(valdaiclub.com)

Прошли новембар би се могао назвати азијским месецом руске спољне политике. Први икада руско-јапански преговори у формату 2+2 одржани су 1-2 новембра.

Председник Путин је посетио Вијетнам где је потписано неколико уговора о интерагенцијској сарадњи и за неколико појединачних економских пројеката, укључујући и уговоре о војној и технолошкој сарадњи. Из Вијетнама је руски председник отишао у Јужну Кореју где је потписао неколико изузетно значајних докумената: поред споразума о економској сарадњи, стране су се договориле о безвизном уласку у оба смера.

Ове посете су биле инструменти Путинове зацртане спољне политике и њених приоритета у азијско-пацифичком региону. У интервјуу за јужнокорејску КБС ТВ, он је подржао Евроазијску иницијативу јужнокорејског председника Парк Геун Хјеа. Иницијатива се односи на Евроазијску економску унију, чији је део повезивање корејског железничког система са Транс-сибирском магистралом.

Према Путину, следећи кораци би требало да обухвате нормализоване односе између Демократске Народне Републике Кореје и Јужне Кореје, као и изградњу транс-корејског гасовода. Амерички стручњаци су брзо видели „азијску офанзиву Кремља“ у Путиновој изјави. Историјска паралела са почетка 20. века, када је Руска Империја тежила да оствари „велику азијску стратегију“, како би стекла упориште у Кореји и луку без леда у Пацифику, постаје све популарнија.

Три прекретнице

У ствари, циљеви Русије на Пацифику нису те амбиције. Потрага за новом азијском стратегијом није проактивна, већ је реакција на слабљење позиције у азијско-пацифичком региону које се догодило негде 2011-2012.

Током последњих двадесет година, руска политика у азијско-пацифичком региону је доживела прекретнице у три наврата. Прва је била током посете председника Бориса Јељцина у Пекингу у децембру 1992 , када су лидери Русије и Кине најавили планове за изградњу стратешког партнерства . Наредних 10 година биле су покушај да се спроведе овај циљ и укључивале су покретања процеса Шангај, демилитаризацију границе, потписивање Заједничке декларације о мултиполарном свету ( 1997 ), као и Руско – кинеског споразума (2001). Каснији се тичу узајамних обавеза као што је стварање савеза и укључивали су кооперативне консултације о међународним питањима , развоју заједничке стратегије спољне политике и пружању међусобне дипломатске подршке.

О аутору

Алексеј Фененко је водећи научни сарадик Института за међународне безбедносне студије Руске академије наука.

Друга прекретница у руској пацифичкој политици дошла је у јесен 2002. До тада је Кремљ схватио да стратешко партнерство са Кином није довољно. Да би изградио свеобухватнију политику, Кремљ је покренуо разговоре са Вијетнамом, Јапаном, Јужном Корејом и АСЕАН-ом.

Ове наде нису остварене, Русија није успела да потпише ниједан споразум за зону слободне трговине, а камоли консултативни пакт, са било којом од ових земаља. Москва јесте потписала неколико заједничких декларација са АСЕАН-ом, али није била позвана да се придружи Источно-азијском самиту (East Asia Summit – EAS)  на самиту АСЕАН у Куала Лумпуру у 2005, што је значило да није била призната као пуноправна чланица интеграционих процеса у азијско-пацифичком региону. Напори ка преференцијалном партнерству између Русије и АСЕАН-а су пропали.

Поента трећег преокрета дошла је око 2009, када је Кремљ изнео концепт усмерења ка Азији. Ова теза је објављена од стране председника Димитрија Медведева на самиту АПЕК-а у Сингапуру 2009. Постала је општепопуларна како су различити пројекти интеграције постајали доступни. Москва не само да добија чланство  Источно-азијског самита (2010), већ добија и председништво АПЕК-ом (2012). Идеја инвестирања у модернизацију руског Далеког истока и промовисање иницијативе за интеграцију добија на популарности. Могућност учешћа Русије у транс – пацифичким интеграционим пројектима у распону од АПЕК-а до хипотетичке северне алтернативе АСЕАН-у нашироко се дискутује. Наиме, председнички Савет за одбрану и спољну политику је 2012 иницирао разговоре о потенцијалном пресељењу руске престонице у град у Сибиру или на руски Далеки исток.

