Прочитај ми чланак
Амерички потпредседник Бајден оптужио савезнике САД-а за стварање ИДИЛ-а: „Они су највећи проблем, толико су желели срушити Асада да су давали новац и оружје свима“
Који је највећи проблем, или барем изузетно фрустрирајуӕи проблем, данашње спољне политике? Хроничан недостатак јавног истицања очигледног. Не, то није дипломатија или пажљивост да се не би некога увредило у међународној арени, то је нешто далеко опасније – тај недостатак истицања очигледног катализатор је за нове ратове, масовна људска страдавања и континуирану ескалацију већ постојећих сукоба.
Проблему доприноси и врло слаба структура тзв. међународних, наднационалних, тела. Заправо, ово је прича која се на један начин увек поновно своди на често потпуно инертну, и лишену нужне објективности, кровну међународну организацију – УН.
Концепт Уједињених нација данас је важнији но икада, али баш данас тај концепт заказује на многим корацима. У идеалном свету УН би била организација која би пре свега бранила свет од ескалације нових конфликата. Такав УН морао би бити први који ће, из позиције ауторитета, огласити „узбуну“ када нечија спољна политика постане до те мере опортуна и опасна да дозвољава страшне ствари као што је коришћење најгорих и најекстремнијих терористичких група у циљу остваривања политичке циљева.
УН уопште не поседује вољу да се наметне као таква организација. УН је организација која, као и сви други који активно прате спољнополитичка догађања, зна све о „јавним тајнама“, али учествује у пропагирању истих држећи их тајнама.
Турски премијер Ахмет Давутоглу дао је ексклузивни интервју за амерички ТВ станицу ЦНН.
У разговору са водитељком, Кристин Аманпур, посве је отворено говорио о ставовима Турске према ИДИЛ–у.
Према њему, Турска се може укључити против ИДИЛ–а само ако јој друга страна, очигледно САД, буде гарантовала да ће главна мета у Сирији бити председник Башар ал–Асад и сиријска Влада.
Још једном се потврђује, а овог пута и из највиших кругова, како је цео спољнополитички фокус Анкаре искључиво рушење власти у Дамаску, на овај или онај начин.
Реторика којом располаже премијер Давутоглу, бивши министар спољних послова, готово је идентична оној по којој је постао препозантљив његов шеф, турски председник Реџеп Тајип Ердоган.
Давутоглу тако истиче како је „Асад опаснији од ИДИЛ–а“ и друге празне фразе које су и даље веома актуелне у Анкари.
„Спремни смо учинити све, али мора постојати јасна стратегија за период након ИДИЛ–а.
Желимо имати стратегију која ће осигурати наше границе и не желимо више Асадов режим на својим границама, који гура људе према Турској.
Ако ИДИЛ оде, нека друга радикална организација може доћи све док је Асад на власти„, рекао је Давутоглу.
Да, тачно је, после једног терористичке групе увек може доћи још и гора – тако је након Ал–Нусра Фронт стигао ИДИЛ.
Но, турски премијер би итекако добро требао бити упућен по овим питањима. Наиме, мало тога је само „дошло“, свакако не само од себе, а пуно тога је „пуштено“ да се деси те притом финансирано и наоружано.
Појавити се на ЦНН–у и настојати сада „продати“ један нови рат у Сирији с циљем физичког уклањања легитимне власти – је заиста нешто што премијер Давутоглу одрађује без проблема, упркос свим чињеницама о којима сад већ и Американци говоре. Могли би се рећи да Анкара води једну занимљиву политику, „политику без образа„.
„Наш приступ би требао бити да … не само да казнимо поједину терористичку организацију, већ да елиминишемо све терористичке претње у будућности, као и бруталне злочине против човјечности које спроводи режим„, рекао је Давутоглу.
Као и Ердоган, Давутоглу је поновио да Турска „жели зону забране лета“ изнад Сирије, а када каже да „жели“, онда под тим мислим да жели да САД исту и уведе или да бар Турској да „зелено светло“ за организацију тога.
То би пак представљало знатну ескалацију, почетак директног сукоба између сиријске војске с једне и САД–а, Турске и других, с друге стране.
По питању курдског града Кобан на самој граници са Турском, Давутоглу је рекао: „Ако је потребна интервенција у Кобан, ми поручујемо како је онда потребна и у целој Сирији, уздуж наших граница„.
Шта заправо турски врх овим изјавама поручује? Ствар је јасна – Анкара поручује како неће адекватно сарађивати све док им се не удовољи по питању једног захтева, пада Асада у Дамаску. Фрустрација у Анкари последњих дана нагло расте, нарочито због чињенице да су америчке ваздушне снаге ушле у шири, али не ударају тамо где Турска сматра да би требале, већ на ИДИЛ, терористичку војску с којом Турска има један чудан однос.
