Прочитај ми чланакНије лако Александру Вучићу. Није му лако, иначе, ал ова мука која га мучи готово 18 месеци звана студентски бунт, који је он прекрстио у обојену револуцију - над којом је прогласио неколико победа из којих је сваки пут излазио за октаву пораженији - постао му је ребус који је покушао да реши на све могуће начине, али ниједан му није био делотворан.
Нема шта, сиромах, није радио. Пробао је са својим најделотворнијим рецептом – поткупљивањем (беше ли нудио некакве повољне кредите за станове, смањење школарина) – није прошло. Онда је кренуо силом преко ноторних батинаша и званичне и незваничне полиције – тукао, затварао, осуђивао, прогонио и ништа. Бушио је преко удбаша – пропало. Нудио дијалог – ко ће још нормалан, акамоли паметни студенти, прихватити игру човека који је све ове године на власти провео причајући монологе.
Највише га је заболело кад су га прогласили ненадлежном предметном институцијом и још пени на ту тему. У неком тренутку, кад су се студенти вратили на факултете и престали да на улице Београда и осталих градова изводе десетине и стотине хиљада људи помислио је да је та њихова ствар коначно пропала и да се устабилио на седлу, они су се појавили као политички фактор и најреспектабилнији противник.
На политички терен их је сам истерао тврдоглавим нечињењем поводом њихових захтева иницираних новосадском трагедијом која је, испоставило се, била злочин узрокован нестручном реконструкцијом железничке надстрешнице и тешком корупцијом. Није ни имао много избора. Испуњавањем студентских захтева одсекао би добар део пипака своје клијентелистичко-коруптивне хоботнице и убрзао пад са власти, а, рачунао је препредени политички лисац, да ће их или исцрпети, уморити и натерати да одустану или да ће их у политичкој борби – његовом домаћем терену – сажвакати и појести за доручак. Погрешио је и у једном и у другом.
Ова нова стварност спрам уобичајних студентских побуна испала је мало другачије. Обично се енергија студентских бунтова у овој земљи појављивала као сезонски вирус – нагло, гласно и са симптомима наде, а онда сплашњавала чим наиђе први озбиљан политички притисак или прва понуда за „сарадњу“ и студенти нису били баждарени за дуге и исцрпљујуће политичке битке. Њихови домети су по правилу били, у почетку обећавајући, али кратког даха и често се та енергија расплињавала између иидеализма и реалности или би их политичке структуре, искусне и подле, брзо покушавале или присвојити или обесмислити.
Заправо, студенти започну, подигну, уздрмају – а онда би неко требало да преузме. А тај неко, у теорији, зове се опозиција. Међутим, ствар се завршавала врћењем у истом кругу: студенти покрену, опозиција закасни или не дође, власт издржи и сви се на крају праве да је такав резултат био неизбежан.
Овај пут није било тако. Студенти су „отписали“ и опозицију која није била дорасла задатку и у пракси се показала као сервис који тешко и споро „излази“ на терен. Док су студенти трчали маратон, опозиционари су везивали пертле, расправљали се ко ће носити који број и успут проверавали да ли има довољно медијског простора да уопште излазе из свлачионице. Зато су студенти решили да започету битку доврше сами. Показали су и доказали да имају и истрајност и стрпљење за игру на дуге стазе, памет и стратегију и да ће утакмицу играти колико год да траје.
И ево их, на Вучићев ужас, поново на улицама, овај пут као такмац у политичкој игри и то такмац кога није успео да ухвати ни за главу ни за реп и у сваком покушају да се дочепа једног или другог правио је грешке и давао ауто-голове. Његова нада да ће их, кад није могао да им доака на улици, „тући“ на изборима показала се врло проблематичном и танушном. На протеклим локалним изборима да би победио студентске листе, морао је да упрегне сву расположиву машинерију, средства и пропаганду и на крају је опет био принуђен да, у већини места, краде и отима како би остварио пирове победе.
Зато се сада увија као гуја присојкиња и узмиче од расписивања ванредних парламентарних избора којим се онолико разметао. По оном принципу – држ’те ме да га не убијем.
Студенти су, без сумње, иако помало имагинарни, израсли у најјачу политичку снагу на опозиционој страни, по разним основама. Чак се и скептици, који су мислили да се тај њихов плам угасио, сада гризу за језик. Они су се утемељили и учврстили, раде, не излећу,и не залећу се, готово да им се не може наћи нека грешка у потезима. Тајновитост њихове листе, само наизглед, може изгледати као мана, а заправо је, паметно скривање карата пред одсудну „битку“. И све су прилике да неће фулати и да ће та листа бити респектабилна, а и каква год да буде, људи ће за њу гласати јер сада имамо јединствену ситуацију: грађани неће гласати само Против – Вучића и камариле, него ће гласати и За: за памет, за будућност за те младе људе у које су безрезервно поверовали да нешто могу урадити.
Често чујемо – деца. Нису то никаква деца, јесу спрам нас маторих по годинама, али то су млади људи и изненађујуће зрели и оштроумни, упорни и бескомпромисни. Они и буквално јесу будућност ове земље. Вучић је био проблем нас, наше генерације, а ми нисмо умели или нисмо смели, а неки, богами, нису ни хтели да тај проблем решавају. Имали смо довољно и мотива и времена, нисмо искористили ни једно ни друго. Онда, пустимо те младе људе. Ако су оборили једну Вучевићеву/Вучићеву владу, скупили оних фамозних 400.000 потписа – па да су и пола од тога то је за респект – и сада осмишљеном, упорном и, надасве, интелигентном кампањом анимирају људе, остаје мало сумње у њихову снагу и политички капацитет.
Студенти су Вучића уплашили и постали му нерешив ребус, а опозицију су маргинализовали, да би се и она са те маргине пренули из сна и кренула да тражи своје место како не би нестала заједно с Вучићем. И не треба је толико стигматизовати колико се то сада ради. Истина је да опозиција није успела да се „састави“ и да угрози Вучићеву власт и да су студенти за 15 месеци урадили више него они за 14 година. Најбитније, разбили су апатију и анимирали бирачко тело да и они најскептичнији помисле како се нешто може урадити и на биралиштима скројеним по мери режима.
Истина је да међу њима не можете наћи готово ниједну странку, која може самостално пребацити цензус. Истина је да ће многе од њих потопити цунами предстојећих избора, неке с пуним правом и ретко ко ће за њима жалити. Студенти са опозицијом неће – имају и добар разлог – сигурно би их оштетили и умањили им и потенцијал и резултат, јер је такво већинско расположење у народу.
Али ако опозиционари буду паметни па се странке сличних идеолошких профила и стратешких праваца уједине у један блок, имају неку шансу да узму део изборног колача, јер постоје људи који ће за њих гласати и то сутра може бити језичак на ваги, јер, тешко да ће се овде десити мађарски сценарио, него ће то бити тесна утакмица у којој победника могу одлучити минимални проценти, а то могу бити управо ти које би напабирчила та опозициона листа.
А студенти? „Студенти побеђују“ – једна од интелигентнијих, а јефтиних кампања на које је Вучић могао само плагијаторски да одговори „Србија побеђује“. И оставио простор да они сада допишу „Са студентима“. Као што су на идиотске пароле „Блокадери усташе“, дописали: „Устаните и ви“.
