„Желиш ли да се фотографишеш са овом стрвином“, питали су ме курдски борци. „Не, то је ваш трофеј“, одговорила сам им а онда се загледала у поцрнело набубрело лице са великом црном брадом страшног изгледа. Леш је био врло свеж (у хладном ваздуху није смрдео) и лежао је на розе простирци.

„Јеси ли добро?“, питала ме је са симпатијама мој преводилац Хабун. Прелепа курдска жена чија би лепота сијала у ноћним клубовима, а не на првој линији фронта. Али она ноћне клубове види само на телевизији, када има струје. „Не, осећам се добро“, рекох са неочекиваном снагом. Одједном осетих налет ликовања, крвожедне радости. Испред мене лежи мртва звер, нељуд, исламиста припадник ИДИЛ-а. Мит о непобедивости исламиста, који су тако вешто створили преко интернета и видео у којима погубљују жртаве, се распада пред мојим очима. Дакле, они могу бити убијени и могуће је да се ослободи град од овог зла. Као што је на моје очи ослобођен сиријски град Ал-Холе.

„Пажљиво, момци. Леш је миниран“, рекао је борац по имену Џоан. „Зашто тако мислите?“ „Погледај: на кревету где лежи тело нема ниједне кап крви. А чак ни на поду. Његово тело је довучено овде са све експлозивним „поклоном“ за нас. Обично Исиловци одвлаче мртве са њима, да их сахране, као што и приличи. А ово је – тело замка „.

Излазим на улицу, жељно удишем хладан ваздух и одједном осећам зверски апетит. Курдски војник дели своје следовање са мном, хладан ћевапе са луком умотане у палачинке. И ја једем. Да ли сам то ја?! Ја сам одрасла у дубоком поштовању људског тела, чак и мртвог. Али мисао о томе да је баш такав одузео животе 224 људи у паду руског авиона, да те исте животиње обезглављују жену и децу, осећам велику жељу да узмем нож и ископам му мртве очи. МРЖЊА! Мржња је оно што осећам сад! Библија каже, постоји време да се мрзи и време за љубав. Без мржње нема победе, а без љубави нема света. Сада је време да мрзимо. 

ДРУГА СИРИЈА

Ући у Сирију са ирачке стране није лак прича. С једне стране, не треба  сиријски виза, нема Сиријаца граничара. С друге стране, власти Ирака не воле сиријске Курде из политичких разлога … али о томе касније.

Два дана ми новинари нисмо могли да пређемо ирачко-сиријску границу. Покушавали смо преко наших руских и курдских пријатеља да набавимо дозволу како бисмо прешли границу. Дивна девојка на ирачкој граници нам говори да је ово наша једина и последња шанса да посетимо Рожаву (сиријски Курдистан). „Зашто последњи?“, питала сам са изненађењем. „Тако је заведено“, рекла је са осмехом.

Испред мене је река Тигар. Бацам мој кофер у један чамац. После шет минута пловидбе и ја сам била у Месопотамији, у Сирији! Искачем из чамца на обалу и падам право у блато. Моје дивне ципеле су испрљане, али ја сам срећна! Успела сам! На мој мобилни одмах добијам поруку: „Министарство туризма Сирије Вас поздравља. Молим Вас, ако имате неки приговор позовите број 137.“ Ја се смејем.

Мој колега, немачки новинар Ернест са муком извлачи свој 20кг тежак пртљаг из чамца. Он је понео и панцир и кацигу. „А шта си ти понела“, упита ме Ернст. „Дивне хаљине и килограм најбоље француске козметике“. „А опрема?“, зачуђено ме упита Ернст.  „Шта? У прслуку изгледам као крава, а не могу га ни носити јер је јако тежак, а и снајперисти нишане људе са натписом „Штампа“, одговорих му.  „А, кацигу?!“, са још већим чуђењем ме упита Немац. „То квари косу, али имам боцу вискија. То је управо оно што ће ми додати храброст“, одговорих му. „И ја имам мало марихуане“, рече Ернест. „То ти неће помоћи.“

Иза нас остаје цивилизација. Људи из чамаца ваде кесе са намирницама. јефтине фрижидере чак и намештај за кућу. У поређењу са ирачким Курдистаном, где постоје хотели са пет звездица, елитни ресторани, фризери, па чак и козметички салони, сиријски Курдистан је беда, тама, а за једини украс могу се сматрати нафтна поља. Овде се тај јефтин бензин продаје у пластичним боцама на улицама. Ноћу светла не светле, а људи не знају шта је грејање. Сиромаштво је скоро као у Африци, али без јужне живописности.

