Прочитај ми чланак
СВЕТ као да није приметио догађај који би у укупном сиријском конфликту могао да постане преломни.
Још пре неколико дана влада Сирије потпуно је повратила контролу над Хомсом, градом у којем су од самог почетка почели протести против Башара Асада. Влада је успела да некако подели своје противнике на „непомирљиве“ и „умерене“ и да се са овима другима договори.
Преузимање града Хомса под своју контролу од стране владиних трупа одавно се очекивало, будући да је већи део града већ давно прешао под контролу Дамаска. Представници владине сиријске армије водили су преговоре неколико недеља, очигледно са позиција силе. Бојовници различитих групација у околини Хомса практично су остали без снабдевања, били су опкољени, а њихов фронт систематично су бомбардовали авиони руских Ваздушно-космичких снага.
Ипак, њихово даље одупирање могло је да проузрокује велике губитке код свих страна. Бројно стање ослобођених бојовника различито се процењује. Неки извори наводе број од 300 мушкараца потпуно спремних за борбу, други – до 900, на основу попуњености аутобуса који су дати за ту акцију. Могуће је да су у коначан број записани и рањеници које су бојовници по договору са владом Сирије узели са собом. Међу рањенима има много инвалида, а управо они припадају најнепомирљивијим групацијама.
Очевици потврђују да су управо евакуисани рањеници, који су вероватно припадали оним опозиционим фракцијама које нису ишле на договор са владом, реаговали агресивно и неадекватно. Сем тога, вођена је евиденција према породицама: значајан део бојовника су мештани и било им је дозвољено да напусте Хомс заједно са родбином.
Велики део евакуисаних задржао је лично оружје. Када су аутобуси кренули многи су почели да показују аутомате кроз прозор, ножеве и један прст – не у значењу које је уобичајено у Европи и САД, него на арапском: „Алах је један!“
Оваква пребројавања су важна. Та условна хиљада бојовника могла је до последњег метка и последњег цивила да држи мали део ал-Дуаира са десет хиљада становника (део иза фабрике шећера на северу града). Било би сувише наивно сматрати то за први корак ка националном помирењу, али треба извући неколико очигледних поука из онога што се догодило.
Најважније је – то што су током дугих и источњачки замршених преговора представници Дамаска могли према неким критеријумима да „одвоје зрно од плеве“, односно, „умерене“ од „непомирљивих“, тако да „непомирљиве“, ипак, униште, а „умерене“ отпусте. Ако је судити по миљеу који је пратио евакуацију „умерених“, ти појмови су још увек условни, али ипак, већ се формира механизам за филтрирање.
Можда је тај механизам повезан са посебношћу града Холмса – „колевке сиријске револуције“.
Управо у том граду први пут су почели да се шире графити против владе, које су цртали локални хипстери. Након хапшења хипстера и неадекватног и грубог понашања према њима у полицији, почео је и први талас нереда који су се претворили у најсуровији грађански рат.
У њему има прилично неисламистичких групација, иако су управо исламистибили одговорни због тога што се Хомс у једном моменту претворио у мртав град. Позиви на сечу локалног несунитског становништва зачули су се готово истовремено са свих минарета града у априлу 2011. Из ниоткуд појавили су се бојовници са оружјем, почео је погром алавита и хришћана разних конфесија. Разрушено је пола града, а становништво се давно раздвојило по етничким и верским квартовима. Изведено је етничко и верско разграничење земље – чудовишна ствар за земљу раније толерантну и мултикултуралну, са хиљадугодишњом традицијом.
Евакуисани бојовници одржавали су само тај део који је њима „историјски“ припадао, а сада су се заједно са породицама упутили на север, у провинцију Идлиб, коју већим делом држе џихадисти.
Избор баш северног правца за евакуацију веома је споран. Ако Дамаск жели на тај начин да створи нешто налик на „резерват“ за групације које су пристале на статус „умерених“ у размену за прекид ватре, онда би било много логичније да их упути ближе Израелу и Голанској висоравни. Иначе, на тај начин стварање неког извора новог притиска на „непомирљиве“ у региону турске границе, тешко да ће успети. Заправо, нема никаквих гаранција да наводно „умерени“ који су евакуисани из Хомса, кад се опет нађу са друге стране линије фронта, неће почети по старом.
Сем тога, припадници сиријске војске веома различито реагују на такво дипломатско решење. Извођење из обруча готово хиљаду бојовника, свечано, са личним оружјем и породицама, за њих је – појављивање читаве нове бригаде противника. Сада су за сиријску армију резерве за мобилизацију веома мале, а акције такве врсте чине се сумњивим, посебно оним формацијама које су имале тешке губитке, као и бригадама „народне војске“.
Они тешко схватају компромисе, али се управљање трупама за сада у потпуности одржава. Није било никаквог инцидента на маршрути колоне евакуисаних према северу, сем што су на стражарским местима показивали цеви митраљеза подижући их увис.
Политичка решења такве врсте увек се тешко постижу, иначе, тешко је инаћи у савременој пракси макар један преседан са сличним својствима. Наравно, ми не знамо детаље свих договора, али је стратешки принцип јасан: Дамаск покушава да створи саму могућност за почетак процеса, ако не националног помирења, онда бар изграђивања односа са онима који су већ сада спремни да логично расуђују.
Значај онога што се десило истакало је и Министарство спољних послова Русије.
Већи део преговора изнела је локална власт која је имала мандат из Дамаска. То је у принципу тачно ако се узме у обзир специфичност Хомса, али ако се погледа Сирија у целини, онда ће се таква специфичност наћи готово у сваком насељ еном месту.
На стратешком плану види се да неки списак „умерене опозиције“ почиње да се формира одоздо, не чекајући док Сергеј Лавров и Џон Кери нешто усагласе у Бечу. А то је потпуно другачија конструкција могућег решења конфликта у Сирији, која ће по својој структури бити више симпатична од константних предлога западних „извора“ да се држава рашчлани по етничком и верском принципу.
Потенцијално стварање „резервата“ за „умерену опозицију“ не личи на цепање земље. То је пре стварање оног система координата (у директном значењу речи – географских) које би могле да се избегну постављањем војних задатака.
Може се претпоставити да је иницијатива таквог локалног примирја заиста потекла од локалних власти. Али, ипак, то ће значити формирање некаквог новог дневног реда за Сирију.
И сама дипломатија у региону може толико радикално да се измени тако да ће и њени принципи морати наново да се дефинишу.
Пише: Јевгениј КРУТИКОВ
Fakti
