Pročitaj mi članakRedoan Faid - možda niste čuli za njegovo ime, ali ste sigurno čuli za spektakularno bekstvo koje je izveo u nedelju, kada ga je iz veoma strogog francuskog zatvora izvukao helikopter. Ono što je posebno zanimljivo je njegova priča i veza sa Srbijom i Jugoslavijom.
Захваљујући гангстерским филмовима из којих је учио, од ситног криминалца пореклом из породице алжирских емиграната постао је нешто попут Зидана париског подземља – херој радничке класе који се из сиротињских предграђа уздигао на сам врх друштвене лествице.
Његово име ипак неће бити довођено у везу са месијом француског фудбала, већ са Драганом Стојковићем Пиксијем, чији је надимак дуго носио како би заварао траг полицији, открио је у интервјуу који је дао новинарки Недељника.
То није једини разлог због кога је пристао на интервју – дивио се „Пинк пантерима“, „колегама“ из бивше Југославије које су стекле међународну репутацију спектакуларним крађама од Монака и Париза, до Дубаија и Јапана. Повод за разговор био је документарни филм о „Пинк пантерима“ на коме је тих дана у Паризу радила екипа београдске телевизије.
У посвети коју ми је оставио у књизи о свом животу „Пљачкаш: од предграђа до високог криминала“, која је те године изашла из штампе, написао је: „Живот пљачкаша који личи на Пинк пантере и који би волео да је ‘радио’ са њима“.
„Раније када би ми се обратили са Редоан, одмах бих скочио и рекао да никада не изговарају моје име, да ме зову Пикси. Сада ме зову Редоан и више се не трзам. Немам више потребе да се кријем, не плашим се да ће да улете у шест ујутру и разбију ми врата. Отишао сам у банку да отворим рачун. Када сам ушао унутра, замало се нисам онесвестио“, рекао је као у шали. Догађаји који ће уследити брзо ће га демантовати.
Као већини клинаца из предграђа, омиљена забава му је био фудбал. За разлику од других, његов идол није била нека од француских звезда које су долазиле из сличног миљеа, већ Пикси.
„Добро сам играо фудбал. Нисам волео Мишела Платинија, волео сам Драгана Стојковића. Носио сам дрес број 10. Одувек сам волео југословенски фудбал. Зашто? Зато што су Југословени Бразилци Европе. Југословенски фудбал сам упознао гледајући београдску Црвену звезду, Просинечког, Бинића, Панчева, Белодедића, Драгана Стојковића, Савићевића. Какав тим је Црвена звезда из Београда! Стојковић ме је импресионирао у мечу против Милана. После је дошао да игра код нас у Марсељу, али сам се у њега заљубио на Светском првенству 1990, када је играо против Шпаније. Био је изузетан“, рекао је тада Фаид.
Само неколико недеља после овог интервјуа који је радила новинарка Недељника, полиција му је била за петама. Овог пута је оптужен да стоји иза пљачке која се завршила обрачуном у коме је убијена полицајка. Његово присуство није установљено, али су ухапшени преступници из његовог окружења са којим је доведен у везу. У јулу 2011. године пронашли су га у бару у предграђу Лила, на северу земље, са периком и наочарима за сунце. Осуђен је на 18 година затвора због убиства полицајке, казна је преиначена на 25 и још 10 за пљачку блиндираног возила из 2011. године.
Две године касније, односно у недељу 1. јула доспео је на све насловне стране када је побегао из строго чуваног затвора на северзу земље. Експлозив који му је дотурен и којим крчи пут кроз затвор, чувари као таоци, саучесник задужен за логистику, кола која ће се спалити на путу након што је пустио последњег таоца, била је драма достојна новог поглавља саге о криминалцу кога је због његове књиге полиција прозвала „писац“. Пет година му је требало да испланира нову акцију, достојну Пинк Пантера, а која је трајала свега пар минута колико је било потребно хеликоптеру да га извуче.
