Američke sankcije NIS-u, evropske smederevskoj Železari, kao i odlazak stranih kompanija, koje ubrzano izvlače kapital iz Srbije, prete privrednom i socijalnom katastrofom. Posle Ukrajine, Rumunije i Estonije, Srbija ima najveću inflaciju u Evropi, i to sa tendencijom da uđe u galopirajući ritam. Unazad dve i po godine, budžetski deficit je prešao ukupnu sumu od pet milijardi evra. Državna kasa je prazna, a strane banke i investicioni fondovi više ne daju kredite. Policajci, tužioci i sudije otkazuju poslušnost Vučiću.

Појас за спасавање покушавају да му додају само лажни опозиционари, које предводи Мариника Тепић, која студенте и побуњене грађане оптужује да су терористи који призивају крвопролиће. Опљачкана и осиромашена Србија, пред којом се налазе најтежи изазови, ипак ће преживети све муке и дочекати тренутак ослобођења од окупације напредњачког картела и његових сателита из опозиције.

Пуних 13 година Александар Вучић ствара атмосферу у друштву, каква је владала током ратног распада СФРЈ. Као пре три деценије, опет се на власти налази саможиви диктатор, који злоупотребљава све државне институције, укључујући војску, полицију и правосуђе, а нарочито медије. Опет владајућа свита пљачка јавне ресурсе и приватну имовину, а народ тоне у крајњу беду. Као некад, трају ватрени обрачуни криминалних кланова.

Опет инфлација уништава кућне, породичне буџете, а државни је празан, без новца за плате и пензије.Такође, Србија се опет налази на удару селективних санкција, које ће јој нанети несагледиву штету.

Злочиначки механизам власти је исти, али последице ће, услед промењених глобалних околности, бити много теже.

По угледу на Слободана Милошевића, Вучић је себе и Србију изоловао из међународне заједнице. Непосредно пред почетак ратова, Милошевић није хтео ни да контактира са центрима моћи из Вашингтона и Брисела. По шест месеци је одбијао да прими на разговор тадашњег америчког амбасадора Ворена Зимермана, с објашњењем да „нико не сме да се меша у унутрашње односе“. Представницима Европске економске заједнице, данашње Европске уније, поручивао је да ће „Србија ићи у Европу, али својим социјалистичким путем“. Неспособан да разуме геостратешке процесе, Милошевић је отворено подржао оружани пуч у Русији, којим су реликти комунизма покушали да оборе Бориса Јељцина.

За разлику од Милошевића, који је себе и целу Србију повукао у пропаст због идеолошке заслепљености, Вучића је до истог резултата довело патолошко уверење да довека може манипулисати најмоћнијим лидерима светских сила. Политички, медијски и финансијски подржавао је противнике Доналда Трампа увек кад би он побеђивао, а њега је подржао кад је губио изборе. Подмићивао је лобисте из обе америчке партије, покушавајући да новцем грађана Србије купи подршку искључиво за себе. Упустио се у још рискантнију игру са Русима. Продавао је оружје Украјинцима, а у Кремљу куповао лажне похвале. Са бирократама из Европске уније трговао је Косовом, литијумом, вакцинама и огромним субвенцијама за њихове компаније. Кини, којој је Милошевић одшкринуо врата Србије, Вучић је омогућио да се раскомоте, узму све што желе и наметну дужничко ропство.

На крају, политика „ослањања на четири стуба“ доживела је тотални фијаско. Срушен је сваки стуб. Америка је увела санкције НИС-у, које руски Гаспром Њефт неће ни осетити, а Србију ће завити у црно. Европска унија је смањила квоте и подигла царине кинеској компанији Хбис, у чијем власништву се налази смедеревска Железара. Руси пласирају помешане политичке поруке, од којих неке иду у корист Вучића, али не желе да продају свој власнички удео у НИС-у, а од маја одбијају да продуже уговор о испоруци гаса. Кинези настављају да черупају рудне и остале ресурсе Србије, упорно инсистирајући на наплати приспелих рата за инвестиционе кредите.

Вучићев плиткоумни авантуризам довео је Србију у тежу позицију него што је била деведесетих година прошлог века. Америчке санкције су почеле да се примењују пре неколико дана. Ако се у следећа три месеца, колико ће трајати залихе нафте НИС-а, не нађе решење које ће довести до укидања санкција, Србија ће се суочити са апокалиптичним сценаријом. Без нафте и гаса, привреда ће упасти у тотални колапс, баш као и грађани, који ће бити изложени губитком посла, несташицама, инфлацији и осталим страхотама, које су обележиле деведесете.

Уколико Американци буду инсистирали на потпуној примени санкција, НИС ће, сасвим извесно, престати да ради већ у новембру. Стране банке – а у Србији су све такве, осим Поштанске штедионице – већ су забраниле куповину горива на НИС-овим пумпама преко картица Виса, Мастер и Американ Експрес. Ако исте банке затраже хитну исплату кредита, који укупно износе око 530 милиона евра, НИС неће моћи ни да одржава садашњи ниво прераде нафте. Без посла ће остати више од 17.000 радника, који су директно укључени у НИС-ов систем, као и још толико запослених у кооперантским предузећима. Сукцесивно, фаталне последице ће се сручити на Петрохемију, Електропривреду Србије и остале компаније од стратешког значаја.

