Pročitaj mi članakAl` pravo je rekao pre Žerajić, soko sivi: Ko hoće da živi nek mre, Ko hoće da mre, nek` živi. Gavrilo Princip
Вест каже: „Студент Факултета техничких наука (ФТН) у Новом Саду, Богдан Јовичић, који је средином августа притворен после демолирања просторија Српске напредне странке у овом граду, отпочео је штрајк глађу. Како каже његова мајка, храну не узима већ шест дана, а да се иживљавање над студентом не завршава само притвором, показује и однос режима према њему након што му је умро отац. Наиме, Јовичић је на сахрану доведен у ланцима, као окорели криминалац, а у писму које је прочитао његов адвокат, изјавио је да је спреман да се за правду бори својим животом.“(1)
А чиме другим? Својим, а не туђим.
ПИСМО БОГДАНА ЈОВИЧИЋА
У писму које је његов адвокат прочитао, Богдан Јовичић каже:“Одлуку о ступању у штајк глађу донео сам када сам добио продужење притвора. Месец дана нисам у затвору дизао тензије мислећи да морају да ме пусте да се браним са слободе. Будући да ту намеру немају и да желе да ме представе као једног од највећих непријатеља ове земље, сматрао сам да је ово једини вид борбе који ми преостаје. У држави у којој је правда убијена у којом се газе права и у којој су студенти третирани као државни непријатељи, остављено нам је да се за правду боримо нашим животима. Решио сам да се не препуштам на милост и немилост овој тиранији и да пред неправдом не седим скрштених руку. Не тражим од њих милост, нити сажаљење. Тражим од институција да поступају у складу са законом, а не налозима режима. А ако је правда немогућа у овој земљи, онда је једино праведно за њу се и животом борити”.(1)
Никад нисам видео Богдана Јовичића. Никад нисам чуо за Богдана Јовичића. Ништа не знам о Богдану Јовичићу.
Али знам – благо Србима, ево им још једног Богдана.
ЈУГ БОГДАН
Имали смо Југ Богдана и његових Девет Југовића.
Југ Богдан је, у народној песми о женидби Лазаревој, коме је дао своју кћи Милицу, пророковао ово потоње време, у коме, под влашћу разних ву(ч)кодлака, живимо:
Југ извади књиге старославне,
те казује пошљедње вријеме:
„Видите ли, моја браћо красна,
видите ли како књига каже:
настануће пошљедње вријеме,
нестануће овце и вшенице
и у пољу челе и цвијета;
кум ће кума по суду ћерати,
а брат брата звати по мегдану!“
Такво је наше време, али не значи да се не треба борити за слободу. И Југ Богдан се борио.
То је онај Југ Богдан који је са синовима погинуо херојски, у боју највећем:
А Југ ти је, госпо, погинуо
У почетку, у боју првоме.
Погибе ти осам Југовића,
Ђе брат брата издати не шћеде,
Докле гође један тецијаше;
Још остаде Бошко Југовићу,
Крсташ му се по Косову вија;
Још разгони Турке на буљуке,
Као соко тице голубове.
БОГДАН ЗИМОЊИЋ
Па смо имали војводу Богдана Зимоњића, српског попа, вођу Херцеговачког устанка, и оца славног митрополита дабробосанског, Светог Петра Зимоњића, кога су усташе убиле јер није хтео да пљуне на српску слободу.
Какав беше Богдан Зимоњић?
О њему је забележио француски путописац Огист Мелан следеће:„То је у исти мах војник и крсташ, свештеник и војсковођа, поп и војвода; то је у исто време национални бард, који пева, уз пратњу гусала, старе јуначке песме, српске и словенске. Високог стаса, физиономије која улива поверење, црне браде, прошаране сребренастим власима. Он носи богат оклоп украшен сребрним токама, прслук богат, златом везен, о бедру му виси величанствен турски јатаган, полукружног облика, који је он отео неком паши. То је човек благ и љубазан, који је као српскоправославни свештеник, добио извесно образовање. Има манира и води рачуна о формалностима, говори помало италијански, воли да расправља о науци и филозофији. Видећи овога великог ратника на његовом малом вранцу, човек би рекао да је умакао са неког другог света, да је то дух из оних далеких времена када су народи и њихови господари, обузети светим немиром, обучени у своје најсјајније свечане одоре, марширали, у метежу, да освоје Јерусалим“.(1)
А Иво Андрић описујући Богданову десну руку каже како је „била бела и чудно неотпорна, али огромна, тешка као недопечен хлеб; а ипак се у понечему осећала успавана снага ударца из те руке…“.
Описујући његов сусрет са издајником Омер – пашом Латасом, Иво Андрић, у свом роману о Омер – паши, каже да је, док је гледао одрода, Богданов поглед био „убојит и гневан, уплашен и жаловит, и презрив и тужан“. Јер Зимоњић, по Андрићу, није хтео ништа друго „до само да буде и остане оно што је“.
И Богдан Јовичић хоће да буде оно што је. Зато штрајкује глађу.
