Прочитај ми чланакГенетски модификовани намирнице имају крајње лошу репутацију. Активисти се жестоко боре чак и против пројеката генетског инжењеринга чији је циљ да се помогне сиромашнима у свету. Ко је у праву?
Генетски модификовани намирнице имају крајње лошу репутацију. Активисти се жестоко боре чак и против пројеката генетског инжењеринга чији је циљ да се помогне сиромашнима у свету. Ко је у праву?
Научници који развијају генетски модификовану храну, не важе за хероје. Чак и истраживачи који својим открићима желе да свет учине бар мало бољим, суочавају се с великом отпором. Ево једног примера: немачки биолог Инго Потрикус развио је свој Златни пиринач 1990. у стакленику који је био непробојан за бомбе – толико је велики био његов страх од напада на пројекат чији је циљ био сузбијање недостатка витамина А код деце.
Светска здравствена организација процењује да 124 милиона деце не узима довољно витамина А и да сваке године због недостатка тог витамина, умре између једног и два милиона деце. Многа од те деце живе у подручјима где има мало других намирница осим пиринча. И због тога идеја о Златном пиринчу.
Дуг и тежак пут
У западном свету, већина људи витамин А узима из млечних производа или у облику бета-каротена из шаргарепе. Жути пигмент обично није у пиринчу, иако га листови те биљке садрже. Инго Потрикус тражио је начин да произведе пиринач који садржи бета-каротен, мењајући гене биљке пиринча.
Златни и обични пиринач
Био је то тежак задатак – Потрикусу су, између осталог, биле потребне секвенце гена нарциса, грашка, једне бактерије и једног вируса. После година напорног рада, 1999. је коначно настало прво семе пиринча, које је од бета-каротена сијало жућкасто.
Чинило се да је Златни пиринач савршено решење. Истраживачи су планирали да семе дистрибуирају сиромашним фармерима у земљама у развоју, али због правних спорова око већ постојећих патената и због протеста активиста широм света, Златни пиринач још увек није на тржишту.
„Гринпис“ – некад и сад
Активисти „Гринписа“ кажу да је Златни пиринач још далеко од готовог производа. Они замерају да он може лако да контаминира друге сорте те биље, да угрожава суседна поља и да можда није хранљив. „Гринпис“ тврди да Златни пиринач није ништа више него „тројански коњ“ за будуће профитабилније генетски модификоване организме (ГМО).
Међутим, бивши директор „Гринписа“ Стивен Тиндејл изјавио је за ББЦ, да је променио мишљење у вези с генетски манипулисаним усевима. Он каже да је „морално неприхватљиво“ одбацити их принципијелно, јер се тиме сопственој идеологији даје већи значај од глади сиромашних. „Говорим сада о ГМО, јер мислим да је неопходно да људи попут мене – који су до сада били против тога – кажу да су се ствари промениле“, рекао је Тиндејл.
Банане у Уганди
Мишљења о генетски модификованим биљкама у великој мери се разликују, нарочито у Уганди. У тој источноафричкој земљи зелена банана је основна храна и важан извор угљених хидрата.
Зелене банане су у многим земљама источне Африке једна од основних животних намирница
Катастрофа се десила у августу 2001. када је Уганду погодила бактеријска болест звана БКW (Банана Xантхомонас Wилт). Изазивач, бактерија Xантхомонас цампестрис, банане чини гњецавим, тако да више не могу да се једу. Зараза се брзо проширила, а у неким регионима изгубљена је цела жетва. Тако је само у Уганди за око 14 милиона људи претила глад.
Научници су желели да развију банану отпорну на БXW, тако што би у геном банане укључили протеин зелене паприке. Али неопходна технологија за то, због строгих правила, није доступна. Пољопривредници се надају да ће до 2020. године све препреке бити уклоњене и да ће нова биљка моћи да се дистрибуира.
Генетски модификована папаја
Када је рингспот вирус напао воћњаке у региону Пуна на Хавајима, била је то ноћна мора за тамошње филипинске пољопривредника. Како се вирус ширио тако се њихов удео на тржишту папаје у тој америчкој држави топио. Кад се биљка зарази, нема јој спаса. Многи фарме су напуштене, а земља се више не користи.
Папаја са Хаваја имуна на Рингспот-вирус
Истраживачи су почели да раде на новој сорти папаје „Дуга“ коју су такорећи „вакцинисали“ против вируса тако што су ген вируса рингспот убацили у ДНК папаје. Испоставило се да је папаја „Дуга“ спасила многе пољопривреднике чија је егзистенција била угрожена. Научници на Тајланду, у Венецуели и другим земљама, усвојили су стратегију својих колега на Хавајима и прилагодили своје врсте папаје.
Али у Венецуели је било проблема. Активисти, не само да су протестовали, већ су и уништили неке истраживачке пројекте. Године 2000. тест-усеви у Венецуели су запаљени и након тога су истраживање прекинута. „Генетски материјал папаје је на леду и чека боља времена“, рекао је научник Гидо Нуњез у интервјуу за један интернет-портал преко којег се скупља новац за пројекат. Наиме, његов истраживачки тим жели да донацијама финансира документарац о тешком раду на генетски модификованој папаји. „Истраживање, не само на Папаји, већ генерално у ГМО-лабораторијама, у Венецуели је заустављено“, жали се Нуњез.
