Pročitaj mi članakAmerička vojska je najskuplja organizacija u 3.000 godina ljudske istorije i degenerisala se u instrument prodaje ili valjanja precenjenog vojnog hardvera državama koje se muče i da ga koriste, a kamoli održavaju
Свакој мислећој особи здравог разума потпуно је очигледно да постоји нешто озбиљно погрешно са тренутним војним капацитетом Америке и њеном способношћу да пројектује силу у свету.
Борбена сила из епохе Другог светског рата, која се састојала од 14 милиона војника и мишићаве индустријске базе која их је подржавала, данас је готово незамислива. У последње три године, пет америчких амбасада у журби је евакуисано – из Судана, Авганистана, Белорусије, Украјине и Нигера.
Американце држе као таоце у Гази, комерцијални пловни путеви су блокирани, а на наше копнене и морнаричке снаге пуца се свакодневно без последица. Како је Америка од победника Хладног рата, након чега је постала једина светска суперсила 1990-их, доспела у ово стање расула које данас видимо?
Корени проблема
Један разлог је финансијски. Свеколико ратоводство утемељено је на економској бази, те национална војна моћ рефлектује економску структуру. Данас у Америци „прекомерна привилегија” америчког долара (енг. еxорбитант привилеге, синтагма из америчког финансијског вокабулара која означава користи које САД уживају од статуса долара као резервне светске валуте, прим. прев.) и неограничено штампање новца које је тиме омогућено, значи да се актуелни амерички војни издаци практично покривају дугом.
Штавише, око 30% тренутног националног дуга састоји се од прекомерних војних издатака из периода тзв. глобалног рата против тероризма. Ова реалност створила је одсуство стратешке дисциплине и војну политику која приоритетизује малени еснаф уговорних партнера, хранећи ту нагојену, гломазну структуру, уместо да побеђује у ратовима.
Корени садашње ситуације сежу у дане изборне победе Роналда Регана, 1980. године. Реган је, након 35 година обуздавања (Совјетског Савеза, прим. прев), започео преоријентацију на агресивнији приступ, који је покриван дефицитима. Каналисане економски, политички, културно, друштвено и кроз тајне операције, ове мере довеле су до уништења Совјетског Савеза, за шта је плаћена критична стратешка цена.
Делом као последица централне економске улоге коју је СССР имао за америчку одбрамбену индустрију, прилика за позитиван однос са Русијом након 1991. године одбачена је од стране доминантне неоконзервативне фракције и њихових војноиндустријских савезника из Вашингтона.
Изворно троцкисти, неокони су успели да се ушанче у корпоративистичком крилу Републиканске странке, постепено увећавајући свој утицај до тачке у којој су постали доминантни у спољној политици Вашингтона, па и симбол његовог менталитета континуираног ратовања, финансираног неограниченим штампањем новца.
Тзв. „мировна дивиденда” која је уследила након краја Хладног рата, преусмерена је на ширење НАТО алијансе, уместо на његово гашење. Циљ је било богаћење војно-индустријског комплекса стварањем још клијената за америчко наоружање, по цену шансе да се успостави партнерство са Русијом. Обећања о неширењу НАТО на исток, кроз земље бившег Варшавског пакта – прекршена су, а НАТО снаге размештене су дуж граница Русије.
Дебакл у Африци
Приоритети неоконског Вашингтона пројектовани су и на америчку политику у Африци. Након што је либеријски харамбаша Чарлс Тејлор спонзорисао Револуционарни уједињени фронт (РУФ) у Сијера Леонеу крајем 1990-их, РУФ је брзо заузео већи део земље, нарочито дијамантима богате области на северу.
Истовремено су починили ужасна варварства против цивила Сијера Леонеа. У ту кланицу закорачили су „Извршни исходи” (Executive Outcomes – ЕО) – јужноафричка приватна војна компанија (ПВК). ЕО је иницијално распоредио 60 бивших јужноафричких специјалаца који су управо завршили грађански рат који је годинама беснео у Анголи, на крају проширивши овај контингент на 200 добро обучених бораца.
