Прочитај ми чланакПразник 9. мај, Дан победе, ове године добија потпуно ново значење. Први пут од 1945. године чекамо нову победу – без које ће бити доведено у питање и само постојање наше државе.
Истовремено, нова победа не поништава велику, и не само да је потврђује, она постаје почетак нове ере у животу наше земље и целог света.
А без победе неће бити Русије. Зато је толико важно да разумемо кога и шта морамо да победимо – не можемо а да не победимо.
Украјина је у садашњем облику само видљиви непријатељ. Али јасно је да је сада кључно питање војна победа над анти-Русијом на бојном пољу.
Ово је неспорно питање, али да бисмо што пре дошли до победе, треба да разумемо са ким и са чиме се боримо, ко нам се супротставља, а шта нас кочи.
Колективни Запад, предвођен англосаксонским земљама (тачније, њиховим елитама) је несумњиво наш главни противник у овој бици, а она се неће завршити након што утихну пушке у Украјини.
Конфронтација са Западом попримила је форму и заступничког рата — који се против нас води рукама Украјинаца, који ће све више бити напумпани оружјем — и свеопштег економског и идеолошког рата, чија је сврха да Атлантисти отворено прогласе пораз, изолацију, слабљење и промену власти у Русији.
Односно, сукоб ће ићи у једно од два финала – капитулација Русије сменом Путина или тешка криза на Западу, која ће довести до тога да Англосаксонци изгубе контролу над уједињеним Западом и његов распад у најмању руку на два дела, англосаксонског света и Европе, уз истовремену унутрашњу кризу у Сједињеним Државама , кључној западној сили.
Јасно је да је за нас прихватљива само друга опција и да за то постоје добри објективни предуслови у наредних пет до десет година, али у исто време треба да се припремимо за дуготрајно, вишедеценијско суочавање са уједињеним Западом, ако буде постојао после 2030.
Односно, треба поћи од чињенице да ћемо за спас земље морати да победимо Запад – не у Украјини, већ у глобалној конфронтацији.
Размере задатка не би требало да буду застрашујуће – да, ми смо неупоредиви по снази са СССР- ом , али глобално постројавање снага и, што је најважније, трендови светског развоја раде против Запада, против атлантског пројекта света и доминације која се зове глобализација.
Дакле, наша победа над Западом није потребна само нама (иако је за нас то практично питање живота и смрти), већ апсолутној већини незападног света.
Да, и многи народи „златне милијарде“ ће временом почети боље да схватају до чега ће довести победа англосаксонске „глобализације“, па неће бити противници победе Русије.
Јер победа Русије над Западом не значи ни потчињавање Запада нама, ни наше освајање Европе – у ово не верују ни најтврдоглавији русофоби.
Не, наша победа, као и 1814. и 1945. године, значи отклањање претње Русији са Запада. Али, за разлику од 19. и 20. века, када је цео свет живео у ери западне хегемоније (или хегемоније западних држава, пошто јединствени Запад још није постојао), садашња победа ће бити још већа по својим последицама, јер то ће значити крај пола хиљаде година западне хегемоније у свету.
Односно, победа Русије ће заиста отворити ново поглавље у историји човечанства – како су говорили о Октобарској револуцији (однос према којој ће се, иначе, после тога променити и код нас и у свету) .
Шта је победа над Западом?
То се може постићи на три начина.
Прва опција. Док Русија већ неколико година држи удар са Запада, док се све више преоријентише на исток и југ, цео глобални финансијски, трговински и геополитички систем улази у фазу масовног реструктурирања.
Истовремено, унутар Запада расту и кризне појаве и несугласице између Англосаксонаца и континенталне Европе.
Домаћа политичка криза у Сједињеним Државама доводи до тога да државе постају самосталне, нагло смањујући своје глобалне амбиције.
Под овим условима, Европа добија прилику да се ослободи енглеског утицаја, и почиње да се претвара у прави немачко-француски пројекат.
Конфронтација са Русијом, која је неповољна за ЕУ , омекшава, почиње потрага за путевима за обнављање порушених односа, али већ под апсолутно равноправним условима. Ово је победа Русије.
Друга опција. Након што Русија поврати контролу над Украјином, Запад ће са нама заувек консолидовати режим тоталног економског рата.
Нови Берлински зид раздваја Европу и Русију, док су скоро сви односи уништени и све личи на прву половину 50-их, али у још горој верзији, с обзиром на санкције и покушај Запада да изолује Русију не само од своје, већ и такође са светских тржишта.
Међутим, ове санкције само убрзавају реструктурирање међународног финансијског и трговинског система, приближавајући еру западне доминације крају и у финансијском сектору.
Русија већ неколико година прави заокрет ка истоку и југу, заборављајући на односе са Западом до бољих времена. И ово је такође победа Русије.
