Pročitaj mi članakAmeričke sankcije NIS-u, evropske smederevskoj Železari, kao i odlazak stranih kompanija, koje ubrzano izvlače kapital iz Srbije, prete privrednom i socijalnom katastrofom. Posle Ukrajine, Rumunije i Estonije, Srbija ima najveću inflaciju u Evropi, i to sa tendencijom da uđe u galopirajući ritam. Unazad dve i po godine, budžetski deficit je prešao ukupnu sumu od pet milijardi evra. Državna kasa je prazna, a strane banke i investicioni fondovi više ne daju kredite. Policajci, tužioci i sudije otkazuju poslušnost Vučiću.
Pojas za spasavanje pokušavaju da mu dodaju samo lažni opozicionari, koje predvodi Marinika Tepić, koja studente i pobunjene građane optužuje da su teroristi koji prizivaju krvoproliće. Opljačkana i osiromašena Srbija, pred kojom se nalaze najteži izazovi, ipak će preživeti sve muke i dočekati trenutak oslobođenja od okupacije naprednjačkog kartela i njegovih satelita iz opozicije.
Punih 13 godina Aleksandar Vučić stvara atmosferu u društvu, kakva je vladala tokom ratnog raspada SFRJ. Kao pre tri decenije, opet se na vlasti nalazi samoživi diktator, koji zloupotrebljava sve državne institucije, uključujući vojsku, policiju i pravosuđe, a naročito medije. Opet vladajuća svita pljačka javne resurse i privatnu imovinu, a narod tone u krajnju bedu. Kao nekad, traju vatreni obračuni kriminalnih klanova.
Opet inflacija uništava kućne, porodične budžete, a državni je prazan, bez novca za plate i penzije.Takođe, Srbija se opet nalazi na udaru selektivnih sankcija, koje će joj naneti nesagledivu štetu.
Zločinački mehanizam vlasti je isti, ali posledice će, usled promenjenih globalnih okolnosti, biti mnogo teže.
Po ugledu na Slobodana Miloševića, Vučić je sebe i Srbiju izolovao iz međunarodne zajednice. Neposredno pred početak ratova, Milošević nije hteo ni da kontaktira sa centrima moći iz Vašingtona i Brisela. Po šest meseci je odbijao da primi na razgovor tadašnjeg američkog ambasadora Vorena Zimermana, s objašnjenjem da „niko ne sme da se meša u unutrašnje odnose“. Predstavnicima Evropske ekonomske zajednice, današnje Evropske unije, poručivao je da će „Srbija ići u Evropu, ali svojim socijalističkim putem“. Nesposoban da razume geostrateške procese, Milošević je otvoreno podržao oružani puč u Rusiji, kojim su relikti komunizma pokušali da obore Borisa Jeljcina.
Za razliku od Miloševića, koji je sebe i celu Srbiju povukao u propast zbog ideološke zaslepljenosti, Vučića je do istog rezultata dovelo patološko uverenje da doveka može manipulisati najmoćnijim liderima svetskih sila. Politički, medijski i finansijski podržavao je protivnike Donalda Trampa uvek kad bi on pobeđivao, a njega je podržao kad je gubio izbore. Podmićivao je lobiste iz obe američke partije, pokušavajući da novcem građana Srbije kupi podršku isključivo za sebe. Upustio se u još riskantniju igru sa Rusima. Prodavao je oružje Ukrajincima, a u Kremlju kupovao lažne pohvale. Sa birokratama iz Evropske unije trgovao je Kosovom, litijumom, vakcinama i ogromnim subvencijama za njihove kompanije. Kini, kojoj je Milošević odškrinuo vrata Srbije, Vučić je omogućio da se raskomote, uzmu sve što žele i nametnu dužničko ropstvo.
Na kraju, politika „oslanjanja na četiri stuba“ doživela je totalni fijasko. Srušen je svaki stub. Amerika je uvela sankcije NIS-u, koje ruski Gasprom Njeft neće ni osetiti, a Srbiju će zaviti u crno. Evropska unija je smanjila kvote i podigla carine kineskoj kompaniji Hbis, u čijem vlasništvu se nalazi smederevska Železara. Rusi plasiraju pomešane političke poruke, od kojih neke idu u korist Vučića, ali ne žele da prodaju svoj vlasnički udeo u NIS-u, a od maja odbijaju da produže ugovor o isporuci gasa. Kinezi nastavljaju da čerupaju rudne i ostale resurse Srbije, uporno insistirajući na naplati prispelih rata za investicione kredite.