У ово доба године је топлије напољу него у гостионици. Ноћу се мој нос замрзне. Сви спавају без свлачења, понекад три или четири особе у соби, тако је топлије.

Овде не функционишу банке, од глади спашавају само усеви пшеница и стада оваца. У неким местима постоје и маслине. Пре рата територија Сирје је била позната по својој пољопривреди. 

Сиријски Курди су окружени непријатељима. Скоро хиљаду километара границе са Турском је територија на којој су Курди. Али кроз њу са турске стране редовно пролазе конвоји са наоружањем, војном опремом и медицинских средстава за терористичке групе. С друге стране, Курде стежу Исиловци и бесчасници „Џихад ал-Нусре“, „Армије Ислама“, „Ахрар ал-Схама“, „Војника среће“, „Андџада ал-Схама“ (Војници Леванта) које САД назива „Умереном опозицијом“. Курде не занима које умерен, а ко није. Када су сазнали да сам из Русије, мирно су рекли. „Побијте их све! Све је то гомила олоша.“ 

Курде убијају са свих страна. Једини начин да се преживи је прелазак реке Тигар у Ирак. То је једини начин да се доставе основне потребе. Постоје храбри курдски шверцери из Турске који сваке ноћи, уз ризик да им пуцају у леђа, превозе оружје, новац и борце. 

Сиријски Курди су увек били сиромашни и прогањани. То није богата и просперитетна област Дамаска. 1962. године су сиријске власти извршиле ужасно подлу операцију. Под изговором пописа сиријских Курда узели су им личне карте да их замене новим. Након тога, 120 хиљада Курда (узимајући у обзир књиге рођених, 300 хиљада људи) изгубили су сиријско држављанство, добили су статус „странаца“ или још горе „нерегистрованих“. То је био потпуни недостатак права. Не могу да нађу посао, купују имовину, чак и да се венчавају и стекну образовање. Стога, сиријски Курдистан је најнеписменија регија (ретки срећници успели су да заврше факултете у Дамаску). И 1965. године сиријска влада се понашала будаласто кратковидо, одлучна да створи „арапски кордон“ дуж границе са Турском, 1973. године, Арапи су насељени у курдском региону, па чак су и имена градова арабизовали.

Укратко, Курди не воле локалне власти. Али, за разлику од ирачких Курда, они су свесни реалности. Башар ал-Асад није зец, али барем се може држати неутрално. Морају победити заједничког непријатеља ИДИЛ и друге зле духове, и да заједно стоје против историјског непријатеља, Турске.

„У принципу, курдски народ (и неки од политичара) у Турској, Сирији, Ираку и Ирану у потпуности подржавају акције Русије у Сирији. У Ираку чак и неке бебе добијају име Путин. Курди у Сирији су спремни да буду на страни Руса и тренутно њихови интереси нису у првом плану. Свесни су да се Асад у Москви састао са њиховим представницима и да им је обећао аутономију. Заузврат Курди нису у рату са Асадом и не захтевају одвајање од Сирије. Они су задовољни са моделом Руске Федерације.“

ФРОНТ: КАКО ТО ИЗГЛЕДА

Беживотна, дивља пустиња. Песак, камење и завијање ветра. Зашто се онда борити? И што је најважније, како? Бескрајни хоризонт и без брда да се заклоне. „Овде птице не певају, дрвеће не расте, и само ми, раме уз раме, растемо на овој земљи.“ Невероватно је колико су Курди везани за своју земљу и нико од њих не креће у Европу као избеглица. И они су у праву! Најлепша и најдрагоценија земља на свету је ТВОЈА ДОМОВИНА! „Борба се води за пут и ретка насеља“, објаснио ми је мој сиријски колега. 

