Прочитај ми чланак
Доба империја
Међусобни односи Турске и Русије увек су побуђивали велику пажњу на западу, што и не чуди с обзиром на историјску димензију њиховог међусобног супротстављања, као и потенцијалног савезништва једне или друге силе са западом.
Стратешко позиционирање Руског царства према Црном мору, касније Босфору и Дарданелима, те османска стратегија окруживање Црног мора и његовог претварања у „Турско језеро“ били су значајни фактори у стварању географских зона напетости између поменутих сила. Кад на то додамо конфесионалну различитост која је тада била горуће политичко питање, па економске интересе поменутих сила и њихову различиту етничку конституцију – добијамо супротстављање епских размера.
У описаном периоду директног супротстављања изузетак је тек краткотрајно савезништво од 1799.-1806. године (1), које су Турци опортунистички прекинули прихвативши понуду Наполеона да зарате са Русима након великог пораза руско-аустријских снага код Аустерлитза.
Пријатељство две револуције
Први светски рат уништио је оба царства, разоткрио сву застарјелост њихових политичких парадигми и неспособност обе стране да правовремено и пуноважно одговоре изазову модернизације. На обе стране услиједили су унутрашњи сукоби, ратови за независност од западних сила и револуције.
Од самог почетка Турског рата за независност, у јеку Грађанског рата у Русији, године 1919. долази до сарадње Кемалових национал-револуционара и руских бољшевика. Бољшевици су кемалисти тада пружили важну помоћ у наоружању, обе стране су се сложиле да треба избећи међусобно сукобљавање на Кавказу (јер је то одговарало једино анти-револуционарним снагама), а од 1920.-1922. дошло је до потписивања низа споразума којима се уредило мирно разграничење, међусобно признање, пријатељство и даља стратешка сарадња.
Бољшевици су били попустљиви према Турцима, те су тежили приближити идеале обе револуције, а Републику Турску су видели као тампон-државу према зони империјалистичког утицаја. Они горљивије су пак видели Турску као државу која ће у будућности неопходно прихватити социјализам, што је руска војна команда предлагала Кемалу Ататурку већ при њиховом првом сусрету.
Ни турски револуционари нису заостајали у том погледу. Током рата за независност развиле су се две струје: струја „источног идеала“ заговарала је бољшевичку Русију као модел новог револуционарног поретка и авангарду у борби против западног империјализма, док је струја „западног идеала“ била чврсто везана за младотурске идеју уставног режима у суштини изграђеног на западним темељима.
Важно је за напоменути да струју „источног идеала“ нису чинили турски комунисти, већ турски патриоти и реформисти младотурске идеје коју су хтели прилагодити новонасталој ситуацији. Како то обично бива, на крају је победила синтеза источног и западног идела, а пријатељство и сарадња двеју револуција се наставља потписивањем пакта о ненападању који је био на снази све до 1935. године. (2) (3) Из ових историјских пријатељских односа извиру и данашњи позитивни ставови неких кемалистичких групација према Русији.
Нова правила и заоштравање
Појавом новог фашистичког блока у Средњој Европи средином 30-тих година, долази до првих скретања у односима између Турске и Совјетског Савеза. Милитаризација других држава присиљава Турску да поновно милитаризира поморске пролазе, те се доноси позната Монтреук конвенција, која је с једне стране чувала Совјетски Савез с југозапада, док му је с друге стране наметала ограничења тако да је конвенција била критикована од стране совјетског вођства које је тежило успостави заједничке управе над пролазима.
Совјети су полазили са становишта да су се Турска и СССР истовремено борили против западних империјалиста, те да је Совјетски Савез наоружавајући кемалисти дао свој допринос у турском ослобођењу поморских пролаза, које је Запад према споразуму из Севрес, изузео из турске јурисдикције (4). Стаљин је Монтреук конвенцију назвао „непријатељском“ и критиковао је да „резултира тиме да мала држава (Турска) подупрта од стране Велике Британије, држи велику државу (СССР) за грло, и не да јој да дише“. (5)
Због совјетског незадовољства ситуацијом и напора да преокрену ситуацију у своју корист, Турска се, поготово након Другог светског рата све више удаљавала од СССР-а. Коначно сврставање контра Совјетског Савеза догодило се почетком хладног рата, 1952. године кад је Турска ушла у НАТО савез. Тиме је СССР изгубио партнера на ког је рачунао од самих својих почетака.
Даљње заоштравање совјетско-турских односа следи почетком 60-тих година када Турска пристаје на амерички пројекат распоређивања балистичких ракета средњег домета ПГМ 19-Јупитер с нуклеарним бојевим главама на свом територију. Нуклеарно наоружање на турском територију било је под контролом Сједињених Америчких Држава, те је представљало директну претњу Совјетском Савезу. (6) Овај догађај, изазвао је совјетску реакцију која је у историји остала позната под називом „Кубанска ракетна криза“.