Vučićev plitkoumni avanturizam doveo je Srbiju u težu poziciju nego što je bila devedesetih godina prošlog veka. Američke sankcije su počele da se primenjuju pre nekoliko dana. Ako se u sledeća tri meseca, koliko će trajati zalihe nafte NIS-a, ne nađe rešenje koje će dovesti do ukidanja sankcija, Srbija će se suočiti sa apokaliptičnim scenarijom. Bez nafte i gasa, privreda će upasti u totalni kolaps, baš kao i građani, koji će biti izloženi gubitkom posla, nestašicama, inflaciji i ostalim strahotama, koje su obeležile devedesete.
Ukoliko Amerikanci budu insistirali na potpunoj primeni sankcija, NIS će, sasvim izvesno, prestati da radi već u novembru. Strane banke – a u Srbiji su sve takve, osim Poštanske štedionice – već su zabranile kupovinu goriva na NIS-ovim pumpama preko kartica Visa, Master i Amerikan Ekspres. Ako iste banke zatraže hitnu isplatu kredita, koji ukupno iznose oko 530 miliona evra, NIS neće moći ni da održava sadašnji nivo prerade nafte. Bez posla će ostati više od 17.000 radnika, koji su direktno uključeni u NIS-ov sistem, kao i još toliko zaposlenih u kooperantskim preduzećima. Sukcesivno, fatalne posledice će se sručiti na Petrohemiju, Elektroprivredu Srbije i ostale kompanije od strateškog značaja.
Evropska unija je donela odluku da prepolovi kvote i udvostruči carinske tarife za uvoz čelika iz Srbije. Umesto dosadašnjih 820.000 tona godišnje, iz smederevske Železare će moći da se u EU izveze samo 410.000 tona. Istovremeno, svaka tona preko te granice, koja je do sada bila ocarinjena sa 25 odsto, ubuduće će morati da bude plaćena po tarifi od 50 odsto. Kineska kompanija HBIS je u Železari, samo tokom prvih devet meseci ove godine, proizvela 901.000 tona čelika, a u prvih sedam meseci je na tržište EU izvezla 370.000 tona. Kad počne primena evropskih „sankcija“, Kinezima se neće isplatiti proizvodnja čelika u Smederevu. Ne postoji finansijski rezon po kome bi proizvodili trostruko više čelika nego što mogu da ga prodaju, i to po dvostruko uvećanim carinskim tarifama. U takvim okolnostima, Kinezi će ugasiti visoke peći i otići svojim putem, ostavljajući bez posla oko 20.000 radnika iz Železare i drugih preduzeća.
U takvim problemima se našlo već desetak hiljada radnika, koji su ostali bez radnih mesta u stranim kompanijama, koje su ove godine napustile Srbiju. Italijanski Beneton je zatvorio pogone u Nišu, ostavljajući 950 radnika bez posla. U Nišu je kompanija Johnson Electric otpustila 350 radnika. Zbog odlaska turske tekstilne kompanije Jeansi iz Leskovca, na ulici je završilo 700 radnika. Nemačka firma Flender je ugasila 350 radnih mesta u svom pogonu u Subotici. Nemačka kompanija Leoni je najavila zatvaranje fabrike u Malošištu kod Doljevca do kraja 2025. godine, što će dovesti do gubitka 1.900 radnih mesta. I druga velika nemačka kompanija, Draxlmaier, planira da zatvori fabriku auto-delova u Zrenjaninu do kraja ove godine, što će ostaviti bez posla oko 2.000 radnika.
Dok tzv. strani direktni investitori izvlače kapital iz Srbije, naprednjačka vlast se hvali „rastom privrede“. Poslednji izveštaji, koji su objavljeni na sajtu Republičkog zavoda za statistiku, pokazuju da je do avgusta ove godine „zabeležen rast fizičkog obima industrijske proizvodnje od 5,5 odsto“ u odnosu na isti period prošle godine. Naravno, za taj rast nisu zaslužna srpska preduzeća, nego kineski ZiĐin, koji je za 12,9 odsto povećao eksploataciju ruda u Borskom basenu. Kao privredni uspeh, vlast Aleksandra Vučića predstavlja iskopavanje i izvoz zlata i bakra, od čega kineska kompanija ima hiljadu puta veću korist nego Srbija, koja se zadovoljava minimalnom rudnom rentom od oko tri odsto.