Пред нашом колоном аутомобила ишао је водич како се не бисмо изгубили и отишли међу џихадисте. Повремено видимо куће од глине и песка. Људи машући рукама нас поздрављају. У блату се деца играју. „Шта они овде једу?“, питала сам збуњено. „Као шта? Овце“, одговори ми сиријски колега. „Ја не видим нити један влат траве. Шта једу те овце?“, упитала сам крајње зачуђено.  „Земљу“, смејући се одговори ми фотограф Рани. Видим стадо оваца које је лежао непомично на земљи. У очима животиња види се тама.

Мобилни комуникација је одавно прошлост, а колеге се шале да би било добро да купимо СИМ картице од Исламске државе. Један новинар је у светло наранџастој јакни. „Припремљен сам тако да терористи не морају траже пиџаму моје величине ако ме ухвате.“ Шалу на страну,  људи су нервозни, а аутомобилу не може да се дише од дима цигарета. Чак и ја, као у студентским данима, узимам неколико димова на празан стомак.

У ослобођеном граду ал-Холе наилазимо на најживописнију „банду“ ослободилаца коју сам икада видела. За разлику од ирачких Кура који делију као војска. сиријски Курди војници не брину о изгледу. Браде, дуге косе које лепршају на ветру, светле мараме око врата… Арапске снаге „Алсенадид“ припадају „сиријским демократским снагама“, а ми смо затечени чињеницом да се Арапи боре против ИДИЛ-а заједно са Курдима и асирским хришћанима. Сви арапски борци су уредни и поштују ланац команде, код њих влада строга дисциплина. Реч узима командант, дискретан и интелигентан човек: „Да ли сте изненађени да се боримо против ИДИЛ-а, од којих су већина Арапи? То су ђаволи, деца ђавола. Они немају везе са исламом. Сваки пристојан муслиман мора узети оружје да заврши са њима.“ 

Обишли смо мртви град. Већина становника напустила је ал-Холе пре доласка терориста. Они који су остали отишли су са исламистима. Локални затвор је празан, а полиција Курда ми показује листу ухапшених и погубљених Курда. Срећемо броје трофеје – америчке мине, ракете и гранате. То оружје је било намењено за ирачку војску, али успешно се преселило у руке ИДИЛ-а. 

Џипови „Тојота“ претворени су у борбена возила. То је најпопуларнији аутомобил на Блиском истоку међу исламистима,  борцима Ал Каиде, у ирачкој војсци, међу Куридма. „Тојота“ је зарадила богаство на сукобима у Африци и Блиском истоку. 

У седишту Исиловаца на зидовима је написано на енглеском језику „CHINA“ („Кина“). „То су заиста били Кинези“, мирно ми објасни један курдски борац. „Нашли смо леш. Морате разумети: ИДИЛ је шљам светске заједнице. Он привлачи сав шљам који жели да убија. „

Борац Џоан ми показује платформу на којој су терористи разапињали осуђене на смрт. То је била тешка и спора смрт. Свако ко би прошао поред (чак и деца!) морао је да пљуне, баци камење на осуђеног, или да му нанесе телесну повреду. Платформа је изграђена на улазу у школу! Да деца сваки дан то гледају!

Грло стеже грч гађења. Окрећем се док ми се преврће желудац. Кроз главу ми пролази фотографија са интернета на којој један Исиловац, момак са лепим и насмејаним лицем. Он држи одсечену главу младе курдске девојке. Њено мермерно бело лице лепо је чак и у смрти. Прелепе очи, усне створене за пољупце и плетенице. Глава Медузе Горгоне. Исиловац има свој трофеј, надам се да ће ослепети заувек. Још једном осећам грч и затворам уста марамицом. Али изненада чујем музику, дивну музику. Неко ме је ухватио за раме. „Хоћеш ли да играш? Не знаш? Ми ћемо те научити. Ово је победа!“

ДЕВОЈКЕ, ПОСТАРАЈТЕ СЕ ДА СЕ ВРАТИТЕ

Ослобођен од исламистичке сиријски града ал-Холе плеше. Из свих аутомобила је допирала народна музика. Курди хватају једни друге за рамена и стоје у круг. Мој преводилац Хабун брзо ми учи једноставним плесним корацима.