Користећи углавном опрему коју је оставила распала војска Сијера Леонеа, за шест месеци су ослободили земљу и обновили ред и мир у том обиму да су слободни и поштени избори одржани свега три месеца касније.
„Извршне исходе” плаћала је асоцијација експлоататора дијаманата који су желели да им се врате њихови рудници. Ова група је била спремна да плаћа стално присуство 30 припадника ЕО како би обучавали нове оружане снаге Сијера Леонеа, истовремено пружајући и кочницу за повратак побуњеника.
Сузан Рајс, која је тада била асистент за Африку Клинтоновог државног секретара, ставила је вето на овај предлог: „Не желимо било какве беле плаћенике у Африци”, саопштила је. Резултат? У року од пар месеци, РУФ и нова група названа „Момци са западне стране” (West Side Boys), вратила се да убија, пљачка и уништава државу.
Морало је да буде размештено 11.000 мировњака УН, по цени од преко милијарду долара годишње (по курсу долара из 1990-их). Али они нису решили проблем, а држава није почела да се стабилизује све док британски САС није ликвидирао на стотине побуњеника током велике мисије спасавања ирских мировњака који су били ухваћени као таоци.
Овај дебакл у Западној Африци догодио се након још веће катастрофе, мало даље на истоку. У лето 1994. године – након деценија бујајуће етничке мржње у Руанди – Хути су покренули програм ручног геноцида. За четири месеца убили су скоро милион својих комшија Тутса, што је стопа убистава која премашује 8.000 дневно, и то углавном користећи мачете и фармерске алатке.
И овде је ЕО дао званичан предлог Уједињеним нацијама и влади САД да интервенише како би спречио даљи покољ. И овај предлог је одбацила Рајсова у Вашингтону. ЕО је био заустављен, а покољ се несметано наставио све док прогнани „Патриотски фронт Руанде” Пола Кагамеа није извршио инвазију из Уганде и заузео државу.
Инкарнација хаоса
До краја 1990-их, док се Вашингтон бавио борбом са бившом Југославијом, нови тип непријатеља се помаљао: џихадистички ислам.
Године 1993, једна лоше осмишљена и лоше извршена вежба изградње нације у Сомалији већ је пружила наговештај будућности, када је битка за Могадиш (мисли се на операцију „Ирена” из октобра 1993. године, са циљем хватања Мохамеда Фараха Аидида, прим. прев.) довела до погибије 18 америчких специјалаца и рањавања њих 73, након што су узастопни захтеви за ваздушну подршку упорно одбацивани од стране неодлучне Клинтонове администрације.
До 1999. године, некажњени напади у Најробију, Дар ас Саламу, Саудијској Арабији, Јемену и Њујорку однели су на стотине живота и оштетили амерички разарач „Кол”. Коначно, 11. септембра 2001. године, овај низ удараца достигао је своју спектакуларну кулминацију.
Након напада од 11. септембра, председник Буш састао се са својим ратним кабинетом како би испланирао одговор на најскупљи напад на америчко тле од Перл Харбора. Док се Пентагон пушио, Министарство одбране предложило је кампању бомбардовања и акцију армијских ренџера против фарме повезане са Ал-Каидом, али је хтело да сачека барем шест месеци пре отпочињања борбених операција, како би се избегла авганистанска зима.
ЦИА је, са своје стране, предложила кампању неконвенционалног ратоводства. Они су хтели да набилдују Северну алијансу (антиталибански оружани покрет сачињен од непаштунског становништва са севера Авганистана, прим. прев.) која се већ деценију борила против талибана, при чему би америчку ваздухопловну моћ наводили саветници на терену, из једница за специјалне операције. План ЦИА је усвојен. Талибани и њихови гости из Ал-Каиде истерани су у року од пар недеља помоћу високо агресивног циклуса таргетирања специјалних јединица, које им нису давале милост.
Амерички одговор на 11. септембар требало је да буде налик на римске казнене експедиције Сципија Африканца, са убијањем свих талибана и остатака Ал-Каиде који им дођу на дохват руке – укључујући оне који су се скривали по племенским областима Пакистана – након чега би уследило повлачење. Уместо тога, неокони су увидели лукративну прилику за „изградњу нације”.
