Ова посета је уследила након петодневне посјете саудијског краља Египту. Саудијска информативна агенција Ел Ријад је објавила да се у свечаном одбору за дочек саудијског краља, поред председника Ердогана, налазио и министар вањских послова Мевлуд Чавушоглу, начелник Анкаре Мухамед Келићдар, командант војних снага у Анкари генерал-армије Метин Ејдили, градоначелник Ибрахим Ћекћек, и неколико амбасадора арапских земаља, међу којима и амбасадор Краљевине Саудијске Арабије и чланови дипломатског кора те земље у Турској.[2] Свечани дочек саудијског краља Салмана у Анкари није прошао без изненађења. Наиме, турски председник Ердоган поздрављао је почасну гарду, која је чекала долазак госта, уз звуке руског марша „Чежња за отаџбином“, компонованог пре Октобарске револуције. Историчари уметности сматрају да је тај марш први пут снимљен у Санкт Петербургу 1905. године, а његов аутор је и даље непознат. Занимљиво је и да то није први пут да Ердоган дочекује званичнике „неочекиваном“ музиком. Наиме, у јануару 2015. године председник Азербејџана, Иљхам Алијев, руковао се са Ердоганом уз музику из популарне турске серије „Препород: Ертугрул“, у којој се приказује историја стварања Османског царства.[3]

Доминантна тема разговора двојице државника био је Иран, земља коју Ријад доживљава као свог главног противника. Током разговора се испоставило да Турска и Саудијска Арабија на Иран гледају истим очима, с тим што је било видно да је краљ Салман депримиран чињеницом да неке од водећих земаља Запада остварују контакте с Техераном. Видело се и да се Ердоган настоји наметнути као регионални лидер јер је навео да Турска има неке идеје економске природе, које намерава реализовати са Ираном. Краљ Салман је наговестио да ће вероватно забранити Иранцима долазак на хаџилук у Меку и Медину, а Ердоган се овој идеји није успротивио. Разлог су милијарде долара које Саудијска Арабија планира инвестирати у Турској. Саговорници су имали идентичне ставове и у вези сиријског председника Башара ел Асада, односно сагласни су да „Асад мора да оде“ са власти. Разлике у политичким погледима биле су присутне док се разговарало о Египту. Ердоган је замерио Салману због подршке коју Саудијска Арабија пружа генералу Сисију, на што је Салман умирујућим тоном одговорио да Ердоган нема разлога за бригу јер он, Салман, контролише пола обавештајне службе Египта, захваљујући милијардама долара уложеним у „праве“ особе. Разлог за кокетирање са Сисијем крије се у намери краља Салмана да уклони садашње челнике Муслиманске браће и на њихове позиције доведе друге, при чему настоји да сачува инфраструктуру, јер за Муслиманску браћу има план да у деструкцији Европске уније замене Исламску државу, односно да помогну Турској у напорима које улаже у том правцу. Своју подршку ревитализацији Муслиманске браће Салман је образложио тврдњом да су лидери те организације изузетни верски ауторитети и осећају се позвани да насилно шире славу Алаха.

Из даљег тока разговора могло се закључити да ће главна траса за продор Турске и Саудијске Арабије, тј. ислама у ЕУ, бити Балкан. Предвиђено је да Балкан буде главна логистичка база. У ту сврху су већ појачане донације вехабијским заједницама у Босни и Херцеговини и на Косову. Оперативци Турске и Саудијци треба да оснаже економске, политичке и верске позиције вехабијама које долазе из редова Исламске браће, а позиције ће првенствено градити економским улагањима. Приоритет у поменутим „економским улагањима“ биће откупљивање земље од Срба и Хрвата. Ердогану се похвално изразио о плану и обећао подршку. Ревитализовану Муслиманску браћу, по Салмановој замисли, директно ће водити људи из клана Судаири, што се Ердогану допало.