Пост-совјетски период и енергетска сарадња
Након распада Совјетског Савеза дошло је до побољшања у односима између Руске Федерације и Турске. Но, иако слушамо речи као што су руско-турска нуклеарна кооперација, економско стратешко партнерство, здружена економска комисија, или пак протокол о овој или оној сарадњи, остаје чињеница да је Турска издашно подупирала исламске сепаратисте на Кавказу (7), једнако као што то данас чини са исламским револуционарима у Сирији.
Још прошле године Ердоган је сиријског председника Асада називао „добрим пријатељем“ (8) а 2005. године звао га је у Турску на летовање. (9) Питање пријатељства, за Ердогана дакле представља веома растегљив и вишезначан појам.
Иако Совјетски Савез више не постоји, Турска и даље на свом територију има 90 нуклеарних бојевих глава, од којих према доступним изворима, Турска управља с њих 40, а САД са 50. (10) Наравно, не постоји друго логично објашњење што те нуклеарне бојеве главе раде у Турској, осим што доприносе стратешкој контроли Сједињених Америчких Држава и ширењу исте. Или су можда нуклеарне бојеве главе усмерене против Ирана, с којим Ердоган такође има пријатељске односе?
Ердоганов нео-отомански концепт, који постаје све агресивнији, почиње дубоко нагризати позитивности у односима између Русије и Турске, као и у односима између Ирана и Турске. Ердоган се очито определио за изградњу моћне Турске унутар простора под стратешком контролом Сједињених Америчких Држава, а ширење турског утицаја изван те зоне, као у случају Сирије, значи и ширење зоне америчког утицаја.
Русија се противи ширењу америчког утицаја, те као Сирија и Иран жели сачувати чим већу самосталност од западне културне, финансијске и идеолошке превласти. Но Ердоганов концепт моћне Турске као радикалног америчког питбулла има један веома велик проблем у супротстављању са Русијом и Ираном.
Проблем о којем је реч, енергетске је природе. Неугодна чињеница по Турску је то што та земља увози око 65% гаса из земаља које се активно супротстављају америчкој доминацији, а реч је наравно о Русији и Ирану. Турска увози око 45% гаса из Русије (ова вредност се некад пење и до 60%) и око 20% гаса из Ирана. (11) Пошто Сједињене Америчке Државе траже од Турске да смањи и одбаци увоз иранске нафте, Турска све више постаје овисна о руској нафти, и плину.
И пре не што је избила криза, Русија је била водећи снабдевач нафте за Турску. (12) Додатан проблем за Турску представљају курдски герилци који нападају нафтоводе и гасоводе чиме пресецају доток нафте и гаса из правца Ирака и Азербејџана.
Русија би могла употребити енергетске методе уверавања Турске, иако би то био радикалан потез, непријатан и болан за саму Русији, која би тиме на Западу изгубила кредибилитет поузданог добављача енергије, а још увек ту енергију коју извози Европи не може на прави начин извести у Азију..
Тај потез би појачао ниво напетости и са Сједињеним Америчким Државама, а поставља се питање колико је Русија за такво нешто у овом тренутку спремна и колико јој то у овом тренутку одговара.
Поставља се такође питање вреди ли Сирија толико? С обзиром да се ради о јединој медитеранској земљи која није под контролом стратешком Сједињених Америчких Држава, те која копнено представља улаз у Месопотамију и с мора се налази у близини Суецког канала и Дарданела – она има двострук значај, као одскочна даска Русије у Медитерану и као предстража Русије на југу, с којег америчко окруживање Русије не иде толико добро као нпр на западу или Далеком истоку.
Руски председник Владимир Путин 14. октобар долази у посету Турској. Иако је природа посјета службено економског карактера, спомињање сиријске кризе биће готово незаобилазно. Турска, гледајући из руске перспективе, има огромну геополитичку важност: преко ње Русија излази до средишта Медитерана.
С друге стране Русија је та која покреће енергијом Турску, која чини да се ствари и људи крећу, која омогућава производњу и стабилну економију. Турска не може преко ноћи да замени добављача, зато Русија као савезник Сирије и као кључни енергетски партнер Турске једина може бити глас разума, и страна која ће гарантовати мир и стабилност тог дела Блиског истока.
Сједињене Америчке Државе су те које гурају целу регију у хаос рата, које подстицањем регионалних Империјализам као што је то у случају Турске, теже задржати и оправдати своју војну присутност и политички диктат. Они знају да је руско-турско савезништво реалност и да би се догодило да нема њиховог минирања тог односа, а то је њихова стратегија коју примењују на целој евроазијској копненој маси.
Надајмо се да ће Путин позвати на мир, разум и сарадњу, те ако треба подићи прст упозорења арогантним снагама у Турској. Осим Русије, не постоји држава која би могла одиграти улогу миротворца. Многи ово називају прелудиј у Трећи светски рат, ако се рат закотрља, увлачит ће државу по државу и Русија неће моћи да остане неутрална. Путин има озбиљан изазов пред собом, није време за израњање амфора и лова на тигрове, време је да се спријечи хаос и потенцијална катастрофа.
(Адванце.хр)