Изјаве су често снажније од оружја. Оне могу разбуктати или угасити пламен рата. Погледајмо пример рат на простору источне Украјине. Да, може се рећи како он и даље траје у једном оквиру ниског интензитета са спорадичним сукобима који избијају сваки дан. Но, велики рат, какав је постајао, ипак више није присутан. Нема више оних даноноћних гранатирањастамбених четврти у великим градовима.
Шта је окончало тај сукоб?
На крају само пар ситних изјава. Неколико тренутака аутентичне дипломатије, покоја анти-ратна геста и то је то. На сличан начин се могу, из позиције ауторитета, завршити бројни трагични сукоби, па и овај сиријски који сада већ прети постајањем рата наше целе генерације, сукобом који ће потрајати још дуги низ година.
Можда је то помало наивно, но стиче се утисак да би понекад изузетно помогло само да се покоја „јавна тајна“ изгура, без обзира на последице, у јавну чињеницу.
Наиме, ефекат таквог чина имао би бројне позитивне последице. Ако се јавну тајну претвори у чињеницу, она више не представља само неколико речи, већ и једну огромну кочницу којом се мора утишати набујали медијски ратни машина.
Шта је про-ратна медијска атмосфера? Има ли уопште своје јасне разлоге деловања?
Готово да и нема, можда у неким високим инстанцама, но у пракси се ствар своди на ефекат грудве која се котрља низ снежну падину.
Када се концепт успостави, да је рецимо једна земља „зла“ и да се њено вођство треба ликвидирати, медијска атмосфера само се додатно и додатно захуктава, до те мере да објективност више ни није пожељна, јер циљ постаје догма, нешто према чему ваља ићи солидарно и увек без икаквог „таласања“.
Ако се тај строј повремено не притегне, ако га се не позове на разум, он ће наставити да делују све снажније до тачке да и велики рат почиње нудити као добро, морално и правично решење.
Ако пустимо масе пацова на градске улице, без контроле, на крају ће прогристи и саме темеље тог града, не зато што су по природи зли, већ зато што им је то „посао“. Иста ствар је и са медијима, ако их се пушта да без контроле појачавају реторику на крају ће призвати нове и веће ратове.
Рат у Сирији је типичан огледни примерак, континуитет приступа који је започет у Либији 2011. Сваки извештај, без обзира на догађај, имати ће и анекс у којем се, по инерцији саме машине, наглашава бруталност режима.
Без обзира колико режим био бруталан, оволика количина истицања даје му неке карактеристике које више уопште нису логичне, зло више није политичко зло, оно се приказује као каква патологија из цртаних филмова за децу. То нам, дакако, говори и много о томе на који начин се приступа читаоцу – као детету које треба престрашити.
Сукоб између политике и медија данас је врло изражен, али политика је још увек та која може натерати медије на емулирање њиховог становишта или барем на укључивање таквог стајалишта у новинске редове.
Све нас то доводи назад на питање о „јавним тајнама“, јер исте ће заиста и остати тајне све док неко, негде, с позицијом ауторитета, не сигнализира да је дошло време да исте почну да цуре на начин да се о њима расправља и да се разабере где лежи разделник између чињеница и пропаганде.
Док се то не деси, мејнстрим медији се јавним тајнама неће бавити јер је перцепција да су оне политички штетне за „циљ“ или би евентуално могле користити другој страни. Шта је онда медиј? Спин доктор, а медијски картел Спин болница?
То је већ питање за једну другу расправу. Говоримо о јавним тајнама, а једну се ипак гурнуло напред, равно у етар, с управо позиције ауторитета о којем овде говоримо. Реч је о пресудним, најважнијем, питању за рат у Сирији. Ко финансира, наоружава и тренира терористе? Ко је тиме директна претња глобалном миру и стабилности?
Јавна је тајна да иза најпознатијих терористичких група данашњице стоје богате исламистичке сунитске силе Блиског истока. То је иначе врло неугодна јавна тајна јер она са собом повлачи низ врло узнемирујућих чињеница. Наиме, ако ствари по питању финансирања тероризма стоје баш тако – а водећи стручњаци по томе уопште немају неких великих недоумица – и ако притом узмемо да је званична верзија напада на САД 2001. била тачна.
Тиме бисмо онда врло брзо дошли до једног сасвим логичног закључка да ове неке моћне силе Блиског истока чак и Америку „држе у шаци“, зар не? Јер након 11. септембра 2001 САД није напао земље откуда су терористи стигли, а већина на листи су били саудијски држављани, већ су напали Авганистан и Ирак, што из данашње (али и ондашње) перспективе звучи као чиста лудост.