Пошто Пентагон функционише по бирократском принципу буџетских циклуса и унутрашњих ратова за промоцију, уместо по принципу победе, драстично преувеличана окупациона армија од неких 120.000 војника размештена је у Авганистану. Ова сила је представљала репризу пропалог совјетског плана из 1980-их, до те мере да су коришћене идентичне базе.
Игноришући све историјске лекције о успешним контра-побуњеничким операцијама, искусни војници су ротирани у интервалима од 6-12 месеци са свежим јединицама, чиме се губио сав континуитет и локални обавештајни досег. На функцији врховног команданта било је 18 персоналних промена за 20 година.
Дисфункциони хаос
Као и увек, усредсређени на маркетинг за своје војно-индустријске клијенте, неокони су увукли на десетине углавном незаинтересованих НАТО чланица у Авганистан, стварајући дисфункциони хаос индивидуалних националних мандата. Многе од чланица нису хтеле да патролирају ноћу или да учествују у офанзивним борбеним мисијама. Када је немачка војска стигла у Кабул на пролеће 2002. године, једна од брига им је било проналажење одговарајућих смештаја за све геј парове из Бундесвера.
Неоконски план за Авганистан, или макар прича, био је наметање централизоване џеферсонијанске демократије у једној претежно неписменој, полу-феудалној племенској нацији, и то бацањем бесконачних количина новца на грађанско друштво танано као флис-папир. И резултат је, гле чуда, била корупција, а не инфраструктура.
За то време је сама војна операција остала инкарнација хаоса. Не само да никада није постојао истински овлашћен врховни командант, него је ауторитет био исцепкан на америчког амбасадора, шефа станице ЦИА, актуелног америчког генерала са четири звездице, команданта Централне команде (ЦЕНТЦОМ – америчка регионална команда надлежна за Блиски исток, прим. прев.) и његово особље у Катару или Тампи, те бројне представнике НАТО. Овај комитет из пакла произвео је очекиване резултате.
Током 1980-их, САД су пружиле смртоносну помоћ муџахединима који су се борили против Совјета – и то у износу од милијарду долара годишње – што је укључивало и најмодерније ракете типа „Стингер”, које су у просеку обарале једну совјетску летелицу дневно. Нико није пружао такву врсту помоћи талибанима: ниједна НАТО или коалициона летелица није пала дејством вођених ракета. Али, контрола ваздуха није била довољна.
Талибани су били самофинансирајућа герила, сачињена углавном од неписмених бораца опремљених оружјем које је дизајнирано пре више од 70 година. Иако су им недостајале технолошке чаролије снага Пентагона, њихов буџет је растао до суме од приближно 600 милиона долара годишње, захваљујући трговини наркотицима и увозу горива коришћеног за појење жедних снага Пентагона.
Само логистика горива је коштала Пентагон десетине милијарди долара годишње, упркос чињеници да је огромне залихе нафте – поље Аму-Дарја у авганистанској провинцији Балк – совјетска војска бушила, потврдила и зацементирала пре одласка 1989. године.
Али оно што је читаву авганистанску операцију могло да снабдева јефтиним, поузданим угљо-водоничним енергентима игнорисано је у корист плаћања по оперативној цени од око 250 долара за галон (један амерички галон износи око 3,8 литара, прим. прев.) у моменту пристизања до возила на терену.
Треба и упоредити дуговечност авганистанске војске коју су изградили Совјети – која се држала годинама након совјетског повлачења – са авганистанском војском коју је направио Пентагон, а која се распала за пар недеља након америчког повлачења. Данас, наравно, талибани владају Авганистаном гвозденом сандалом.
Билиони долара и хиљаде живота, које је дала америчка младост, потпуно су протраћени и нико никада није одговарао за то. Талибани нису постали умеренији – то је потпуно иста група као и пре, само што сада пружа уточиште већем броју терористичких група него икада раније. Ал-Каида је поново резидент Кабула и, према последњим извештајима, прикупља средства за обогаћивање уранијума у Авганистану.