Из суседне куће чује се звонки девојачки глас. „Шта је то?“, питала сам са изненађењем. „То је наша женска самоодбрамбена јединица“, објашњава Хабун. „У курдској сиријској војсци 40 одсто су жене. Хајде, погледај сама.“

Идемо у двориште једне велике куће у којој девојка у војној маскирној униформи врши припреме за смештај. У једном углу уредно су наслагани калашњикови.  Девојке метлама чисте двориште, а на ватри се кува супа од поврћа. У кући девојке енергично перу подове. Једна од њих, када је видела новинаре, са вриском побеже. „Нисам прала косу шест дана, немојте ме снимати“, викала је она. Да стане пред камере са оружјем у рукама пристајепрелепа девојка по имену Џандра (могу бити у заблуди, курдски имена су тешка за изговор). Намешта побуњене локне преко уха и стаје у борбеним став. „Колико имаш година, девојко?“, питам. „Скоро двадесет“, каже она са поносом. Очи су ми се навлажиле. „Ти си као моја ћерка“, кажем, и загрлим јако тело девојчице.

Код Курда постоји правило да девојке не могу да имају момка, могу само бити у браку. Хопа-цупа у војсци није дозвољено. Дозвољена су само борбена руковања (узгред, Џандра се увреди када људи оклевају да се рукују са њом).

У војску девојке само могу да иду добровољно. Млада и крха Парвин има смао 19 година и тихим гласом даје интервју али одбија да се фотографише. „Пошла сам да се борим за отаџбину“, искреним пионирским гласом каже она. „Када победимо исламисте, можда ћу се удати. Ако преживим. Код нас не засниваш породицу ако идеш у војску. Могу погинути и шта би било са децом? То је неодговорно. Децу не би требало оставити без родитеља. Пре свега је потребно да се изврши дужност према отаџбини“, каже она. „А шта су на то рекли твоји родитељи?“, упитах је. Парвин ми погледа ватреним тамним очима.

„Они су рекли да су поносни на мене, да ја идем на правим путем. Ја се борим, не само за слободу своје земље. Борим се за слободу свих жена на свету, за ново друштво, равноправности жена и мушкараца и за тријумф правде широм света. “ Била сам задивљена. 

„Мислиш да желим да умрем?“, упита ме Парвин. „Не, ја хоћу да живим! Ми смо ту да у Рожаве (сиријски Курдистан) изградимо нову друштво, друштво једнакости, друштво без капиталисти који су спремни да због њиховог профити униште све. То је поштен, частан живот, где ће људи било које националности наћи место за рад. Ми смо интернационалисти.“

СВА ВЛАСТ СОВЈЕТИМА!

Све што се дешава у сиријском Курдистану у позадини рата, сиромаштва, смрти – то је прави социјална револуција! Велики јавни експеримент! Ја ћу покушати да укратко објасним, иако за то није довољна ни цела књига.

Велики Вођа Курда Абдулах Оџалан, који је био више од једне деценије у турском затвору, много је мислио и читао. (А шта друго можете да урадите у затвору?) И наишао је на радове руског Јеврејина анархисту Мураја Бокшина, који је емигрирао у Америку. Оџаланова цела анархистичка романса конкретизована је и зове се „демократски конфедерализам.“ Шта је суштина? Пре свега, он је одустао од национализама, ауторитарности, круте теорије марксистичко-лењинистичке и почео је да траже начине „реалног социјализма“ и интернационализма.

Снага мора доћи одоздо, из  народног већа. Капитализам, нација-држава и индустријализација су три ужасне грешке савременог друштва. На њихово место мора доћи „демократска нација“ (у којој сви људи имају једнака права), социјална економија (али то не значи да су приватне својине и мали произвођачи уништен, – запамтите Лењинов НЕП) и чување животне средине (што је посебно тешко замислити када погледајте у нафтне платформе и прљаве улице села и градове у Роџаве). Ту је животна средина у катастрофалном стању.

