Прочитај ми чланакПрема мишљењу новинара америчког магазина Атлантик, тактика Владимира Путина у рату у Украјини је проста: сравнити украјинске градове са земљом, поставити проруске губернаторе да управљају окупираним подручјима и успоставити страховладу на овим територијама, а све са циљем да Украјина постане нова Чеченија.
Како даље наводи овај лист у својој анализи, сталне експлозије артиљеријске паљбе у непосредној близини постале су главна одлика живота у Донбасу данас. Док Руси настављају своју офанзиву да заузму источни део Украјине, знаци рата се могу видети попут зграда које су крстареће ракете претвориле у рушевине или украјинских тенкова и хаубица на аутопуту за исток. Регион Донбаса, који је окружен фронтом дугим стотинама километара, поприште је највећих борби у Европи од Другог светског рата и у потпуном је ратном стању.
„Руска војна машина, која има огромну артиљеријску надмоћ, гази напред полако, али сигурно, освајајући додатних километар или два по дану уз огромну цену по браниоце. Исцрпљени украјински војници говоре о недељама борби праћених немилосрдним бомбардовањем и противничким снагама које имају знатно више оружја, а опоравиле су се након првобитних брљотина и сада воде тип рата за који су и створене. Под вођством Владимира Путина, Москва намеће источној Украјини судбину веома сличну оној коју је наметнула једном другом непослушном вазалу на почетку Путинове владавине: Чеченији“, наводи се у тексту.
Додаје се да је руски план за Украјину „злокобно очигледан из тог ранијег примера“. „У сукобу који је трајао годинама, а почео је пре више од две деценије, Путин је уништио ову суверену републику и потчинио њен народ, претворивши је у земљу рушевина, хаоса и страха. Када би се тај исти план спровео у Украјини, земљи с популацијом 40 пута већом од чеченске, то би довело до још већег разарања“, пише Атлантик.
Овај план одвија се у неколико унапред одређених фаза, додаје се. „Прва је пацификација. Она се спроводи брзо тамо где је то могуће, и полако кроз разарање тамо где није. У Чеченији се брза пацификација десила у већини периферних области, градова и села раштрканих широм некада пикторескне равнице реке Терек где су руске снаге прошле касне 1999. У случају Украјине, југ је био лако заузет јер су широк терен и недовољна одбрана представљали слабу препреку руским инвазионим снагама које су прошле кроз градове попут Мелитопоља и Керсона током првих недеља офанзиве“, пише у тексту.
Амерички магазин подсећа да су на другим подручјима пак браниоци опремљени са лаким наоружањем пружили масован отпор, нарочито тамо где су били у могућности да користе заклон попут великих градских средина. Ту је била потребна друга главна руска тактика. У главном граду Чеченије, Грозном, чије име је иначе одабрао један царски генерал, а на руском значи “грозан”, бомбардовање положаја бранилаца од касне 1999. до ране 2000. је било толико јако да је уништило скоро сваку зграду у граду. Празну љуштуру у коју је град претворен Уједињене нације су описале као “најуништенији град на свету.” У Украјини је ову судбину доживео град Маријупољ, некада леп и жив град, који је после три месеца руске опсаде сведен на дим и рушевине.
„Повремено Руси подсете браниоце да њихово одбијање да им се безусловно потчине доводи до најтежих последица – не само по борце већ и за њихове породице. У Чеченији су руске трупе имале обичај да скупе све цивиле из неког села или насеља и масакрирају их. У граду Новије Алди на пример барем 60 цивила је било погубљено у фебруару 2000. године, а у местима око Кијева попут Буче, Ирпина и Борођанке, руски војници су погубљењима цивила показали цену која се плаћа за пружање отпора“, наводи се.
Додаје се да, када се руско освајање заврши, одговарајући губернатор мора да се нађе и овласти да влада над потчињеним народом. „Чак су и Чечени, народ чији дух скоро несаломивог отпора је инспирисао руске писце од Толстоја до Солжењицина, имали неколико кандидата за то. Главни међу њима био је Ахмад Кадиров, бивши главни муфтија Ичкерије, како се ова независна република тада звала. Његова власт је била кратка и окончала се атентатом 2004, али његов изузетно бруталан син Рамзан, који је такође бивши побуњеник, показао се као ефикасна замена. У Украјини је било довољно кандидата у већ окупираним деловима Доњецка и Луганска, а други, недавно окупирани делови су дали и своје кандидате: локалног силеџију који је видео прилику да напредује под новим шефом или послушну већницу која је спремна да омогући лажни осећај нормалности док окупатори оду да искорене преостали отпор“, наводи се у тексту.
На крају следи успостављање новог поретка. У почетку ће локалце тлачити окупационе снаге, али циљ је да се народ натера да слуша своје представнике тлачитеља и да тлачење буде самоодрживо. Ствара се нов апарат присиле који тера потлачене да преузму обавезу да сломе преостали покрет отпора сами. Симболичан подстрек за то ће бити омогућен: потемкинова села у виду новоградње попут раскошних неонских облакодера Грозног или његове огромне џамије (једно време највеће у Европи), пише Атлантик.
Трауматизовани становници ће учити нову верзију сопствене историје по којој је њихово усисавање у руски вазални систем потпуно добровољно и, штавише, спас од “радикала” и “терориста” који су желели да их униште, наводи се даље у тексту. „На крају ће нова генерација бити одгојена да верује у идеју службе мајци Русији као свете обавезе под вођством лидера који ће променити назив главне улице у граду и назвати је по руском председнику (Путинова авенија у Грозном) или редовно себе проглашавати за Путиновог ‘војника’. Служење у војсци ће у наредној фази руског империјалистичког освајања бити не само очекивано већ и на силу спровођено па ће регрутни центри слати младиће из ових новоосвојених територија у следећи рат, који год да буде“, оцењује се у тексту.