Опаки грађански рат
Авганистан чак није ни био најгори амерички војни неуспех у последњих 20 година. Готово потпуно исто бунило неокона одиграло се и у Ираку. И овде, фантазија свргавања диктатора у име „инсталирања демократије” у држави са културом и историјом лишеном представничке демократије одвијало се својим неизбежним током.
Након иницијалне фазе америчке инвазије, коју је кабловска телевизија емитовала кроз тзв. „уграђене новинаре” (енг. embedded journalists или embedded reporting – тип ратног извештавања у којем се новинар „уграђује” у конкретну војну јединицу ради пружања увида „са прве линије”, прим. прев), Пентагон је брзо увучен у урбану контра-побуњеничку каљугу са сунитском фракцијом названом Ал-Каида у Ираку, остацима Садамовог режима и шиитским побуњеницима које је наоружавао, обучавао, а понекад и водио Корпус иранске револуционарне гарде.
Овај развој догађаја није био неизбежан. Још увек се сећам одлучујућег момента са почетка овог сукоба, када је директор Ирачке националне обавештајне службе дошао да ме посети са својим официром за везу из ЦИА-е почетком 2004. године. Описао је количину труда иранских Кудс снага за инфилтрирање у ирачко друштво и успостављање посредничких капацитета налик на Хезболах у Либану. Захтевао је да развијемо заједнички програм за лоцирање и елиминацију иранског присуства.
Нажалост, програм је блокирала тадашња саветница за националну безбедност Кондолиза Рајс, на темељима става да Иран није наш непријатељ, а да САД морају да подрже политички процес унутар Ирака. На крају је овај „политички процес” скренуо у опаки грађански рат који је однео животе стотина хиљада цивила. За то време наш „не-непријатељ” Иран је преплавио земљу хиљадама смртоносних импровизованих експлозивних направа са пенетраторима (ЕФП бомбе), како би расцепао оклопна возила са америчким војницима унутра.
Данас је Ирак потчињен Ирану, а Техеран доноси кључне одлуке и одобрава именовања свих кључних министара, укључујући и премијера. Њихову моћ гарантују Јединице народне мобилизације (ПМУ) и Хашд ал Шаби, иранска посредничка организација налик на Хезболах у Либану. ПМУ плаћа ирачка влада, опремљен је углавном америчким наоружањем, а воде га команданти које одреди Иран или директно официри Иранске револуционарне гарде.
Ненаучене лекције
Америка наставља да води узалудне бесконачне ратове по избору, јер Вашингтон верује да смо имуни на реалност, те да смо еволуирали изнад историје. Велика стратегија тзв. „глобалног рата против тероризма” конципирана је на лажној премиси коју су промовисали неоконски тинк-тенкови и војно-индустријски комплекс, према којој је технологија дронова могла да револуционаризује против-побуњеничко ратоводство кроз хируршке ударе усмерене искључиво на руководство терористичких организација.
Ова делузија произвела је склерозу војске, одузимајући ауторитет командантима на терену у основној ствари као што је одлука када пуцати, а када задржати ватру. Фиксација на велике лебдеће камере такође је инволуирала у високотехнолошки воајеризам у којем правници, уместо команданти, доносе одлуке на бојишту, чак и када су пријатељске снаге у опасности и захтевају ургентну ваздушну подршку.
На крају се ова парадигма закуцава о лице реалности рата. Лидери су замењиви. Увек постоји неки други амбициозни џихадиста који жели да носи круну команданта. Оно што заправо окончава ратове је уништење непријатељског људства, финансија, логистике и способности да се снабдева.
Сваки значајни историјски пример прича исту причу: од ратова античке Грчке до континенталних европских и наполеонских ратова, па све до америчког грађанског рата и ратова 20. века. Губећи Други светски рат, Немачка је изгубила 5,3 од 17,7 милиона мушкараца узраста 15-44 године, односно око 30% мушке популације.
Ова бруталност је реалност побеђивања у ратовима: као што то скорашњи историјат америчких неуспеха показује. Екипа „одмереног и пропорционалног одговора” жели рат без рата. То је фантазија која делује убедљиво једино људима који никада нису искусили рат и живе изоловани од његових последица. Требало би мобилисати њихову прворођену децу у борбене јединице на првој линији фронта како бисмо их ослободили овог проблема.