Трећа фаза пацифичке политике Русије се завршила 2012. САД су изгубиле интерес за за АПЕК као механизам изградње зоне слободне трговине и блокирања економских иницијатива Кине. Вашингтон је уместо тога убрзао спровођење Транс-пацифичког партнерства (Trans-Pacific Partnership – TPP), што је асоцијација на бази интеграција земаља Пацифика без Кине. У почетку је ТПП подржано од малих јужнопацифичких држава, међутим, крајем 2011, САД су почеле разговоре са Вијетнамом, Јапаном и Јужном Корејом у вези чланства у ТПП, које би се могло претворити у одрживу алтернативу зближавању Кине и АСЕАН-а.

Међутим, Русија је мало присутна у регионалној интеграцији. Без обзира на исход дебате око ТПП-а, мало је вероватно да ће Русија постати чланица асоцијације у догледној будућности. Фаворизовани механизам консултација између Русије и АСЕАН-а се такође није остварио. Русија је чланица АПЕК-а од 1995 и то захваљујући подршци САД. Међутим, улога АПЕК-а је у опадању. Развој руско-кинеских односа постаје права алтернатива за Москву, нешто што се тренутно промовише као део споразума из 2001. Али, политика стварања приоритетних односа са неким другим осим Кине је до сада била неуспешна.

Заједно узете, ове околности су предодредиле слабе могућности Русије на самиту АПЕК-а у Владивостоку септембра 2012. Прави дневни ред није била енергетска иницијатива Москве, већ успостављање ТПП-а. Русија је одложила своје амбициозне пројекте у азијско-пацифичком региону, одмах по повратку Владимира Путина у Кремљ, у пролеће 2012. Амбициозан продор ка Азији тек треба да буде реализован.

Прозор за дијалог

Путинове посете Ханоју и Сеулу откривају основе нове стратегије. Русија жели да максимализује прозор за дијалог са другим нацијама Пацифика. Главни економски пројекти раних 2010-их су одложени на неодређено време. Уместо њих, Москва гради економски дијалог са азијско-пацифичким земљама без да се обавезује било каквим крутим обавезама. Овај приступ јој омогућава да се усмери на четири сета проблема.

Прво, дијалог са земљама Пацифика треба да покаже да Русија има алтернативу својим односима са Кином у Азији. Наравно, Пекинг ће остати приоритетни партнер Русије у догледној будућности, али Москва настоји да створи економске односе који ће руски Далеки исток ослободити прекомерне економске зависности од Кине.

Друго, Кремљ користи овај дијалог да докаже да је његова спољна политика у Азији била успешна у протеклих 10 година. Москва има добре шансе да се врати на раније нереализоване економске пројекте у пацифичком региону.

Треће,чињеница да Москва има више од једног потенцијалног партнера ће подстаћи Кину да обрати више пажње на руске интересе.

Четврто, Русија шири своје економске везе као платформе за привлачење инвестиција. Кина увози руске сировине и високо-технолошке производе (војне, авио и свемирске технологије). Међутим, Русија тражи нове партнере који ће бити спремни да улажу у развој њене транспортне и логистичке инфраструктуре на руском Далеком истоку.

Загонетка

Међутим ,поларизација у азијско-пацифичком региону је на путу нове азијске стратегије Русије. Политика Обамине администрације да обухвати Кину ће довести до раскола у региону. Ово ставља Русију у тешку ситуацију у којој то ће морати да бира између стратешког партнерства са Кином и унапређења односа са земљама Југоисточне Азије.

Руска дипломатија нема много маневарског простора овде. Земље Југоисточне Азије почињу да доживљавају Русију као савезника Кине који сарађује са Пекингом на војно- техничким програмима и енергетским ресурсима. Кина види контакте Русије са америчким савезницима као кршење духа споразума из 2001 ( можемо подсетити да су контакти између Руске свемирске агенције и Аустралије и Новог Зеланда у децембру 2010 намрштили обрве у Пекингу).

Ове променљиве су изазвале сумњу у способност Кремља да настави мулти-векторску политику у Азији. Пре или касније, Москва ће морати да одлучи да ли су њени односи са америчким савезницима штетни по Руско-кинески споразум из 2001.

(Изнета мишљења су појединих чланова и сарадника, не обавезно и Валдај клуба, осим ако другачије није изричито наглашено.)

За Србин.инфо превео: Александар Јовановић

Ознаке: Југоисточна Азија, анализа, Владимир Путин, Кина, Русија