Režim na isti način manipuliše podacima o visini plata i penzija. Prosečna zarada, bez poreza i doprinosa, u julu 2025. je iznosila 109.071 dinar, što je za 6,3% više nego prošle godine. Povećanje nije izazvano realnim rastom prihoda, nego političkom odlukom, koja predstavlja deo priprema za izbornu kampanju. Pritom, kao što se navodi u analizi Republičkog zavoda za statistiku, prosečna neto zarada je nominalno uvećana za 11,5%, ali realno za 6,3%.
U ralnom životu, koji se ne pominje u izveštajima državnih institucija, stanje je mnogo gore. Povećanje plata i penzija nije doprinelo poboljšanju standarda građana. Sve je pojela inflacija.
U evro-zoni, prosečna inflacija u avgustu ove godine je bila dva odsto. Među članicama Evropske unije, najveću inflaciju ima Rumunija, čak 8,5 odsto. Sve ostale države EU zabeležile su nižu stopu inflacije od Srbije. Sa 4,9 odsto, Srbija ima najveću inflaciju u Evropi, izuzev Rumunije i Estonije, sa 6,2 odsto, kao i ratom razorene Ukrajine, gde je inflacija 13,2 odsto. Sve zemlje Zapadnog Balkana imaju duplo manju inflaciju od Srbije, što pokazuje da nisu tačne tvrdnje Vučića, Siniše Malog i Jorgovanke Tabaković da je inflacija uvezena u Srbiju.
Može samo da se pretpostavi šta će se desiti kad sankcije NIS-u uzmu danak, pa pokrenu talas galopirajuće inflacije. Kod racionalnih građana to budi uspomene na devedesete. Širi se strah od gladi, nezaposlenosti, nestašica i astronomskih cena. Starije generacije pamte apokaliptične prizore praznih rafova u prodavnicama i mesečne plate od pet maraka, koje su bile dovoljne tek za kupovinu jedne flaše sa litar i po benzina. Još su sveže uspomene na haos u javnom prevozu, nedostatak lekova, hrane, plata i penzija.
Vučić je vratio Srbiju u to vreme zločina, pljački i totalnog raspada državnog sistema. Za razliku od svih normalnih ljudi, on je i tada profitirao. Uz politički status, poslaničke mandate i sve benefite koji idu uz to, dobio je luksuzan stan, nelegalno je izgradio dvorac u Jajincima – onaj od 600 kvadrata, sa košarkaškim terenom sa tartan podlogom i vinskim podrumom u kome je arhivirao flaše vredne preko 100.000 maraka – kao i stan na Vračaru za roditelje. I sada se nada da će uspeti da profitira na muci naroda. Međutim, već je naneo toliku štetu da su mu značajno smanjene mogućnosti zgrtanja tuđeg novca i imovine.
Vučićev režim godinama brutalno čerupa budžet. Pre dve godine, 2023, budžetski deficit je iznosio 179,3 milijarde dinara, što je iznosilo 2,2 bruto državnog proizvoda. Sledeće godine, deficit je bio još veći, čak 212 milijardi dinara, što je, usled formalnog povećanja budžeta, opet isisalo 2,2 odsto BDP-a. Ove godine je Zakonom o budžetu Republike Srbije planiran deficit od 268,5 milijardi dinara. Naravno, Vučić se ne drži Zakona kao pijan plota, pa će deficit, prema trenutnim procenama, ići iznad 314 milijardi dinara. Na povećanje ukupnog fiskalnog deficita dodatno su uticale obaveze za otplatu prispelih rata i glavnice ranije uzetih kredita. U normalnim državama, to bi bilo uračunato na vreme, pošto otplata kredita ne predstavlja neplanirane iznenadne rashode. Ovakvim primitivnim prevarama Vučić namerava da prikrije tragove pljačkaških upada u budžet. Sa tom praksom je nastavio i ove godine.
Nema novca u državnoj kasi, a nema ni novih kredita. U poslednjih godinu dana Vlada Srbije nije uspela da napravi nijedan kreditni aranžman sa stranim bankama i investicionim fondovima. Za izgradnju Nacionalnog stadiona, Beogradskog metroa i sportsko-muzičke manifestacije EXPO nije stigao nijedan evro ili dolar. Nema ni stranih investitora. Niko ne želi da posluje sa tiraninom, ogrezlim u kriminal i korupciju.
