Pročitaj mi članak
(Дојче веле)
Колико год да су Муслиманска браћа и прелазна влада у Египту били различити, заједнички им је бес према Западу и то што се осећају остављеним на цедилу.
Земља је дубоко подељена. Већ недељама трају сукоби између Муслиманске браће и њихових противника. Међутим, колико год јаз између два блока био дубок, он оставља довољно простора за нови фронт који уједињује Египćане – и то против земаља западног света. Муслиманска браћа, али и присталице садашњих власти осеćају се остављеним на цедилу од стране Запада.
Муслиманска браћа оптужују администрацију председника САД Барака Обаме да је поздравила и подржала државни удар против председника Мохамеда Мурсија. „Обама је Мурсију отворено претио економским санкцијама“, каже Есам ел-Ериан, вођа Партије слободе и правде, блиске Муслиманској браћи. Те речи су имале ефекат: на демонстрацијама Муслиманске браће увек се виде и плакати против Обаме.
Али, и друга страна исказује своје бес према Белој куćи. „Ал јоум ал-саби“, лист близак Мурсијевим противницима, критиковао је Обаму због подршке Мурсију.
Политиколог Гамал Солтан са Америчког универзитета у Каиру, о антизападним осећањима каже: „Египат пролази кроз дубоки сукоб и обе стране желе да освоје Запад као савезника. Дакле, обе стране су уверене да баш они представљају западне вредности, али да запад не признаје њихове напоре.“
Клаус Бранднер, председник Немачко-египатске парламентарне групе каже да обе стране, војска и Муслиманска браћа, мисле да су праву. „Обе стране мисле да су биле ангажоване, консеквентне и да на крају ипак нико није задовољан.“ За уздржаност Запада постоје добри разлози, каже тај политичар СПД у интервјуу за ДW: „Ми не можемо обема странама да кажемо ‘да’ зато што недостаје искуство да такав процес демократизације мора бити праćен одређеним степеном спремности на компромис.“
Озлојеђеност која је тренутно артикулисана у медијима и на улици, могла би да потраје, каже Гамал Солтан. Међутим, тренутни бес може и да се охлади, каже Клаус Бранднер. Везе са Западом су сувише важне за Египат.
У међувремену, западне државе су суочене са дилемом: шта год да ураде или кажу – једна страна им то обија о главу. Западне државе су тренутно у Египту у сличној ситуацији као у Сирији: не могу да воде добру политику – већ само да покушају да не воде лошу.