„У ствари, Курди у Роџаве беже од комунизма“, рекла ми је шведски комуниста Урсула, која је дошла у Сирију да истражи ову социјалну револуцију. „Они су одбили диктатуру пролетаријата од стране бољшевичког тоталитаризма. Уместо тога, они стварају облик локалне самоуправе, који је укључује не само Курде, него и Асирце, Јермене, па чак и Арапе. Али њихова главна победа је жене револуција, незамислива на Блиском Истоку! Забрањена је полигамија, обрезивање и насиље у породици. Жене (млађе) се боре у војсци и постају команданти. Оне су равноправне са мушкарцима у вођењу земљу. Западни Курдистан постаје извор инспирације за све левичарске и комунистичке покрете широм света. Да, мислим да је ово утопија! Посебно када видиш да су окружемо сиромаштвом, разарањима и непријатељима. Али ти си Рускиња! Запамтите, бољшевици су победили много тежим околностима.“

Сиријски Курди не воле владу ирачког Курдистана, сматрају их издајницима. Са једне стране, Турци су уложили у економију ирачког Курдистана $ 12 милијарди, а са друге стране, они су бомбардовали курдски граду у Турској. За сиријске Курде, ирачка младости – то су размажени млади, који се никада нису борили у планинама, не знају шта је дисциплина и пожртвованост, воле скупе аутомобиле и изласке. Након освајања Мосула од стране Исиловаца та младеж је почела да бежи. Панику је стопирао одред искусних „пешмерга“ који је стрељао свакога ко је бежао. Борби против ИДИЛ-а придружиле су се и старије жене које су из остава кућа узеле старе калашњикове. То су баке које су своју младост провеле у планинама, борећи се са Турцима. Укратко, ирачки Курдистан од прошлогодишње офанзиве ИДИЛ-а спасили су стари искусни борци и старије жене.

„Идеологија сиријског Курдистана веома је блиска совјетској идеологији“, каже мој пријатељ, политички научник Рамазан Османов. „Они верују да ће Путин оживети моћ бившег СССР. Путин је за њих (можда је наивно), представник Совјетске комунистичке идеологије у другачијем облику и под другим именом. Сиријски Курди желе да отворе канцеларију у Москви. Ирачки Курдистан, којим је владао Барзани, сматрају про-турским и про-америчким. Курди су се сами поделили на прозапдни ирачки Курдистан и про-совјетски сиријски Курдистан. Могуће је да се понови сценарио Северне и Јужне Кореје. „

ДА ЛИ СМО ДУЖНИ ДА ПОМОГНЕМО СИРИЈСКИМ КУРДИМА?

Када сам отишла у сиријски град Кобани, локални Стаљинград (град сада зове – Кобаниград) који је уништен до темеља била сам спремна на све, али никако на оптимизам. Међу апокалиптичним рушевинама ме је дочекао весели преводилац Мустафа Али. Моје прво питање је било: „Зашто ниси побегао у Европу? Човек из Кобанија ми је на еглеском језику рекао „Ја сам поносан! Не желим да просим у страној земљи. Ја генерално не требам милостињу. Знате у Кобану се вратило 70 одсто становиништа. Они живе у уништеним кућама, деца иду у школу на отвореном, жене журе да купе храну за вечери. Ви сте мислили да је Кобано мртав град? И Исисовци и Турци су маштали да смо умрли али то им није успело!“

Идемо ка Тргу слободе где је линија фронта између исламиста и Курда. Све ово изгледа као крајолик за хорор филм. Али видим дете које је стајало између два стуба порушене куће. Да ли то дете може бити срећно? И у самом центру трга преживела је једна фигура орла, симбола независности Курда. „Знате, то је чудо! Око орла сваки дан лежи на десетине лешева са обе стране. То је била крвава битка у трајању од неколико дана. Нисмо имали времена да очисти тело. Али орао је преживео. Желимо да направимо музеј“, рекао ми је Али.

Као и сви сиромашни и слободних људи, Али је изненађујуће великодушан. Он трчи да купи цигарете за нас, јер немамо локалног новаца. „Ти си луд! Шта си ти, локални богаташ? Морамо да променимо долара и онда ћемо купити цигарете.“ Али је храбар човек који за срећу сматра једноставну чињеницу да је жив! Током рата, Али је, ризикујући свој живот, преводио стране новинаре преко турске граници да им покаже битку за Кобанов. А новац? Обичан папир!