Након што је Римско царство (у то време још увек република, прим. прев.) претрпело разоран пораз у Бици код Кане, римски сенат моментално је имао 40% мање чланова пошто су римски лидери заправо служили у одбрани своје републике и у биткама ризиковали животе за њу.
Уместо тога, данашње америчке елите проводе време на Волстриту или у тинк-тенковима гомилајући звања и седећи по конференцијама. Стари концепт ноблессе облиге (привилегија повлачи одговорност; појам ноблессе облиге био је део етике сеоског господина) нестао је у нашој националној култури, а са њим и концепт одговорности.
Упркос неуспесима Ирака и Авганистана – нула лекција је научено, нити су било какве корекције направљене. Последично, неуспеси настављају да се нижу.
Неефектна војна решења
Када је Хамас лансирао хиљаде ракета, пројектила, параглајдера и копнених напада дуж 30 тачака пробоја на Израел 7. октобра прошле године, показали су колико опасно може да буде самозадовољство. Очигледно је Хамас годинама планирао своју операцију. Њихова 300 миља дугачка мрежа тунела – којом је цела Газа испресецана – изграђена је са једним циљем на уму: да се израелска војска (ИДФ) увуче у урбани ћорсокак који ће максимизовати кланицу и жртве, како палестинских цивила, тако и израелских војника.
Али зашто не бисте поплавили тунеле морском водом помоћу тексашке технологије прецизног бушења? Та тактика би укинула потребу за бомбардовањем урбаних средина у којим живе цивили, чиме би се избегле ужасне патње које ова тактика подразумева. Плављење тунела би уништило сва подземна складишта оружја, спречило маневрисање и натерало Хамас да се склони или изгуби своје живе штитове.
Заправо, читав пакет технологија за бушење и пумпање – као и техничка подршка управо за ову тактику – понуђена је од стране донатора ИДФ. Међутим, израелска војска – притиснута диктатима Пентагона – определила се за бомбардовање. Резултат је – талас глобалних симпатија за палестинску ствар, са Хамасом за кормилом на неочишћеној јужној Гази: сценарио дуплог кошмара је далеко од решеног.
Године 2011, Хилари Клинтон – водећи неокон Обамине администрације – поносно је о либијској револуцији, коју су спонзорисале САД, изјавила: „Дошли смо. Видели смо. Умро је”. Пуковник Гадафи можда није био савршен, али је Либија под њим била стабилна. А сада? Ову државу већ 13 година разарају грађански рат и хаос. Крцата руским и турским плаћеницима који се боре за регионалну хегемонију, Либија је сада водећи извозник оружја и један од највећих канала ка Европи у трговини дрогом и кријумчарењу људи.
Даље на истоку, Иран – заједно са Хамасом, Хезболахом, Хашд ал Шабијем (Ирак) – и јеменски Хути, изградили су моћну мрежу регионалних посредничких снага које се сада протежу чак до Јужне Америке помоћу либанске дијаспоре у трговини наркотицима и оружјем. У Јемену, Хути су се развили у ефектне пирате, затварајући поморски саобраћај Црвеног мора антибродским оружјем скривеним у кршовитом терену Јемена.
Резултат је да се већ економски намучени Египат – иначе кључни амерички савезник – суочава са губитком од 40% БДП-а услед изгубљених транзита кроз Суец који су некада приходовали по 800 милиона долара месечно, а сви остали су искусили инфлацију узроковану дислоцираним транзитним рутама и премијама осигурања.
Зашто се иранским сурогатима у Ираку и Јемену дозвољава да испаљују на стотине прецизних дронова, крстарећих и балистичких ракета на америчке снаге на копну и мору, углавном без смислене реакције Вашингтона?
Реакција се углавном састоји од проглашавања коалиције под називом „Чувар просперитета” (Prosperity guardian), како би се заштитили пловни путеви који су колабирали готово моментално након што је неколико пловила погођено и уништено. Зашто амерички креатори политике и Пентагон нису у стању да иновативно стварају ефектна војна решења?
