„Браћо Срби, будите опрезни – неки који су вам стигли из Русије могу и вас издати“

Захар ПРИЛЕПИН

11:54 21.03.2024.

РАЗГОВАРАО сам са особом која генерално разуме структуру и састав наше најновије „антиратне“ (у ствари, трансукрајинске) емиграције.

Мислим да ће вас занимати.

САГОВОРНИК:

Ево шта треба разумети у вети са Русима у Београду, о којима се много прича због чињенице да је у Србији руска заједница масовно гласала за Владислава Даванкова. О томе сам разговарао са мојим српским пријатељима. У свом друштву, на екстерном плану, проучавали су Русе који су у Србију дошли после 2022. године и у шали се сложили да то више нису Руси. Кључне тачке: више воле смутије/раф/кафу него вино/ракију; ако у ресторану седи група њих, онда су сви на својим телефонима; не играју фудбал; њихове девојке су страшне и обучене као баштенска страшила – превелике дуксерице и исте такве панталоне. Мушка половина је са нула мушке харизме.

Такви су и гласали. Такви говоре њет рату. Они су у већини међу пристиглим у Србију. Има их до 150 хиљада

ЈА:

А колики је (данас) укупан број оних који су отишли из Русије?

САГОВОРНИК:

Близу половине свих је дошла у Србију.

ЈА:

А Грузија, Израел, Чешка – колико их тамо има?

САГОВОРНИК:

Највише их је, несумњиво, у Србији. Тамо воле Русе и нико им не тражи – као у остатку Европе – да за тањир чорбе ударају по својој рођеној земљи.

ЈА:

Али, има и оних који су спремни да ударају? Зар такви нису отишли у балтичке земље?

САГОВОРНИК:

Уопште није тако. Осим неколико десетина „медијских звезда“, тамо нико није отишао.

Јевреји су делимично отишли у Израел, али су тоуглавном неки идеолошки конзервативни Јевреји.

Да, многи су отишли у Турску. Из истих разлога као у Србију. И у Турској се, генерално, према Русима лепо односе, па може мирно чекати да се ствари промене.

Истина је да су се неки из табора њет-рату размилели и по бившим републикама СССР, али нигде нема више таквих Руса него у Србији.

Уосталом, Срби су се припремали – дали су им могућност да раде и тако даље. И они имају исти проблем са становништвом као и ми, само у малом: потребни су им у многим областима какви-такви стручњаци.

ЈА:

То, генерално, значи да наши исељеници никоме нису нарочито потребни и да се нико не отима за њих?

САГОВОРНИК:

Тако је. Тачно оно што – жалећи се – пишу по интернету. Они нису потребни.

Штавише, све такозване цивилизоване земље су заинтересоване за смањење популације белаца, то је у њима тренд (зашто, то је за посебан разговор). А нико од наших њет-ратоваца не жели да иде у „дивље“ земље (како их они схватају).

Зато им је идеална Србија, а донекле и Турска.

Овде је завршен наш разговор.

Срби, водите рачуна да вас ови „драгоцени кадрови“ тамо не изуједају. Они ће вас издати при првој, чак и минималној опасности, као што су Русију.

Само вам се чини да је небитно што је код вас стигло 150 хиљада младих белаца јер од њих може бити само користи. У смислу: нека раде.

Али, није тако.

Са њима се Србија потенцијално може претворити у државу са радикално другачијим менталитетом, са нарушавањем једног од сидришта српског идентитета – вековно-вечног пријатељства са Русијом.

Нешто слично се догодило у Украјини када су русофоби, индоктринирани од Пољака и Аустроугара, почели да владају прво у култури, а потом и у политици.

Нешто слично се недавно замало догодило у Белорусији, када је западњачки омладински лоби, храњен од пољских радио станица и куратора, умало заљуљао целу земљу. Да су победили, сада више не бисмо Белорусију могли препознати.

Уосталом, отприлике исто се сада дешава и са Јерменијом.

Срби, умољавам вас. Будите опрезни, браћо.