GUBITNICI u stvaranju novog svetskog poretka ne odustaju od rušenja još ono malo onoga što je preostalo od međunarodnih normi. Prazninu srušenog popunjavaju pokušajima institucionalizacije laži kao  politike.

Један од бројних симбола те политичке амбиције је и иницијатива да Генерална скупштина Уједињених нација донесе резолуцију о дану сјећања на „геноцид у Сребреници“.

          Запад се једноставно не мири са поразом у Босни и Херцеговини, посебно у Републици Српској и не одустаје од деструкције. И заиста, Запад предвођен Америком и јесте поражен јер није у стању да оствари своју амбицију да укине Дејтонски споразум и створи такозвану унитарну Босну и Херцеговину као своју колонију којом ће управљати западни амбасадори и локални клијенти.

          Током промјена у свијету, ту амбицију је потпуно преузела Америка и Европа ту више није битна, само извршава налоге. Али, за њих је проблем Република Српска која бранећи себе брани и Дејтонску Босну и Херцеговину.

          Иницијатива резолуције о Сребреници разоткрива да у тој амбицији ни Америка ни њени вазали више немају никакве мјере, нема граница.

          Јасно је да су формални иницијатори и они који подржавају евентуалну резолуцију амерички клијенти и то је свима јасно. Али, одабрати Њемачку и Руанду као иницијаторе је стварно испод нивоа укуса. То су двије земље које су починиле највеће геноциде у новијој историји али ваљда компјутерски модели и вјештачка интелигенција, а не стварни људи,  на коју су ослања политика Америке „процјењују“ да су те земље управо „мјеродавне“.

          Како год, то је срамно фаворизовање и реафирмација земаља које су починиле највеће геноциде у новијој историји.

          За разлику од Њемачке, занимљив је случај Руанде коју ауторитарно води предсједник Пол Кагаме. Он је са својом паравојном формацијом предводио несрећна збивања у тој земљи и у свијету се зна да је директно одговоран за геноцид 1994. године. Али, то је била геополитичка игра Америке и Британије против Француске и Кагаме сада међу своје пријатеље сврстава Била Клинтона и Тонија Блера.

          Руанда је у Африци један од највјернијих преосталих америчко-британских клијената и највећа праоница прљавог западног новца.

          Резолуција, наравно, нема правно дејство и ни једна од резолуција Генералне скупштине није довела до промјене стварног стања али ће, уколико буде донесена и то у било којој форми и формулацији, послужити за политичко-медијске манипулације. Као што је и сам мит о геноциду у Сребреници на шта се медијски сви позивају да је то утврдио Међународни суд правде. Али, ни једно релевантно међународно тијело се тиме није бавило нити је то утврдило.

          Све се извлачи из двије манипулације. Прво, када је Хашки трибунал оптужио и осудио генерала Крстића за геноцид иако нико никада није утврдио да се и десио. И друго, када је политичко Сарајево тужило Републику Србију за учешће у геноциду а Међународни суд правде оцијенио да није. Али, и даље нико није утврдио да је геноцида било.

          Спонзори из сјенке поручују да се у приједлогу резолуције не спомињу Срби нити било ко конкретно, али то је још једна обмана јер када све прође онда ће бити Срби. И што је још важније, то је лаж, у Сребреници се десио ратни злочин а не геноцид. И то, наравно, сви знају али други су циљеви.

          Наравно, све је одавно јасно и објашњења, на жалост, много не помажу па је ипак кључно питање зашто Запад баш сада оживљава мит Сребренице?

 Прије девет година „геноцидна“ иницијатива Велике Британије у Савјету безбједности није успјела јер је Русија уложила вето. Исти аутори, сада „из сјенке“, намећу то Генералној скупштини што је неуобичајено јер послије Савјета безбједности расправе у Скупштини губе смисао. 

          Као и увијек, има више разлога. Наравно, основни миље је Украјина и све јаснији пораз Запада и Америке у сукобу са Русијом. Треба одвратити пажњу од тог дебакла и у јавности оживјети „морални лик“ Запада. А ту су и Срби, „руски савезници“, па је све усмјерено и према Русији а и Кини.

          Али, главни разлог је израелски рат у Гази а већина свијета ту ратну акцију оцјењује као геноцид над Палестинцима. А Америка и Европска унија безрезервно подржавају Израел па се виде и као саучесници тог геноцида. Јужна Африка је Међународном кривичном суду званично тужила Израел за геноцид у Гази а Никарагва је том истом суду поднела тужбу против Њемачке за саучесништво у геноциду над Палестинцима јер не само што подржава Израел него је послије Америке његов највећи снабдјевач оружјем.

          И, има још један разлог. Послије многих ратова у којима је Запад убио на стотине хиљада људи муслиманске вјероисповјести, а врхунац је актуелно страдање Палестинаца, сада се намјеравају одобровољити исламске земље и у ствари скренути пажња.