Ако је тероризам највеће претња безбедности, зашто онда рушити земљу, Ирак, у којој тероризам уопште ни не постоји? Постоји данас, дакако, али није постојао пре америчке инвазије и окупације која је трајала од 2003 до 2011.
Ствари се могу објаснити и без логике, ако се окренемо на економску страну приче. Петро-долари, нафта, извоз оружја, кључни нови гасоводи и нафтоводи – све су ово теме које би могле, ефикасно, елиминисати суштинску логику спољнополитичких односа.
Али и нешто без логике опет има своју – логику. Да и јест све једна врло „мрачна работа“, она исто може од привремене користи постати дуготрајна претња. Тероризам је данас једна врста геополитичко економске полуге, очајни чин добијања жељеног под сваку цену, екстремна и геноцидна имплементација тактике у којој „циљ оправдава средство“.
Срећом по цео свет, геополитика има и своју (изразито) флексибилну страну, компоненту која може знатно изокренути примарне циљеве, адаптирати логику и кренути у остварење интереса једним другачијим правцем.
Нешто се по том питању дешава и са САД-ом око Сирије. Пребацивање фокуса с рушења режима на елиминацију ИДИЛ-а може бити само увертира за повратак на иницијалне циљеве – рушење режима. Но, нешто је ипак чудно. Ако је ово план „Б“ за повратак на план „А“, зашто онда испуштати из руку једну већ толико „уиграну“ медијску машину смањењем реторике?
Смањење реторике је у спољној политици огромна ствар и обично је кључан индикатор појединих промена. САД то сада чини. Обама пред УН-ом отворено позива на „политичко решење“ за Сирију, а гласноговорница америчког Стејт департмента, Џен Пшак, Турској узвраћа како САД „нема планова“ за примену никакве зоне забране лета изнад Сирије – другим речима, Вашингтон на један врло директан начин поручује Турској да неће добити оно што тражи, неће успети притисцима натерати САД да зарати са сиријском војском и прихвати ИДИЛ као „мање зло“.
На које све начине Турска успева и даље вршити притисак на САД је донекле интригантна мистерија, но за претпоставити је како се ствар своди на чињеницу да је Турска ипак играч „тешке категорије“ у региону, а имати таквог на својој страни је заправо императив у ширењу властите сфере интереса.
Ипак, тренутак идеолошког раскола се већ неко време приближава на релацији Обамина администрација – Ердоганова администрација. Осећало се да ће САД морати да једним директним и продорним потезом ударити на турски агресивну политику. Нема бољег начина од извлачења „јавних тајни“ у јавност.
Пут су начели поједини амерички мејнстрим медији који су почели мало отвореније писати о све очитијим везама између турске власти и екстремиста у Сирији, затим се укључио бивши амерички амбасадор у Анкари јавно истичући како је Ердоганова влада подржавала Ал-Нусра Фронт, дакле терористичку организацију и огранак Ал-Каиде.
То су све били неки почетни знаци да се спрема један већи ударац по тој линији, а он је и стигао крајем прошле недеље. Извршилац ипак није највиши званичник америчке Владе, али је други човек у хијерархији – извршилац је постао амерички потпредседник Џо Бајден.
Шта је рекао? Све што се и претпоставило да ће ипак морати да неко рећи, у границама очекиваног. У суштини је рекао оно што познаваоци ситуације итекако добро знају – да су регионалне силе, Саудијска Арабија, Турска, Емирати, створили ИДИЛ као властите одреде смрти који ће огњем и мачем спроводити њихову усредоточену спољну политику у региону.
„Највећи проблем Америке у Сирији су наши регионални савезници“, рекао је прошле недеље Џо Бојден у говору пред студентима на Институту за Политику на универзитету Харвард.
Чак и изршење типично пригодно – готово увек се за давање оваквих изјава користе говори пред студентима.
„Наши савезници у региону су наш највећи проблем око Сирије. Турска, Саудијска Арабија и УАЕ су били толико жељни рушити Асада да су заправо створили сунитско-шиитски рат преко посредника на начин да су слали стотине милиона УСД и десетине хиљада тона оружја свима који су били спремни борити се против Асада. Ми их нисмо успели да убеде да морају престати са подршком за ове групе. Исход такве политике је данас јасно видљив јер испада да су наоружавали Ал-Нусра Фронт и Ал-Каиду, а то је пак довело до стварања ИДИЛ -а „, рекао је Бајден.
У остатку говора истиче како Америка „не може поново бити виђена као агресор“ те како „напад на ИДИЛ морају предводити сунити, они морају напасти сунитску организацију – ИДИЛ“.