Салман је нагласио да ће и даље финансирати опозицију у Сирији, односно наоружавати Џаиш ал Фатах[4] (Освајачку војску), а коју наоружава и Анкара. Тражио је од Ердогана да Турска у контактима са америчким званичницима издејствује промену преговарачког формата, и да у преговорима који се односе на политичку транзицију у Сирији, поред САД, учествују Турска, Саудијска Арабија и Катар. Јасно је Салману да преговори не могу проћи без Турске, јер је Турска и даље важан партнер САД, нарочито у пројекту са мигрантима којима слаби ЕУ.

Осим у погледу Сирије, саговорници су идентичне ставове имали и када је било речи о Русији. Из тог дела разговора могло се закључити да  Ријад „опипава пулс“ Русима, који желе контакте због наводног договора о смањењу производње нафте. Тај договор је по налогу САД унапред осуђен на пропаст, иако и САД имају губитке у нафтном сектору. Међутим, како „циљ оправдава средство“ и за тај губитак постоји оправдање, а то је економски слом Русије, што ће, по америчкој замисли донети протесте на улицама Москве, који ће погодовати распаду те земље. Ту жељу је већ наговестила Медлин Олбрајт, „прослављени“ мрзитељ православља, која је јавно сугерисала да Русију треба поделити као Југославију. Да би се Русија „бацила на колена“ неуморна је и обавештајна служба Пентагона, Defense Intelligence Agency (DIA). ДИА перманентно ради на подметању и спроводи операције под лажном заставом (False flag operation) како би се Москва и Пекинг удаљили. Познато је да санкције Русији нису делотворне ако Кина и Русија остану партнери. Русија, суочена са економским колапсом, морала би заборавити Сирију, Арктик, Балтик, Закавказје … Пројекат распада Русије, користећи савете Горбачова и руске опозиције, лично воде Сорош и Бжежински, чак и Кисинџер иако у поодмаклим годинама, те је његова улога саветодавна. Операције у том смислу на терену уз помоћ НАТО треба да реализује и будућа обавештајна служба ЕУ, а коју већ креирају оперативци ЦИА.

Интересантно је да ни турски медији, ни турска јавност, нису склони приближавању са Ријадом, а нарочито је негативно расположење према евентуалном заједничком нападу на Сирију. Иако Ердоган у јавним иступима велича краља Салмана, дајући му улогу миротворца и важне особе за мир у региону, све су прилике да  разговор двојице државника неће допринети окончању кризе у Сирији. Салманово настојање да се приближи Турској, при чему нуди нови сунитски савез Саудијске Арабије, Турске и Египта, у функцији је јачања улоге његове земље у региону. Једна од препрека које Салман види је негативан став према Муслиманској браћи, а који доминира у Сирији, па и у Турској. Друга препрека је ненадано, понукано притиском САД, приближавање Турске са Израелом, јер САД сматрају са Турска може релаксирати односе у појасу Газе.

УПУТНИЦЕ:

[1] http://aa.com.tr/ba/turska/saudijski-kralj-salman-doputovao-u-posjetu-turskoj-do%C4%8Dekao-ga-erdogan/553171

[2] http://bosnian.sahartv.ir/vijesti/evropa-i225295-turski_predsjednik_erdogan_predvodio_sve%C4%8Dani_do%C4%8Dek_u_%C4%8Dast_saudijskog_kralja_selmana

[3] http://www.blic.rs/vesti/svet/erdogan-docekao-saudijskog-kralja-ruskim-vojnim-marsem-video/4lwp3v1

[4] Џаиш ал Фатах се састоји од седам чланова, од којих су три, Ал Нусра (одред Ал Каиде у Леванту), Ахрар ел Шам, и Јунд ел Акса веома слични, и директно повезани са џихадистима Ал Каиде. Међу осталима су: Ајнад ел Шам (Војска Леванта), Фаилак ел Шам (сама Легија) и Јаисх ел Наср. Саудијска Арабија и Катар финансирају ову коалицију.

Извор: Фонд Стратешке Културе – Александар Тихонов

Ознаке: Александар Тихонов, блиски исток, Иран, Русија, саудијска арабија, Сирија, Турска