          У основи, све су то нереалне процјене али Запад нема нових идеја.

          И онда већ позната формула „није шија јесте врат“ па ће се резолуција разматрати у склопу редовног засједања Генералне скупштине под називом  „Култура мира“.

          И као и увијек, важно је увлачење земаља бивше Југославије, Словеније, Хрватске, Сјеверне Македоније и обавезно Црне Горе. Посебно је важно коспонзорство Хрватске, земље геноцида, али у основи циљ је удаљавање од сарадње Хрвата и Републике Српске како би се како-тако сачувала Федерација Босне и Херцеговине која је главни инструмент колонијалне политике Запада.

          Наравно, треба подсјетити, иницијативу оперативно предводи Мисија БиХ у УН што је потпуно нелегално јер према Уставу о спољнополитичким акцијама одлучује Предсједништво Државне заједнице БиХ. А оно о томе није одлучивало и кога онда представља та Мисија?

          То је још један корак ка дефинитивном рушењу Државне заједнице БиХ.

          И сада, у таквом амбијенту је кључно питање – шта и како даље.

          Од Запада не би требало ништа очекивати сем још горих потеза јер у очајању пораза ништа није искључено. Утолико прије што америчку политику у ствари не одређују процјене разума него компјутерски модели и вјештачка интелигенција. 

          Вашингтонска елита је спремна на све што је и изван људског разума. Шта, на пример,  очекивати од људи који су власт у Америци када сенатори Републиканске партије у писму главном тужиоцу Међународног кривичног суда у Хагу кажу: „Ако повриједите Израел ми ћемо повриједити вас“? Која је то политика? 

          А предсједник Представничког дома Конгреса, из партије Доналда Трампа,  Републиканац Мајк Џонсон – да би оправдао помоћ Украјини и Израелу – јавно је изјавио да „Палестинци пеку израелске бебе у рерни“.

          Невјероватно.

          Или када у аранжираној пропаганди супруга предсједника Украјине Елена Зеленска на америчкој телевизији МСНБЦ каже да је једна украјинска бака срушила руски дрон конзервом парадајза, толико су моћне украјинске жене.

          А истовремено, Украјина је приморана да половином финансијске помоћи Вашингтона купује обвезнице америчке владе. Преко Украјине се, другим ријечима, финансира амерички државни дуг.  

          Лав Троцки је писао да „ако личности не стварају историју онда се историја ствара кроз личности“. Ако је то искуство тачно онда се савременом свијету заиста лоше пише.

          И то ће се наставити чак и још интензивније. Јер, сасвим је јасно да се Америка уопште не обазире на српске интересе и шта Срби мисле и у шта вјерују.

          Али Срби би требало да се присјете древног кинеског мудраца Конфучија који је говорио да су „три ствари неопходне да би друштво, народ и њихова власт опстали – оружје, храна и повјерење. Ако се не може све то истовремено обезбједити, онда прво треба одустати од оружја па онда од хране. Повјерење би требало да се чува до краја. Без повјерења се не може“.

          Другим ријечима, Република Српска са унутрашњом снагом повјерења и одлучности  има довољно снаге да се одупре изазовима али неће бити лако и једноставно јер тога нема у компјутерским моделима Вашингтона. 

          У тим компјутерским моделима и бази вјештачке интелигенције је, у ствари, уцртана  аустријска политика према Србима од прије Првог свјетског рата, али не би се смјело заборавити да је то, поред рата, довело и до распада аустријске империје. Ту је и оно што је пред Први рат рекао један аустријски обавјештајац: да Србима можеш да урадиш шта год желиш јер „Срби кратко воле и кратко мрзе“.

          У преводу, може им се радити што год неко жели јер све то код Срба кратко траје. Али, Срби су у међувремену ипак нешто научили.

          Геополитичка ситуација се темељно мијења али то може и да потраје. Унутрашња ситуација у БиХ ће у међувремену бити коришћена за геополитичке циљеве а Србија и Република Српска ће бити изложене и додатним двоструким ударима – због Русије и због Кине.

          Мит о геноциду у Сребреници је постао геополитичко оружје Америке и њених европских сатрапа. То је и дио освете Америке за досадашње поразе у Босни и Херцеговини и Републици Српској и одржавање мржње и напетости се види као инструмент те освете. И ту нема промјена нити би их требало очекивати јер промјена политике у БиХ би значила признање пораза.

          Али, то је и пут рушења Државне заједнице БиХ. Лажи ипак не могу да буду политика ма како се осјећао моћним онај који лаже.

          И све се више ствара амбијент у коме нема назад. Очигледно је да Америка неће ништа да промјени а Република Српска и Срби су у егзистенцијалној опасности и повлачење није могуће.

Izvor: Fakti.rs

Oznake: BiH, zapad, Srbija, Srebrenica