Курди су поносни. Али стварно су очајни. „Знате турске границе је затворена, а нама је неопходан бетон и грађевински материјал. Можете видети око себе Исиловци су потпуно уништили град. Све међународне организације, која су обећале да ће нам помоћи сада су заборавили на нас. Али ми се не боре само за себе. Кобанов се сам борио против ИДИЛ-а осам месеци. Борили смо са светским злом. Зато молимо Русију за помоћ.“

Грађевински материјал није тако скуп. У Камишли се налази војни аеродром, који је под контролом снага оданих председнику Асаду. Ту може да слети авион МЧС. Само пет сати вожње и град ће добити хуманитарну помоћ! А Курди су захвални и храбри људи. Да ли ћемо их одбити?

Курди јако тешко траже помоћ. Када питам министра одбране Кобануа Ашрафа Махмуда да ли им је потребна помоћ у борби са терористима, он одговара достојанствено: „Људима не треба. Наши војници и сами успешно воде борбе. Курди су  ослободили Тел Абиад, Кобан, ал-Холе, као и у Ираку Шенгал, Киркуку. Али не можемо се борити само са калашњиковима у рукама. Требамо тенкове, артиљерију.“

ЗБОГОМ ЗА РОЖАВО И ЗАХТЕВ ЗА ОПРОШТАЈ 

Прелаз из Сирије у Ирак преко реке Тигар је отворен само до два поподне. Наш пријатељ из прес службе нас је замолио да сачекамо. Са добрим разлогом. Момак по имену Мани турски Курд, који ослобађао град од ал-Холе од исламиста, умро је истог дана када смо тамо били са курдском војском. Умрети у Сирији је једноставно. Али шта да радимо са телом? Турска одбија да га прихвати. Граница са Сиријом је затворена. Зато морате да превезе тело у Ираку преко Тигра. А онда покушате да се пренесе преко границе Ирака са Турском и да се однесе кући где ће јунака родбина оплакати и положити га у родну земљу.

Сведоци смо срцепарајуће сцене када бака Буратиа, из калашњикова испаљује рафал у ваздух. Тако су пратили тело јунака, тело које чела дуг и тежак пут до родне груде.

Враћам у Ирак, а потом у Русију, где ме чекају страшне вести. Турци су оборили руски авион (била сам упозорена на ово 19. октобра од стране турских пријатеља који су свим снагама покушавали да спрече рат између Турске и Русије). Урадила сам све што сам могла, али моји пријатељи из Турске ћуте. Они мисле да сам могла да урадим више. А можда, више нису живи?

Док пишем овај чланак, из Дијарбакиру, главном граду турског Курдистана, долази трагично писмо од мог пријатеља. Шеф Удружења локалних адвоката, курдски адвокат Тахир Елчи убијен је у центру града на конференцији за новинаре. Турске власти терете за убиство наравно Курде. Опет касним. Извините, моји пријатељи!

И опет, захтевајући писмо из Турске. Из другог извора. Турска се припрема интервенцију пуног обима у Сирији под изговором одбране сиријског Туркмена. Оборени руски авион је био само пробни балон. Руска реакција изгледа слаба. „Не будите тихи! Урадите нешто!“ Али ово упозорење сам добила од пријатеља, ирачког политичког аналитичара Рамазана Османова, „Ердоган ће вероватно ићи у ову авантуру, али ја лично верујем да ће му Путин одговорити. Интереси Турске и Русије суочавају са у сиријској области. У Турској је већ покренут либијски-сиријски сценарио грађанског рата. Шта ће доћи на ово? Избиће рат између Курда и Турака. „

Ми новинари смо навикли на пројекције и претпоставе. Највеличанственија скрипта, објављена је у септембру. Стигла је из Србије од политичког аналитичара Дејана Лучића (у Србији се зове „човек који зна све“):

„Већ 2017. године Русија ће спасити Европу од муслиманског фундаментализма на захтев већине Европе. Руски тенкови ће бити дочекани са цвећем. Али неће спасити целу Европу само на југу и истоку. А Рус ће у Европу доћи преко Турске која ће се тада распасти на три дела, преко Истанбула који ће поново бити Цариград.“

Тада је сценарио изгледао фантастично. А сада?

Извор: kp.ru/ Дарья АСЛАМОВА/ за СРБИН.ИНФО превео Илија Вуксановић

Oznake: džihadisti, Darja Aslamova, Ilija Vuksanović, Irak, ISIS, Komsomolьskaя pravda, kurdi, Kurdistan, rat, Rusija, Sirija, SRBIN.info, terorizam