Трећа опција је да се конфронтација Русије и Запада у Украјини развуче годинама и пренесе на друге делове Европе.
Прво у Придњестровљу, а затим у балтичким државама (после покушаја потпуне блокаде Калињинграда ).
Истовремено, не долази до рата пуног размера између НАТО- а и Русије – Русија не узима балтичке државе за себе, ограничавајући се на „Сувалки коридор“ до Калињинграда дуж пољско-литванске границе, а Румунија одустаје од својих планова . да припоји Придњестровље, на граници са којом иду руске трупе које контролишу Новоросију.
Али после Европе , Азија ће засветлети – провокације око Тајвана доводе до почетка кинеско-америчког сукоба на мору и раскида свих односа између Сједињених Држава и Кине.
Долази до брзог колапса глобалног финансијског, трговинског и логистичког система – свет је подељен на два блока, западни и кинеско-руски, међу којима је конфронтација у најбољим традицијама Хладног рата, широм света, али без директни оружани сукоб попут Корејског рата 1950-1953.
И у овом сценарију Русија поново преузима контролу над Украјином, а тежиште светске геополитике (и војних тензија) се помера у пацифички регион.
Атлантик, односно западна ера, коначно бледи у прошлост, а Русија, као евроазијска сила, постаје један од центара новог, мултиполарног света (јер ће двоблок систем постати само прелазна етапа).
Сад је сувишно нагађати којим од ова три пута ћемо доћи до победе, до сада се све решавало пре свега на бојном пољу. И овде је наш први циљ да спречимо Запад да годинама одуговлачи непријатељства. Украјина, као анти-Русија, мора бити поражена што је пре могуће – иако је већ сада јасно да предстоји још неколико фаза специјалне операције и све ће бити урађено на начин да се минимизирају губици наших трупа и цивилно становништво Незалежне.
Они који се жале да су званични циљеви специјалне операције недовољни или неразумљиви, да су у току неки преговори, можемо подсетити да је главни декларисани циљ отклањање претње Русији са западног правца, односно Украјине као анти -Русије, као атлантско оружје.
А то је немогуће не само без промене власти, већ и без промене самог формата постојања државности у овом делу историјске Русије. Категорично искључење чак и теоријске могућности за поновну трансформацију Украјине из Малоруске у антируску је апсолутни приоритет не само за Путина, већ за сваког руског патриоту.
Истовремено, да бисмо Украјину вратили у породицу братских словенских народа (како је назива Лукашенко) или једноставно у руски свет (ако се, попут Путина, држимо тројства руског народа, које чине великоруси, Малоруси и Белоруси), не треба нам само војна победа и реструктурирање садашње украјинске државе.
Потребна нам је и победа над самим собом – штавише, без ње неће бити ни победе у Украјини ни победе над Западом.
Јер прелазни период који је почео након распада СССР-а се коначно завршио – треба да се ослободимо свих рана и повреда овог међувременског периода.
Јесте, покушавали су да их лече последњих година, али је дошао час суђења и видели смо колико су скупе малверзације и регистрације, корумпирани функционери и пета колона, мржња и имитација насилничког деловања, званични патриотизам, наду у следећу прилику и пребацивање одговорности.
Скупо у најгорем смислу – одмазда долази са животима наших војника и официра. Офшор олигарси и лоповски чиновници, неспособни генерали и кукавички русофоби, „звезде шоу-бизниса“ – од свега овога сада морамо да се очистимо, не само зато што је то исправно и поштено, већ зато што је то питање живота у Русији као таквој.
Потребна нам је победа, али не по сваку цену али по цену да се ослободи свега што је труло и није хтело да одустане од својих позиција.
Међутим, сада питање очишћења постаје главно – без њега не можемо победити. Не у Украјини, већ у тој бици за Русију која је тек почела.
Треба да мобилишемо све најбоље што је у нама и у друштву, све оно најбоље што је било у нашој историји (и у оним моделима друштвено-економског устројства које смо имали), све најбоље што је у нашем националном карактеру.
Не само да морамо подржати Владимира Путина , који потпуно разуме размере задатака и велику одговорност не само према народу, већ и према прецима и потомцима, већ да будемо искрени једни према другима и према себи, одговорни за своја дела и речи.
Пред нама је огроман и тежак посао – да створимо модел структуре Русије који не само да би издржао сва искушења, већ би постао стабилан и успешно се развијао дуги низ деценија.
За то имамо све: људе, ресурсе, светску ситуацију (да, упркос свим санкцијама), и, што је најважније, вољу и мотивацију. Ако Руси желе да победе, ако знају за шта се боре, нема те силе која може да нас заустави. И тако ће победа бити наша.
Петар Акопов за РИА Новости
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 13, 2022
