Čitajući tekst Mile Pajić „Kako si nas uništio Karadžiću Vuče“, javlja se onaj isti osećaj gađenja koji prati svaku propagandu. Mila Pajić nam servira stari, dobro poznati narativ institucionalnog aktivizma: Srbija je zlo, Srbi su zločinci nad kojima uvek visi kolektivna presuda, mitovi na kojima počiva naš identitet su otrov, a mladi ljudi u Srbiji su ništa drugo do mozgopranirane marionete Miloševića i Vučića.

Kao neko ko je odrastao uz one iste pesme, slušao iste deseterce i hodao istim asfaltom, ne prepoznajem se u njenom karikiranom, mračnom svetu. U meni su ti stihovi uvek budili najplemenitije i najuzvišenije motive. U tome i jeste razlika između zdravog patriote i autošoviniste, patriota voli svoj narod uprkos svim iskušenjima, sa svim njegovim vrlinama i manama, dok autošovinista mrzi svoj narod koristeći tuđe greške kao izgovor za sopstveni moralni kompleks.

Mit kao lek, ne kao bolest

Mila Pajić počinje od Lazara i izbora carstva. Ona taj mit vidi kao „indoktrinaciju“ i „infuziju patriotizma“. Njena poenta je da je Lazar trebalo da klekne, da primi vazalski štap i da spoljašnji gospodar postane njegov moralni kompas – jer je, prema toj logici, bolje živeti na kolenima nego umreti na nogama.

Ovo je suštinski nepoznavanje srpskog naroda i njegove istorijske sudbine. Mit o Kosovu nije uputstvo za ubijanje, nije indoktrinacija mladih generacija – mit o Kosovu je Zavet. Taj mit je kroz vekove pružao utehu porobljenom narodu koji nije imao državu, vojsku ni sredstava za opstanak. Bio je moralni kompas koji je govorio: čast i dostojanstvo se ne prodaju ni za svo blago ovoga sveta. Da nam nije bilo tog „suštog smisla“ koji smo, kako Mila Pajić kaže, podarili carstvu nebeskom, davno bismo se asimilovali i nestali sa lica zemlje kao mnogi narodi koji su odabrali „zemaljsko carstvo“ pod tuđom čizmom.

Mit o Kosovu nije bolest, već lek. Lek koji nas je održao u životu kada nam ništa drugo nije preostajalo. Zato taj zavet ne možemo i ne smemo da izbrišemo samo zato što se nekome iz klimatizovane kancelarije civilnog sektora to ne uklapa u tekuću političku agendu.

Rat je pakao, ne epska pesma

Najveća logička greška Mile Pajić je namerno i zlonamerno spajanje epske poezije i ratnih stradanja. Ona nabacuje brojke i strahovite detalje o ratovima devedesetih, telima u hladnjačama i jezerima, kao da je to direktna i logična posledica Kosovskog zaveta. To je intelektualno nepoštenje prema činjenicama.

Ratovi devedesetih nisu vođeni zbog kneza Lazara, epskih pesama ili Vuka Karadžića. U tim ratovima, kao i u svakom drugom u istoriji čovečanstva, dešavali su se zločini i stradali su nevini na sve strane. Rat ne poznaje pravdu ni nevinost, ne bira žrtve po nacionalnosti, a zločini nisu ekskluzivitet nijednog naroda – oni su urođena tragedija ljudske prirode kada se nađe u paklu oružanog sukoba.

Ali Mila Pajić izdvaja samo onu patnju koja njoj i njenim sponzorima politički odgovara, koristeći je kako bi celokupnu srpsku kulturu, istoriju i tradiciju proglasila korenom zla. Eksploatacija tuđe tragedije kako bi se ubilo dostojanstvo živih danas nije društvena kritika, to je politička manipulacija.

Licemerje i eksploatacija Novog Sada

Mila Pajić se poziva na zbacivanje Miloševića 2000. godine, podsećajući na proteste na Terazijama, pitajući se kako to da danas „romantizujemo“ one protiv kojih smo se tada borili. Međutim, ovde koristi klasičnu manipulaciju izostavljanjem konteksta. Prećutkuje da su se upravo tadašnji delovi Miloševićevog sistema, njegovi ministri i propagandisti, nakon pada režima preko noći prerušavali u branitelje „normalnosti“, upravo gradeći karijere na posleratnom samopreziru i otvaranju vrata stranim interesima. Narod je rušio diktaturu jer je želeo slobodu i dostojanstven život, a ne zato što je želeo da poništi svoju državu ili svoje istorijske korene.

Potom sledi najciničniji potez u njenom tekstu – besramno poređenje ratnog krvoprolića sa tragedijom u Novom Sadu. Namera da se smrt šesnaest ljudi u rušenju nadstrešnice, ma koliko bila tragična i obeležena korupcijom i nemarom vlasti, iskoristi kao poluga za napad na srpski istorijski mit, cinična je do bola. Ona pita kako nam krv u mitu miriše jače od krvi na asfaltu.

Meni ne miriše ni jedna ni druga, obe su podjednako tragične. Ali odbijam da brišem sećanje na žrtve kroz vekove kako bih ugađao kompleksu moralne nadmoći salonskog liberalizma. Za rušenje nadstrešnice odgovorni su korumpirani pojedinci i režim kojem oni pripadaju, ne epska poezija, ne knez Lazar, ne Vuk Karadžić.

Ovakav diskurs ne rešava probleme, on ih hrani. Mili Pajić ne treba istina o ratovima gde su svi stradali, njena profesija zahteva trajnu dijagnozu da je Srbija bolesna, da njen narod nosi kolektivnu krivicu i da se mora stalno kajati. Jer samo tako se opravdava postojanje čitave jedne industrije aktivizma, tribina i kolumni.

Nismo indoktrinirani tinejdžeri. Znamo da su ratovi doneli zlo i patnju svima i znamo da zločinci moraju odgovarati pojedinačno, bez obzira čiju uniformu nosili. Ali odbijamo da nam bilo ko iz pozicije institucionalnog moralizma pripisuje kolektivnu krivicu i naređuje da spalimo sopstveni kulturni temelj kako bismo bili prihvaćeni u krugovima „prosvećenih“.

Zrelo društvo je ono koje ima snage da procesuira svaki ratni zločin i svaku korupciju, a da pritom ne mora da poništi sopstveni identitet. Ako je uslov za ulazak u vaš „prosvećeni“ klub da odsečemo svoje korenje, i odreknemo se sebe, onda ta prihvaćenost ništa ne vredi. I ne, nećemo biti vaši kmetovi u tom poslu.

Autor je student Bogoslovskog fakulteta

Izvor: danas