U takvim okolnostima, Vučić troši „unutrašnje rezerve“, reketira tajkune, koji su formirani u vreme naprednjačke vlasti. Naravno, to nije dovoljno za potrebe megalomanskih projekata, koji su osmišljeni s namerom da se preko njih izvuku desetine milijardi evra, a ne da se u njih investira već oteti plen.
Priteran uza zid, Vučić se, kao nekada Milošević, oslanja na lažnu opoziciju, koju je sam stvorio. Kao što je Milošević upotrebljavao Vojislava Šešelja, Vuka Draškovića, pa i Zorana Đinđića, tako sada Vučić koristi usluge Dragana Đilasa, Miroslava Aleksića, Zdravka Ponoša, Pavla Grbovića, Radomira Lazovića i, naročito, Marinike Tepić.
Zajedničkim naporima, lažni opozicionari pokušavaju da Vučiću dodaju pojas za spasavanje. Za spasavanje od studenata i pobunjenih građana. Nisu uspeli da nametnu ideju o tzv. prelaznoj vladi, koja bi donekle privremeno oktroisala uticaj Srpske napredne stranke, ali bi u potpunosti sačuvala štetočinski sistem. Kad je to propalo, opozicionari su ušli u direktni obračun sa studentima. U početku, napade je predvodio Ponoš, da bi primat u plasiranju gadosti preuzela Marinika Tepić.
Nasilje nad studentima, koje su mesecima sprovodili združeni odredi policije i naprednjačkih kriminalaca, Vučić je opravdavao potrebom da se „spreči krvoproliće, koje prizivaju blokaderi“. Iste optužbe, čak sa istim rečnikom, ali sa mnogo prljavijim detaljima nedavno je iznela zamenica predsednika Stranke slobode i pravde. Na tribini u Opatiji, pred hrvatskim evro-parlamentarcima i medijima, Tepić je opravdala upotrebu vatrenog oružja pripadnika Kobri prilikom protesta pred prostorijama SNS-a u Novom Sadu.
– Zaista, da pripadnik Kobri nije pucao iz pištolja, upozoravajući, bilo bi mrtvih. Atmosfera je na ivici noža, a situacija je problematična zato što je niko ne kontroliše. Ne postoji koordinacija između studenata, opozicije i nevladinog sektora, pro-evropskog sektora. U takvoj atmosferi anarhije, pitanje je dana kada će doći do nekih žrtava. Ja se plašim da će ovo što se dešava eskalirati sa ljudskim žrtvama – rekla je Tepić.
Osim studenata i građana, ona je optužila i Srpsku pravoslavnu crkvu za uticaj na pobunjeni narod, koji smatra jednako štetnim kao što je bio onaj koji je, preko litija, doveo do smene vlasti u Crnoj Gori. Zabrinuta zbog mogućnosti da Vučić padne kao što je pao Milo Đukanović, Tepić je rekla da joj je „strašno kada vidi u prvim redovima zastave vangerovskog Isusa, a ne zastave EU“. Iako se odrekla pripadnosti pokretu Antifa, koji je u Sjedinjenim Američkim Državama označen kao teriristička organizacija, Marinika Tepić plasira stare laži o SPC i „vagnerovskom Isusu“. Kakva god bila, ona bi trebalo da zna da pravoslavna zastava, koju nose studenti beogradskog Bogoslovskog fakulteta, nema veze sa ruskom vojnom jedinicom Vagner, već na sebi ima repliku ikone Isusa Hrista iz manastira u Dečanima. Međutim, ona nije glupa, bar ne koliko je pokvarena, pa studente i ovim lažima pokušava da prikaže kao militantne teroriste, baš kao što ih opisuje i Vučić.
Da haos bude potpun, Dragan Đilas uporno ponavlja sasvim suprotne stavove od svoje zamenice Tepićke. Predsednik SSP-a tvrdi da su ljudi, koji su uhapšeni u Novom Sadu zbog navodnog napada na Kobre, žrtve Vučićevog režima.
– Jedan od njih je uhapšen jer je pripadnik Kobri rekao da mu je sa usana pročitao da izgovara: „Ubijte ih“! U onom haosu, tučnjavi, po mraku, on je uspeo da čoveku sa usana pročita da je baš to izgovorio. Građani su uhapšeni zbog pokušaja teškog ubistva službenog lica. Po tvrdnjama tužilaštva, sedam ljudi je napalo sedam pripadnika elitne vojne jedinice, sedmoricu specijalaca, i isprebijalo ih i pokušalo da ih ubije golim rukama. Smejurija! – kaže Đilas.
