Постизање споразума САД о нуклеарном програму (оружју) са Ираном, који има низ условних и одложних категорија, представља у сваком случају уочљиво отопљавање односа између, пре свега САД и Ирана, али и за анализу евентуалне – даље промене стратешке политике Вашингтона на читавом подручју Средњег и Блиског истока, па чак и Евроазије.

Истовремено постоји низ отежавајућих и условљавајућих фактора, не само за функционисање овог споразума, већ и за озбиљно побољшавање односа између Вашингтона и Техерана…

Јер, још од доласка Хомеинија на власт трају поремећени и хладни односи између САД и Ирана. Толико, да је у појединим периодима најављивана могућност оружане интервенције САД према Ирану?!

Највише, наводно, због нуклеарног програма који су Иранци развијали…

Америчке оптужбе биле су – да је то развој нуклеарног оружја, док су Иранци тврдили да њихов нукларни подухват има искључиво циљ – цивилне потребе.

Ипак, сад је, какав – такав Споразум на сцени. Што се процедуре тиче потребно је да се споразум ратификује (постоје најаве републиканаца да то неће ићи тако лако), што многи експерти и очекују!

Нарочито због нагло (после кризе у Украјини?!) изражене спремности врха америчке политике, Обаме и Керија, па се верује да ратификација и у Конгресу САД неће бити нерешив проблем.

Тим пре што Обама може, после евнталног “НЕ” у Конгресу – да стави вето!

О АУТОРУ

Др Драган Петровић, дипломирао је на четири факултета у оквиру државног Универзитета у Београду, на којима је претходно паралелно студирао и то: на Економском, на Социологији, на Историји  и на Политичким наукама. Завршио је Постдипломске студије и магистрирао на економској географији у Београду (индустрија Београда), и завршио је Постидипломске студије и магистрирао на Факултету политичких наука у Београду, тема француско-српски односи. Докторирао је на Природно математичком факултету у Новом Саду, област Политичка географија, са темом дисертације «Русија на почетку ХХI века – геополитичка анализа» и на Филозофском факултету у Новом Саду, на Историји, област Историја Југославије, са темом дисертације «Југословенска политичка јавност и СССР 1922-1941». Објавио је између осталог тридесет и једну књигу-научну монографију у Србији, као и више запажених научних радова у иностранству.

И иранском “да” постоји низ противника: не толико око усвајања самог споразума, већ због наводног и нападног побољшана односа са САД?!

Тако је ајатолах Али Хамнер, врховни ирански верски вођа, изјавио 18 јула да историјски споразум са светским силама о иранском нуклеарном програму неће променити став те земље према „арогантним САД“.

Хамнеј је додао да нуклеарни споразум, склопљен после вишегодишњих преговора Ирана и светских сила, неће утицати на званични Техеран да престане да подржава владе Сирије и Ирака, нити „потлачене народе“ Јемена и Бахреина, као ни Палестинце.

Ајатолах је истакао да споразум са Британијом, Кином, Француском, Русијом, САД и Немачком још није ступио на снагу и да он мора да буде пажљиво размотрен.

Као ирански врховни верски вођа, ајатолах има последњу реч по свим питањима како унутрашње, тако и спољне политике, укључујући споразум о иранском нуклеарном програму.

Са друге стране Рохани, шеф државе, подржао је постизање споразума, а и Хаменеј уз сву реторику, и задржавање гарда према Вашингтону, ипак поздравља постизање споразума и хвали иранске преговараче.

То све упућује да ће, највероватније, Иран верификовати споразум, али уз даљу опрезност његове даље имлементације.

САД су у протеклих деценију и по, нашавши се у ситуацији светског хегемона и жандарма, на широком простору Северне Африке, Блиског и Средњег истока, дакле на простоу насељеним исламским светом, богатим нафтом, и историјски геополитички изузетно значајним, имали пет земаља средње и надпросечне величине, у којима су били режими који нису били по вољи Вашингтона: посматрано од Атлантског океана до западних кинеских граница и Средње Азије, то су Либија, Сирија, Ирак, Иран и Авганистан.

Од краја 2001, до данашњих дана, под различитим изговорима, сви ови режими су прво медијски оцрњени, нападнути и свргнути у Либији, Ираку и Авганистану (убиство Гадафија, вешање Садама Хусеина, ликвидација Бин Ладена), Напад на Сирију издат је лета 2013, а Ирану се већ годинама прети.

Од развоја украјинске кризе током 2014, приметно је смањивање притиска САД према Ирану.

Изражавамо озбиљну скепсу око покушаја САД да Иран сместе у своју орбиту потенцијалних савезника, јер тако нешто објективно није могуће (у радовима Фридмана о следећих десет година, где се између осталог предвиђа и растакање и чак распад Русије, диктатура у Кини, регионално јачање Пољске, Турске, Јапана, па и нова политика према Ирану, су заправо лепе жеље и пропаганда америчке геополитике, углавном далеко од стварности, али с обзиром на пресудан утицај САД на светске медије могу имати известан пропагандни значај).

Са друге стране највероватније је да Вашингтон жели да смањи интензитет сучељавања са Техераном, и да те неспоразуме временом стави у трећи план, што би му дало већу маневарску позицију у планетарном сучељавању са Русијом и Кином, као главним ривалима.

Иако је нереално очекивати да се између САД и Ирана развије стратешка сарадња и било какво реално пријатељство, остаје могућност да Вашингтон покуша да реализује неку од опција сличне Набуку. У том случају би гас из Ирана био врло интересантан за пуњење таквог пројекта цевовода, иако и то остаје у домену хипотеза.

Русија ће споразум са Ираном покушати да искористи – око било какве даље оправданости изградње ракетног штита у Европи, који је образлаган опасношћу од нуклеарног оружја Ирана?!

Уз то, сада, када се скине ембарго на извоз наоружања Ирану, Русија и те како може да профитиеа и прода део из свог арсенала, што због богатства понуде којом руско оружје располаже, што због геополитичке блискости која постоји између Москве и Техерана.

Најзад за дугорочније даље позиционирање Ирана веома је битан и ових дана окончан скуп у Уфи.

То је био скуп БРИКС, претежно економских тема, али и ШОС, где су доминирале и политичке теме и планови.
Најважније је да су Индија и Пакистан примљене у пуно чланство ШОС, да је Белорусија од статуса партнера постала посматрач, а да су у статус партнера примљени Азербејџан, Јерменија, Камбоџа и Непал.

Статус посматрача од раније задржали су Иран, Монголија и Авганистан.

Пуно чланство у ШОС имају дакле Русија, Кина, Индија, Пакистан, Казастан, Киргизија, Таџикистан и Узбекистан.

Знајући од раније заинтересованост Ирана да се прикључи ШОС, мало је вероватно да ће сада, после више година оклевања, када се ова организација почела ширити, остати затворена врата пред Ираном, који ће овим споразумом о нуклеарном питању извесно нешто релаксирати своје односе са САД и имати веће шансе за оживљавање привреде, које је озбиљно оштећена последњих година због економских санкција од САД и других земаља.

Извор: Internet Svedok

Ознаке: БРИКС, др Драган Петровић, Иран, Русија, САД