Можда је најзлокобнији аспект овог плана руска спремност да чека годинама, ако буде потребно, да спроведе план до краја чак и ако наизглед трајно примирје одложи наставак спровођења тог циља услед продужене паузе у војним операцијама, анализира Атлантик. „Први чеченски рат вођен је средином 1990их и није се завршио руском победом. До ње је дошло касније и то тек након дебакла када су руске трупе претрпеле понижавајућ пораз у другој бици за Грозни у августу 1996. јер су се групе добро координисаних чеченских побуњеника инфилтрирале у град и одсекле руске трупе које су постале заробљене у граду. Брљотине првих месеци руске инвазије на Украјину су невероватно сличне онима које су се десиле током првог двогодишњег сукоба у Чеченији. Тада су се чула иста апсурдна политичка очекивања да неће бити отпора окупацији. Тадашњи руски министар одбране Павел Грачев неславно је тврдио да може да заузме Грозни за два сата уз помоћ само једног авијацијског пука, а виђен је и феномен збуњених деморалисаних руских војника који напуштају и остављају своја возила“, пише амерички магазин.
Уследио је споразум о примирју познат као Хасавјуртски споразуми према коме су се руске трупе повукле из већег дела републике, а Москва је чак и признала чеченски суверенитет, што је деловало као одлучна победа сепаратиста. Али Москва је била стрпљива и чекала је и посматрала како се новонастала али уништена чеченска држава полако растаче. Вишегодишњи рат је уништио централну власт, а председник републике Аслан Масхадов није био у стању да успостави контролу над разним паравојним групама које су се формирале и постале моћне током рата. У оваквој атмосфери хаоса, сиромаштва и смрти, секуларне националистичке снаге које су дале ичкеријском покрету првобитну снагу скрајнуте су услед растућег утицаја десничарских радикала, конкретно салафистичких исламистичких милитаната које је предводио злогласни командант Шамил Басајев као и страних идеолога попут ратног вође Ибна ел Хатаба из Саудијске Арабије, подсећа се у тексту.
„У међувремену је Русија реорганизовала своју војску и власт под палицом премијера Путина (позиција коју ће форме ради имати између својих председничких мандата) и пронашла нов разлог за рат: серију бомбашких напада на руске стамбене зграде, злочин за који се нашироко сумња да га је спровела руска тајна служба, ФСБ, у виду циничне операције подметања кривице другоме ради оправдања друге инвазије. Овог пута руска војска је користила своју огромну ватрену моћ да уништи било какав чеченски отпор пре него што је послала руске трупе у рушевине Грозног“, пише Атлантик.
У Чеченији је данас горе описан процес завршен, оцењује се у тексту. „Ова република одавно је ушла у последњу фазу империјалистичке интеграције. Али у позадини ове наизглед мирне ситуације влада козметички привремен мир. Наизглед просперитетне улице Грозног и блистави кафићи су само параван републике страха у којој припадници паравојски и снага безбедности, како они у цивилу тако и они у униформи, владају без ограничења. Недавна прошлост сме да буде предмет разговора само кроз шапат чак и у кругу породице током вечере, а већина Чечена неће да ризикује било какву критику на рачун Рамзана Кадирова, јер би због тога могли да буду ухапшени, мучени или нешто још горе“, пише даље у тексту.
Додаје се да тринаест година након што је проглашен крај Другог чеченског рата и отпора који је уследио, овај регион наставља да ствара више избеглица од било ког у Европи, јер људи беже од насумичне репресије режима масовно и тек је недавно бекство избеглица из Украјине надвисило тај број. Истовремено, осећа се бес који кључа испод површине свуда као и горућа мржња према Кадирову и његовој бруталној свити. Скоро сви Чечени очекују да ће једног дана трећи рат избити и надају се да ће тада Кадиров бити извучен из своје палате и да ће проћи слично као Моамер Гадафи у Либији.
У анализи се констатује да је руски план за Украјину на југу и истоку још увек у раној фази. У области Керсона коју је Русија окупирала у мају планира се референдум који ће или успоставити лажну независност овог региона или ће га припојити директно Русији. Стотине хиљада Украјинаца који су покорени одведени су у Русију и тамо их сада уче истим ревизионистичким историјским лекцијама које ученици у Чеченији слушају већ две деценије. У другој паралели, покрет отпора се укорењује против окупатора на југу земље, пише у тексту.
„За сада судбина Украјине остаје неизвесна. Ова нација је много већа од Чеченије, а њен народ је посвећен борби. Доток војне помоћи Кијеву са Запада далеко је већи од било чега нашта су опкољени побуњеници на северном Кавказу могли да рачунају. Па ипак, логика развлачења конфликта је сада на руској страни јер је Путиново стратешко стрпљење подстакнуто јасним примером. Москва зна шта жели да исход рата у источној Украјини буде, а то је да изгледа као Чеченија. Ако Запад препусти уништену Украјину сличној судбини ово ће бити сценарио – настаће слабашно примирје које ће створити пропалу државу и плен за реорганизовани руски напад“, закључује Атлантик.
— СРБИН инфо (@srbininfo) June 20, 2022