Da bi smejurija bila sablasna, pobrinula se njegova najbliža saradnica Marinika Tepić, ali Đilas o tome ne sme ili ne želi da se izjašnjava. Važno je samo da Vučić bude zadovoljan, da može što više da oslabi studentski pokret.
U istom sramnom poduhvatu učestvuju i mnogi drugi tzv. opozicionari. Funkcioneri Zeleno-levog fronta i Pokreta slobodnih građana nedavno su bili na turneji po Americi. Lepo su se družili sa Vučićevim ambasadorom Draganom Šutanovcem, bivšim predsednikom Demokratske stranke. Zajedno su pozirali u holu srpske ambasade, ali ne zna se da li su prisustvovali žurci, koju je Šutanovac priredio, proslavljajući primenu američkih sankcija NIS-u. Kao nekada, kad je u svom kafiću Demode u Ulici Osmana Džikića, povremeno organizovao žurke, Šutanovac je na godišnjem „Pupin Gala Bal-u“, u ulozi di-džeja, puštao hitove Cece Ražnatović. Njemu je lepo, ispunio je sve snove, koje je sanjao dok je radio kao „gorila“ u JUL-u Mire Marković. Za posledice, koje će narod pretrpeti usled sankcija, njemu je stalo koliko i Vučiću. Nula – nula.
Nula je i merna jedinica opozicione vrednosti stranke Miroslava Aleksića. Sve prethodne priče o njegovoj vezi sa Vučićem, a naročito sa Bratislavom Gašićem, dobile su neku vrstu potvrde na utakmici fudbalskih reprezentacija Srbije i Albanije u Leskovcu. Na tribinama su, nasmejani i opušteni, pozirali ministar Novica Tončev i Dušan Stanković, brat Đorđa Stankovića, potpredsednika Narodnog pokreta Srbije. Po Vučićevom naređenju, utakmica nije odigrana u Beogradu, nego u Leskovcu, kako navijači ne bi pumpali „Vučiću pederu“. Ulaznice su podeljene samo proverenim naprednjacima. I bratu potpredsednika vodeće tzv. opozicione stranke.
S obzirom da su raskrinkani, logično je što opozicioni lideri jedinu šansu za opstanak na političkoj sceni vide u saradnji sa Vučićem. Ukoliko zajedničkim snagama ne spreče širenje studentske i građanske pobune biće odbačeni na đubrište istorije, gde im je i mesto.
Kao što nema mnogo koristi od lažnih opozicionara, Vučić ne može da računa ni na policiju, tužilaštvo i sudove. Sad već hiljade policajaca odbija da učestvuje u nasilju nad građanima, pa odlaze na bolovanje, u prevremenu penziju ili naprosto daju otkaz. Zbog gubitaka u ljudstvu, Ministarstvo unutrašnjih poslova angažuje penzionisane policajce, ali ni među njima nema dovoljno zainteresovanih za odbranu Vučićevog kartela. Slična situacija je i u pravosuđu.
– Sve više tužilaca neće ni da mi se javi na telefon – požalio se Vučić nedavno u intervjuu na Televiziji Pink.
Vučić je toliko šokiran odbijanjem poslušnosti tužilaca da to nije mogao da sakrije, iako je svima jasno da on nema nikakva ovlašćenja da utiče na rad tužilaštava. Takođe, javno optužuje sudije da štite „blokadere koji nekažnjeno vrše najteža krivična dela“. U Vučićevoj režiji pokrenuta je kampanja protiv sudije Ivane Ramić, koja je odbacila besmislene optužnice protiv studenata.
Kao i Milošević, pred svoj pad sa trona, tako i Vučić nanosi ogromnu štetu državi i narodu. Ipak, ma koliko bile teške okolnosti koje su izazvane Vučićevim domaćim zločinima i međunarodnim prevarama, sve je bliži trenutak oslobođenja Srbije od naprednjačke okupacije. Pred Srbijom je težak period sankcija, inflacije, besparice i nezaposlenosti, ali to je cena kojom mora da se plati Vučićev patološki avanturizam. Kad prođe kroz tu katarzu, Srbiju čeka normalnija budućnost. Vučić o budućnosti, pre svega političkoj, ne mora da brine. Nema je.
Pre tri decenije, kad je profitirao na nacionalnoj nesreći, Vučić se provukao bez kazne. Sada to neće moći, nema šanse.
