Прочитај ми чланак
Француске експедиције до којих долази у последње време у Африци очигледно изгледају као неоимперијалне, а прецизније – неоколонијалне, и оне су многе натерале да се замисле да ти нови догађаји не представљају почетак новог циклуса светске политике, у коме се одлазећа једнополарност смењује не вишеполарношћу, како сви очекују, већ нечим сасвим другачијим – новим, а у ствари можда нечим давно заборављеним – старим, само обученим у ново рухо?
Нешто што ће, на пример, Сједињеним Државама дозволити да у све сложенијем систему међународних односа „одлазећи – не оду“, већ да наставе да остварују своје глобалистичке идеје? Ако је тако – као императив ће се појавити одавно заувек без трага ишчезли империјални пројекти и вазалски односи из давне прошлости.
Ту тенденцију је међу првима приметио и дефинисао још почетком првог мандата Б.Обаме познати немачки филозоф Јурген Хабермас. Он је констатовао, на пример, да се „реалистичка“ школа међународних односа која је свој утицај у Вашингтону обновила после Буша, разликује од „неокона“ (тј. неоконзерватизма) не само због циљева којима треба да се очува светска хегемонија САД, већ и због избора средстава како да до тога дође.
Као згодан светски поредак према тој школи у највећој мери, мисли Ј.Хабермас, одговара теорија „великог простора“ Карла Шмита. Овај последњи је под „великим просторима“ замишљао сфере утицаја супериорних империјалних држава и њихових „снажних идеја“. „Истинска“ централна држава, она која се разликује по својим историјским достигнућима, према Шмиту, „дужна је да своју надмоћ у односу на периферију која се састоји од зависних нација и група народа, потврђује према критеријумима сопствене, и при том, ни са чим упоредиве, концепције праведности“.
Равнотежа међу тим савременим наследницима старих империја треба да се утврђује у зависности од „постојања великих простора који принцип немешања преносе са света у коме влада класично међународно право на субјекте међународног права новог типа“.[1]
Може да се каже да се у току првог мандата Барака Обаме Америка још увек налазила на раскрсници, водећи битке којима би сачувала светску позицију лидера, али се све више убеђивала у неефикасност и тежину тих покушаја, посебно у условима глобалне светске кризе. Почетком другог мандата председниковања Обама приступа одлучујућем преформатирању света. Проблем Вашингтона није само у томе, да за њега постаје немогуће одржавање једнополарности, већ у том што је вишеполарност – непожељна.
Он више није задовољан ни тиме што ће, уколико се очува постојећи поредак, временом на место глобалног хегемона доћи Кина, која може да се понаша исто онако, како се понаша Америка. Ј.Хабермас је проницљиво констатовао:
„Боље је Америци да у сопственом интересу покуша да већ данас сутрашње велике државе повеже таквим међународним поретком коме уопште неће бити потребна никаква над-држава“.[2]
При томе са на Западу појављује све више истраживања која доказују да као одговор на деволуцију светског лидера– САД, и све већег хаоса светске политике, почиње процес стихијске обнове империјалне политике читавог низа некадашњих колонијалних метропола и често не у оном правцу којим би Америка била задовољна.
О повратку империја сликовито је речено у геополитичком италијанском журналу „Лимес“: „Империје умиру само уколико им се не извади корење и место где су биле не поспе сољу. Њихов дух остаје да живи још много генерација – како међу потомцима оних који су владали, тако и код народа, који су им били потчињени. Они су спремни да се при првој згодној могућности поново појаве – чим се геополитички притисак на њих смањи, а поредак, који је проглашен за вечит, постане крт и офуцан“.[3]
Без могућности да се супротстави том „урагану“ Бела кућа треба, ако се буде руководила рецептима који јој се предлажу, да тај процес усмери у „правцу који њу задовољава“ тако што ће га она и водити. Да се нове империје не би стихијски стварале препоручује се организовано супротстављање и то тако што треба формирати такве, са којим ће Америка моћи заједнички да наступа, а да се формирање потенцијално непријатељских творевина кочи колико год је то могуће.
Тако бивши заменик министра одбране и главни финансијер Министарства одбране САД Дов Закхејм у журналу National Interest указује на „јачање тријумфализма низа империја које су у своје време пропале“. По његовим речима, у „Источној Азији Кина све чешће демонстрира своје политичке, економске и војне мишиће као држава која доминира, пред којом други треба да се пузећи клањају.
На Блиском Истоку и у Централној Азији Турска користи своју обновљену економску и политичку снагу да би јачала утицај на многобројне земље које су се некада давно налазиле у саставу Отоманског царства. А Москва користи власт и утицај који јој дају њени ресурси у енергетским сировинама, те и у Европи, и у земљама региона бивше Руске империје са којима се граничи спроводи политику царизма у новом облику. Не треба заборавити ни утицај Индије у Јужној Азији.У региону у коме су некада владали Велики Монголи, њена економија надјачава њене суседе.
