих око 3000 који чекају на ничијој земљи да пређу границу и том приликом било је повређених. У ноћи између 20 и 21 августа група од око 300 избеглица пробила је ограду и прешла на македонску територију…
Нажалост, овакве и бојимо се бруталније слике смењиваће се из дана у дан док пројекат „избегличка криза“ не постане очигледан. Питање је само: шта тада? Када је и сада, у овом тренутку, касно за било које цивилизовано решење. Време цивилизације је прошло онога момента када је на сцену ступила борба за опстанак.
У том свеопштем рату, за вредности места нема.
извор: Фонд стратешке културе