Не мора да буде овако. Током 1960-их, Египат – који је тада био совјетски сателит – заузео је пола Јемена и свргнуо јеменског монарха. Као одговор, Британија и Саудијска Арабија унајмиле су приватну војну компанију „Интернационални стражар” (Watchguard international) оснивача САС-а Дејвида Стирлинга.
У року од пар месеци, довољно су ојачали борбене способности јеменских племена да натерају Египат да се повуче. Стирлинг је заправо добио медаљу од израелске војске зато што је успео да веже толико египатских снага да је помогао ИДФ-у да оствари победу у Шестодневном рату 1967. године.
Да убрзамо филм до 2017. године, Саудијска Арабија и УАЕ су покушавали да се боре против иранског сурогата Хута, који су успоставили контролу над половином Јемена. Захтевали су подршку приватних војних компанија како би поновили успешни Стирлингов модел из 1960-их, и још једном су били блокирани, овог пута од стране неоконског министра одбране Џејмса Матиса, који је служио у администрацији Доналда Трампа. Хути су наставили да бујају, па су на крају постали толико јаки да су угасили једну од највећих трговачких рута на свету.
За то време, овај исти приступ и даље бележи неуспехе у Африци. Фрапантних девет пучева десило се широм Африке у последње четири године – углавном у бившим колонијама Француске – где су деценијама старе гериле експлодирале након уништења Либије. Пљачкање огромних државних арсенала Либије, након Гадафијевог рушења са власти, преплавило је регион оружјем.
Дугачке и неуспешне противпобуњеничке операције Француске и њених америчких партнера дошле су до логичног краја, а локалне војске свргле су руководства под контролом Париза. Резултат је актуелно америчко понижење у Нигеру и Чаду – где су америчке снаге приморане да напусте нове, милијарде долара вредне објекте, изграђене за подршку дроновских операција широм Африке.
Неспособност Запада
Упоредимо ово са Русијом. Пригрливши способности приватних војних компанија – Русија тренутно води успешну причу у Африци против неефикасних влада наклоњених Западу, простим демонстрирањем чвршће руке против џихадиста. Овај циклус ће се неометано настављати докле год Стејт департмент и ЦИА буду ограничавали своје размишљање на ПР стратегије, а ривали Америке имплементирали војна решења.
Централноафричка Република (ЦАР), крцата минералним благом, претрпела је пад у грађански рат 2014. године, у којем су оснажене криминалне банде попут Селека и Анти-балака. Године 2017, влада ЦАР тражила је помоћ западних приватних војних компанија како би изградила робусну рударску полицију, чиме би банде биле угушене. Чак су и уговори били потписани, а новац спреман.
Али још једном је ово решење блокрано од стране неокона из Стејт департмента и њиховог љубимчента УН, које је одбило да укине санкције против ЦАР на куповину малокалибарског оружја за снабдевање полиције. Но, Русија није имала таквих проблема, па је послала 400 припаднка Вагнера моментално. Сада неколицина јединица Вагнера управља рудницима који руским приватним војним компанијама приходују милијарде долара годишње – финансирајући многе њихове операције широм Африке.
Сомалија је геополитички проблем још од раних 1990-их, који усисава десетине милијарди долара неефективне иностране помоћи, убија стотине хиљада људи, извози тероризам, скрива пирате и преплављује Америку стотинама хиљада миграната. На пролеће 2020. године, кенијски председник Џомо Кењата обратио се приватном сектору како би коначно зацелио ово бесконачно крварење. Сваки терористички напад у Кенији кошта ову земљу преко милијарду долара туристичких прихода.
Договор са једном приватном војном компанијом је направљен, а Кењата је питао председника Трампа за финансијску помоћ како би извео ово приватничко решење. Трамп се сложио, а Конгрес је одобрио новац законом. Међутим, Бајденов тим је преузео кормило пре него што су већ одобрена и одређена средства пуштена у промет.