И, НАРАВНО, ЖЕРАЈИЋ
Овде се не сме прећутати ни Богдан Жерајић, онај витез на чијем гробу су се заклињали припадници Младе Босне. Жерајић је обилићевски пошао на окупаторског управника Босне и Херцеговине, генерала Варешанина; атентат није успео, али је херојска смрт Жерајићева оставила светлог и чистог трага.
О њему је, у тексту „Смрт једног хероја“, писао Владимир Гаћиновић:„Упркос својој поробљености, српски народ показује знаке живота. Њега изражавају млади Срби који изазивају духовну револуцију. Има много тих младих људи који жртвују своје животе за заједнички циљ. Они приповедају револуцију нових, промењених идеја, ствара се нова светла етика, етика умирања за идеју, за слободу. За ову светлу идеју крв Богдана Жерајића пролила се сарајевским улицама…“.
И додавао је заветне мисли Жерајићеве: „Омладина непробуђених народа, говорио је одушевљено, мора имати широко срце, кроз које ће зазвонити бол оних који не умеју да говоре, и њено срце само за њих куцати, бити њихов гласник. Цео њен рад мора бити разноврстан, примењен на све атмосфере где живи. Уздигнути својом идејом, ведри и треперави као пролетње сунце, млади морају давати душе изгладнелим и палим. Као Христос морају имати велике љубави према њима, па макар се на њу одговарало најгрубљим и најсвирепијим силама.“(2)
Тако и Јовичић.
ПРИНЦИП И ЖЕРАЈИЋ
Јелена Милишић, рођена Јездимировић, сведочила је после рата о Гаврилу Принципу који ју је волео:“Гаврило ме је заволео. Поштујући и ценећи његов карактер, ни ја нисам била равнодушна.(…)
Много се говорило о југословенству и сањарило о ослобођењу. Међутим, Гаврило је био некако повучен у себе и ретко је говорио. Ако би изустио коју реч, онда би изразио мржњу према Аустро-Угарској, наглашавајући редовито да није далеко време када ће куцнути час слободе…Покојни Гаврило почео ми је писати песме. (…) За време лепих пролетњих и летњих ноћи Гаврило је долазио под мој прозор и певао ми младалачке песме пуне топлине и чежње. Најомиљенија његова песма била је „Јелено момо Јелено“. Разговарајући једно поподне – у шетњи – о слободи, Гаврило ми је поверио једну своју тајну. Рекао је:“Јелена, ја обожавам покојног Богдана Жерајића. Често одлазим на његов гроб, љубим његову крстачу и земљу под којом почива…“(3)
У тамници, Принцип је записао:“Тромо се вријеме вуче/ И ничег новог нема/Данас све као јуче/ Сутра се исто спрема.//И место да смо у рату/Док бојне трубе јече/Ево нас у казамату/На нама ланци звече.//Сваки дан исти живот/Погажен згњечен и стрт/ Ја нијесам идиот/Па то је за мене смрт.//Ал право је рекао пре Жерајић соко сиви/Ко хоће да живи нек’ мре/Ко хоће да мре нек живи.“
СРАМОТА ЈЕ ПАЛА НА НАС
Велику смо срамоту доживели: студента који је устао да брани Правду у букагијама доводе на очеву сахрану. Студент штрајкује глађу. А ћути се. Многима су уста пуна Обилића, али живе у складу са моралом Марка Ристића. Али је Богдан Јовичић доказао да је име обавеза, и да га он часно носи.
Понављам: о њему не знам ништа, никад га нисам видео, никада до сада за њега нисам чуо.
Али, овако, из даљине која је близина, кличем:“Срећни ти окови, јуначе!“ Срби не љубе ланце, што је рекао и Његош, али се клањају онима који их носе да бисмо, сви заједно, стекли Слободу, и да Србија никад не би била окована држава под влашћу криминалаца који „мрачне душе назваше се патриоти“ ( Дис ).
АКО НЕ СТАНЕМО УЗ ЊИХ, НЕСТАЋЕМО БЕЗ ЊИХ
Отац твој се, и са оне стране, може Тобом поносити, Богдане Јовичићу. И мати Твоја, и сви Твоји. Само ми, који нисмо спремни ни на какву жртву, а хоћемо слободу, треба да погнемо главу у ћутању и да се стидимо Твојих речи, које си нам, штрајкујући глађу, упутио.
А замисли како је онима што су те оковали кад их, сваког дана, макар по ћошковима њихове подсвести пуне мрака и паучине, прогоне исте оне сенке које су „ходале по Бечу и плашиле господу.“
Најтеже је Твојој мајци. Желимо да јој се што пре вратиш. И овај текст није писан да би било кога „ложио“ на пут ка букагијама, него да би показао да су наша деца, сада и овде, једина храброст и будућност коју имамо. Ако не станемо уз њих, нестаћемо без њих.
Твој штрајк глађу је велика гозба српске и свечовечанске жеђи за Слободом. Ми морамо дићи глас за Тебе, да се браниш са Слободе! Ако га не дигнемо, срам да нас буде!
Живео нам, слободни Богдане Јовичићу, имењаче Југов, Зимоњићев и Жерајићев!