ВИДЕО: Биденов говор на универзитету Харвард
Дакако, Биден пати од пригодне амнезије, али то не треба никога да чуди. Све што се догађало око Сирије, што је он поменуо, је тачно, али све то се догађало уз један јасан и недвосмислен благослов САД-а. Десетине тона оружја? Откуда је стизало то оружје? Не треба тражити далеко. Где су завршиле тоне и тоне хрватског оружја о којем је писао амерички Њујорк тајмс? Имамо и ми бројне „јавне тајне“, без икакве сумње.
Бајденова „амнезија“ је заправо врло промишљен потез – САД су по истом кључу желели рушити Асада, свим средствима, са било каквим групама. Сада уочавају да то неће ићи па траже алтернативну руту, а успут ће опрати и свој образ одбацујући сваку одговорност за настајање ИДИЛ-а
Дакако, посве очекивано, Бајден се промптно испричао америчким савезницима због својих изјава, посебно турском председнику Ердогану. Телефонски га је назвао након што је Ердоган веома љуто реаговао на Бајденове изјаве рекавши: „Ако је Бајден изговорио ове речи, он ће бити историја за мене“.
Да ли је „историја“ и амерички председник Обама? Наводно Ердоган с њим не разговара више управо због спора око Сирије .
Бајден није у овој причи позитивац и ово није „гаф“, већ јако промишљена и у правом тренутку одаслана порука. Но, порука је позитивна, нешто из домена „јавне тајне“ гурнуто је у фокус и без обзира колико се Бајден сада испричавао (то је, дакако, очито било и у плану да ће учинити), те неке изјаве остати ће релевантне од сада па надаље .
Те изјаве су стварање отпора турској политици према Сирији, турским притисцима на САД да се занемари ИДИЛ и да се крене равно на Дамаск. Турска зна да ће конкретни ангажман против ИДИЛ-а ипак помоћи сиријској војсци која је већ осетила погодан тренутак, можда идеалан тренутак за решавање ситуације у Алепу. Турска не жели изгубити Алепо, превише је уложено у ову нео-колонијалну политику за коју је Анкара „загризла“ далеко више од САД-а.
Јер што је САД-у битно? Само да се новац окреће, да економски интереси буду на максимуму, а за то рушење власти у Дамаску и није нужно неки фактор. Код Турске су пак активни сви други фактори – од идеологије, територијалних претензија (и територијалне одбране, јер евентуално јачи Курди бити ће пуно већи изазов за Турску) па до религијских разлога.
САД-у је релативно лако окренути плочу, ставити борбу против ИДИЛ-а у први план и на тај начин сами себе решити непријатних чињеница да су они подједнако криви за све ово као и земље које Бајден сада прозива, ако не и више од њих.
У прагматичном смислу, ово је за Сирију добро, јер битне су и последице које овакве изјаве имају на раније споменути медијски машина. Бајден је сада гурнуо један нови заокрет у јавност и тај заокрет већ постаје предмет медијског бављења. Британски ББЦ јуче је објавио велики текст са насловом: „Џо Бајден се испричао за изјаве око ИДИЛ-а, но да ли је био у праву?“.
Очекивано, сада и бројни медији почињу патити од пригодне амнезије. Оно позитивно што произлази из Биденових изјава је управо тај медијски заокрет који се мора десити. Донедавно су водећи медији такође заступали идеју да је сиријски режим толико бруталан да се исплати рушити га чак и употребом терориста. Таква писања морају сносити неку одговорност за све што се у међувремену догодило у Сирији, па и за ове актуелне видео снимке одрубљених глава страних држављана.
За претпоставити је како ћемо сведочити наставку овог раскола који се примарно јавља између Вашингтона и Анкаре – друге силе се ни не покушавају „гурати“ на начин да противрече америчким плановима, но код Турске то није тако. Ердоган мисли да си он то може допустити, да може рећи с киме ће он у америчкој администрацији причати, а с киме неће итд.
И на крају, ствар је јасна – политички гледано, ако сиријске власти опстану, ако Сирија опстане, далеко највећи губитник бити ће Турска. Већ сада Турска има разлога страховати од грађанског рата, масовног курдског устанка широм земље, а потенцијални пад града Кобан у руке ИДИЛ-а могао би бити катализатор за све те догађаје (ПКК већ најављује да је с миром готово ако падне Кобан).
Ту су милиони избеглица у Турској, али напослетку и сами терористи – то што је Анкара њих очигледно користила у одређеном тренутку, не значи да се исти неће окренути и против Ердогана и против турских власти.
Но, неке ствари више нису смеле бити у домену „јавних тајних“ и због тога је добро да је Бајден рекао што је рекао, мада иза тога стајали искључиво амерички интереси, а не порив за ослобађањем истине.
(Адванце – Д. Марјановић)