Последица је да су се држали истог пропалог приступа: стратегије хируршког обезглављивања, која узастопно бележи неуспехе већ више од 20 година. Данас Сомалија и даље крвари и исисава новац, док је Америка заглављена са културно некомпатибилним мигрантима које „не можемо да депортујемо” јер Сомалија остаје пропала држава. Где се неспособност Запада завршава?
Сиријски грађански рат приказао нам је како неокони финансирају радикалне сунитске побуњенике за рушење Башара ал Асада. Ова сила се брзо стопила у ИСИС и промптно је заузела пола Ирака, додворавајући се сунитском становништву, угњетаваном од стране иранских шиитских група.
Ваља поновити поенту: ИСИС је настао директно из трпања неокона у сиријски грађански рат. Данас, као епилог, америчке снаге држе под окупацијом источну Сирију, као неку врсту јадно дефинисаног тампона између разних курдских фракција, Турске и сиријске владе, по цени од више милијарди долара годишње и без опипљиве користи за амерички народ.
Ефекат ширења НАТО
Цуи боно? Коме корист? И ко има корист од текуће трагедије рата у Украјини? Како је историјска перспектива у сукобима увек корисна, позивам читаоце да размотре запањујућу цену у људским ресурсима коју је СССР платио како би поразио Вермахт: изгубљено је преко 22 милиона живота, спрам америчких губитака од 250.000 војника.
Док су се САД загревале за инвазију на Европу искрцавањем у Северној Африци, Совјети су побили 1,2 милиона војника Осовине код Стаљинграда, изгубивши готово дупло већи број својих људи. Тај губитак је генетски утиснут у преживеле генерације и стратешки усађен у размишљање руске државе.
Ефекат ширења НАТО на исток кулминирао је предлогом да се учлани и Украјина, упркос јасном језику црвених линија, који је користио Кремљ, и одговору Русије који је био високо предвидив. Међутим, неокони су настављали да форсирају ово питање, чак и након што су помогли у рушењу проруског председника. Овде треба подсетити колико је америчка влада била узнемирена када је СССР почео да размешта ракете на Куби почетком 1960-их.
Када је избио Други светски рат, у моменту највеће опасности за Британију, Америка јој је послала 50 сувишних разарача, борбене авионе и наоружање. Истовремено, на кинеском ратишту, националистичка влада куповала је борбене авионе, за чије одржавање је била неопходна плаћеничка америчка добровољачка група (American Volunteer Group, познатији као „Летећи тигрови”, прим. прев.) како би се зауставило јапанско бомбардовање кинеских градова.
Слично томе, како су тензије расле, а руска инвазија у Украјини деловала неизбежно крајем 2021. године, комбинација „ленд-лиза” (land-lease, програм материјалне подршке СССР-у од стране САД током Другог светског рата, прим. прев.) и „летећих тигрова” понуђена је Белој кући. За фискалну 2022. годину, планирано је пензионисање преко 200 потпуно функционалних борбених авиона, укључујући 50 Ф-16, 50 Ф-15 и 42 А-10 направљених специјално за уништавање совјетских тенкова. Све ово било би превежено у пустињу и тамо заувек паркирано.
Ово нису најмодернији авиони, али су сасвим адекватни када њима управљају добро обучени пилоти-уговорци, попуњавајући јаз од 18 месеци потребних за обуку украјинских посада. Бајденов тим могао је да пре инвазије направи велико саопштење да се Украјина никада неће учланити у НАТО, али да ће поседовати средства да се одбрани.
Размештање ове летачке борбене групе, са све наоружањем и горивом, коштало би мање од 800 милиона долара. Упоредите то са стотинама милијарди утрошених долара и ко зна коликим бројем смрти на обе стране. Најава да неће бити ширења НАТО и моментално размештање робусне ваздухопловне формације могло је спречити највећи рат у Европи у последњих 80 година. Или су неокони желели рат?
Учење из историје
Што нас доводи до Тајвана. Тајван, и његово својатање од стране Кине, остаје потенцијално жариште ултимативног хладног рата у последњим етапама његовог загревања. Паметне мере одвраћања нуђене су и – одбијене. Пентагон жели да се бори по сопственим уџбеницима, али као и увек у рату – и непријатељ се пита о томе.