Такође треба да се сетимо и оне империјалне мантије коју је, користећи своју све већу економску снагу, од Португалије наследио Бразил. Империјално наслеђе тих држава им даје стимуланс да јачају сопствену важност не само у регионима у којима се налазе, већ и на светској арени. У току посете тим земљама и сусрета са представницима њихове елите све више јача осећање да се те државе враћају својој традиционалној улози водећих држава.“
А оно најважније што узнемирава Д.Закхејма је то што „оне верују да Сједињене Државе, а тим пре и Европа, не треба више да монополизују процес доношења одлука, гурајући светску заједницу у страну. Оне одбијају поредак који је створен после Другог светског рата, и називају га застарелим, и не слажу се да аутоматски прихватају америчко вођство без обзира о којим се питањима ради.
Вашингтонски политичари и државни функционери , које сада одржава други наследник империје – Иран, морају да схвате и да признају да те државе имају нешто више од упечатљивог раста економије, од војне експанзије и политичког утицаја. Американци су добро познати по својој неосетљивости према историји.
Али њима ће бити потребна сва могућа осетљивост коју могу у себи да акумулирају како би се са успехом обрачунали са оним државама , чије се захтевање да играју важнију улогу у свету заснива не само на садашњим успесима, већ и на некадашњој слави“.[4] Није тешко приметити да су Закхејмове опаске сличне онима које је давао још Семјуел Хангтингтон у својим пророчанствима о долазећем „Судару цивилизација“.
Једна од главних дилема која је сада пред империјалном политиком Сједињених Држава, по мишљењу немачког научника Херфрида Минклера, а која је дата у књизи „Империје: логика владања светом од старог Рима до Сједињених Држава“ представља разилажење између признања да је даља експанзија непотребна и бојазни да ће други то схватити као слабост.
„Тешко је одбити империјалистичку, цивилизациону, хуманитарну мисију која шири вредности на којима се заснива идентитет империје – тако да ни становништво, ни суседи то не сматрају за доказ слабљења.“ Још једна особина Америке, по дефинисању Минклера, представља то, да је она по својој природи „империја која жури“, што представља последицу кратког четворогодишњег изборног циклуса.
„Тежње Вашингтона да проблеме решава војним путем, које у последње време све више расту, вероватно су делимично повезане са временом које их притиска, које стварају демократски механизми. Војна решења обично изгледају бржа и коначна, и зато „империја која жури“ може да их користи чешће него што је то паметно или умесно“.[5]
Јасне црте империјалности истраживачи виде и у политици Европске уније. У чланку „Империјална промена граница у Европи: случај са европском политиком добросуседства“ (Саmbridgе Rеviеw оf Intеrnаtiоnаl Аffаirs, јуни 2012) се, на пример, наводи да европска политика добросуседства може да значи и империјалне тежње ЕУ.
У империјалне стратегије може, на пример, да спада и то, што према шемама интеграционих односа који су у наведеној политици, суседи Европске уније пре означавају подчињене објекте, него њене равноправне партнере. У складу са стратегијом мултикултурне империје преко Европске политике добросуседства Европска унија гради нове границе и линије поделе међу својим суседима на примеру Балкана. По мишљењу аутора, империјална политика трансформације граница коју врши Европска унија, користи мање приметне, али много упорније инструменте контроле, који се базирају на добровољној потчињености и прихватању норми, које се тако наметљиво нуде.[6]
И тако, у светској политици је започело формирање „великих простора“. Сасвим је сигурно да не треба да се очекује било каква формализација граница тих нових/старих империја или њихово званично проглашење за такве. Ради се не о њиховој директној обнови са свим атрибутима (то би већ личило на фарсу) већ о повратку на одговарајући начин постојања или modus operandi за пројектовање интереса некадашњих владаоца.
Светска хијерархија која се већ назире, а која настаје вољом Вашингтона, на сваки ће начин да избегава своје поистовећивање са колонијалним империјама прошлих времена, како не би позлеђивања сећања народа. И не само у бившим колонијама које су нештедимице подвргаване експлоатацији, већ и самих империјалних престоница, чији становници баш претерано не желе да поново на себе сваљују бреме прошлости које је једном најзад скинуто и да опет гледају како у новим широким потоцима стижу имигранти са тих територија.
Такође не треба да се очекују ни било какве конвенције или споразуми који би личили на капитулирање или акти о вазалском односу: савремени правни путеви могу да буду много чвршћи од доказа о нечијој зависности из старих времена. Неоимперијалну ренесансу западних држава лакше је протурити логиком њихових идеја и поступака, без придавања значаја „високим моралним принципима“ под којима се они и тако крију.
(Наставиће се)
[6] http://inosmi.ru/belorussia/20120711/194779406.html