Врући рат између Кине и САД могао би да доведе до разарања америчких градова и броја жртава који би минимално износио десетине милиона. Ова апокалиптична кланица може се избећи једино учењем из историје шта је функционисало, а шта није на покретној траци неуспелих приступа спољне политике Вашингтона која доминира у последњих 30 година. Дугујемо својој деци да ово одрадимо како треба, али промене курса морају се моментално направити, пре него што не буде прекасно. Шта би требало да чинимо?
Актуелни модел америчке одбрамбене помоћи је покварен и контрапродуктиван. Америчка војска је најскупља организација у 3.000 година људске историје и дегенерисала се у инструмент продаје или ваљања прецењеног војног хардвера државама које се муче да га користе, а камоли одржавају. Америчка војска коси травњак ламборџинијима, а нашим савезницима требају трактори.
Десетинама земаља у развоју које пате од нарко-криминала, гангстеризма и хаоса ургентно је потребна наша помоћ. Када војнике шаљемо у саветничке мисије – шаљемо превише њих, а недовољно дуго да могу да пруже реалну помоћ. Притом им правници везују руке до тачке неефикасности.
Изградња трајних способности у земљама захтева време. Реализација тронедељне вежбе, уз достављање нове поклоњене опреме, увек је траћење енергије и новца. Шаљите искусне саветнике на дугорочни боравак, нека остају годинама, а не месецима. Дајте саветницима начин да заиста науче о локалном региону и култури.
Русима историја није непозната, па је Вагнер група закорачила у празнину насталу америчком некомпетентношћу. У Сахелу и другим деловима Западне Африке, брзо су постали сила иза кулиса. Најбољи начин да се Вагнер победи јесте да се буде конкурентнији од њих. Исти принцип важи и за генералну реформу Вашингтона. Креатори политике морају допустити конкуренцији да цвета.
Војска не мора да буде толико инхерентно државна. Да је 1969. године, током летњих месеци Вудстока и Апола 11, неко рекао да ће за 50 година америчка влада једино моћи да шаље људе у космос помоћу Спејс Иксових ракета – истерали би вас из свемирског центра Џонсон, гласно се смејући.
Пре настанка Фед-Екса, политичар би рекао да је влада једини ентитет довољно јак да преко ноћи шаље пакете глобално, али данас је Фед-Екс чињеница. Није сасвим заменио америчку поштанску службу, али ју је учинио ефикаснијом. Иста логика може се применити на америчку војску.
Амерички порески обвезник плаћа претерано много, а добија претерано мало. Удобни картел војно-индустријских клијената мора се разбити, а војска поново учинити конкурентном. Примена анти-трас прописа и конкурентни тендери зауставиће корупцију хиљада вашингтонских лобиста који музу Конгрес као краву док дају прецењене и неефикасне алате.
Актуелни статус је неприхватљив. Што је војно-индустријска база консолидованија, то се више понаша као бирократија Пентагона – а то је управо оно што Америка не може да приушти.
Инстинкти наших очева оснивача о јачању тржишних капацитета у војној моћи експлицитно су артикулисани уставом. Пре регулисања тога како ће „Конгрес успоставити морнарицу” у члану један, став осам, Когрес се усмерава да да мандат приватном сектору путем Писма одмазде и репресалија, што је практично била дозвола за лов приватницима да пресрећу непријатељска пловила.
Литанија неуспеха набројана изнад пружа обиље доказа да је актуелни статус кво неефикасан. Ексклузивно државни приступ у иностранству је кобан и подрива амерички кредибилитет и одвраћање.
Спољна политика САД треба да буде таква да нас наши пријатељи воле, наши ривали поштују, а да наши непријатељи стрепе од нас. Уместо тога, наши пријатељи се плаше нашег самоуништења, ривали нас престижу, а непријатељи пуцају на нас без последица.
Амерички приватни сектор увек је био бољи од владе у решавању проблема. Време је да се амерички приватници пусте у спољну политику како би се смањили трошкови и обновио кредибилитет Америке.
Ерик Д. Принц је бивши официр морнаричких фока и оснивач приватне војне компаније „Блеквотер”.