Европска унија је донела одлуку да преполови квоте и удвостручи царинске тарифе за увоз челика из Србије. Уместо досадашњих 820.000 тона годишње, из смедеревске Железаре ће моћи да се у ЕУ извезе само 410.000 тона. Истовремено, свака тона преко те границе, која је до сада била оцарињена са 25 одсто, убудуће ће морати да буде плаћена по тарифи од 50 одсто. Кинеска компанија ХБИС је у Железари, само током првих девет месеци ове године, произвела 901.000 тона челика, а у првих седам месеци је на тржиште ЕУ извезла 370.000 тона. Кад почне примена европских „санкција“, Кинезима се неће исплатити производња челика у Смедереву. Не постоји финансијски резон по коме би производили троструко више челика него што могу да га продају, и то по двоструко увећаним царинским тарифама. У таквим околностима, Кинези ће угасити високе пећи и отићи својим путем, остављајући без посла око 20.000 радника из Железаре и других предузећа.

У таквим проблемима се нашло већ десетак хиљада радника, који су остали без радних места у страним компанијама, које су ове године напустиле Србију. Италијански Бенетон је затворио погоне у Нишу, остављајући 950 радника без посла. У Нишу је компанија Јохнсон Елецтриц отпустила 350 радника. Због одласка турске текстилне компаније Јеанси из Лесковца, на улици је завршило 700 радника. Немачка фирма Флендер је угасила 350 радних места у свом погону у Суботици. Немачка компанија Леони је најавила затварање фабрике у Малошишту код Дољевца до краја 2025. године, што ће довести до губитка 1.900 радних места. И друга велика немачка компанија, Драxлмаиер, планира да затвори фабрику ауто-делова у Зрењанину до краја ове године, што ће оставити без посла око 2.000 радника.

Док тзв. страни директни инвеститори извлаче капитал из Србије, напредњачка власт се хвали „растом привреде“. Последњи извештаји, који су објављени на сајту Републичког завода за статистику, показују да је до августа ове године „забележен раст физичког обима индустријске производње од 5,5 одсто“ у односу на исти период прошле године. Наравно, за тај раст нису заслужна српска предузећа, него кинески ЗиЂин, који је за 12,9 одсто повећао експлоатацију руда у Борском басену. Као привредни успех, власт Александра Вучића представља ископавање и извоз злата и бакра, од чега кинеска компанија има хиљаду пута већу корист него Србија, која се задовољава минималном рудном рентом од око три одсто.

Режим на исти начин манипулише подацима о висини плата и пензија. Просечна зарада, без пореза и доприноса, у јулу 2025. је износила 109.071 динар, што је за 6,3% више него прошле године. Повећање није изазвано реалним растом прихода, него политичком одлуком, која представља део припрема за изборну кампању. Притом, као што се наводи у анализи Републичког завода за статистику, просечна нето зарада је номинално увећана за 11,5%, али реално за 6,3%.

У ралном животу, који се не помиње у извештајима државних институција, стање је много горе. Повећање плата и пензија није допринело побољшању стандарда грађана. Све је појела инфлација.

У евро-зони, просечна инфлација у августу ове године је била два одсто. Међу чланицама Европске уније, највећу инфлацију има Румунија, чак 8,5 одсто. Све остале државе ЕУ забележиле су нижу стопу инфлације од Србије. Са 4,9 одсто, Србија има највећу инфлацију у Европи, изузев Румуније и Естоније, са 6,2 одсто, као и ратом разорене Украјине, где је инфлација 13,2 одсто. Све земље Западног Балкана имају дупло мању инфлацију од Србије, што показује да нису тачне тврдње Вучића, Синише Малог и Јоргованке Табаковић да је инфлација увезена у Србију.

Може само да се претпостави шта ће се десити кад санкције НИС-у узму данак, па покрену талас галопирајуће инфлације. Код рационалних грађана то буди успомене на деведесете. Шири се страх од глади, незапослености, несташица и астрономских цена. Старије генерације памте апокалиптичне призоре празних рафова у продавницама и месечне плате од пет марака, које су биле довољне тек за куповину једне флаше са литар и по бензина. Још су свеже успомене на хаос у јавном превозу, недостатак лекова, хране, плата и пензија.

Вучић је вратио Србију у то време злочина, пљачки и тоталног распада државног система. За разлику од свих нормалних људи, он је и тада профитирао. Уз политички статус, посланичке мандате и све бенефите који иду уз то, добио је луксузан стан, нелегално је изградио дворац у Јајинцима – онај од 600 квадрата, са кошаркашким тереном са тартан подлогом и винским подрумом у коме је архивирао флаше вредне преко 100.000 марака – као и стан на Врачару за родитеље. И сада се нада да ће успети да профитира на муци народа. Међутим, већ је нанео толику штету да су му значајно смањене могућности згртања туђег новца и имовине.

Вучићев режим годинама брутално черупа буџет. Пре две године, 2023, буџетски дефицит је износио 179,3 милијарде динара, што је износило 2,2 бруто државног производа. Следеће године, дефицит је био још већи, чак 212 милијарди динара, што је, услед формалног повећања буџета, опет исисало 2,2 одсто БДП-а. Ове године је Законом о буџету Републике Србије планиран дефицит од 268,5 милијарди динара. Наравно, Вучић се не држи Закона као пијан плота, па ће дефицит, према тренутним проценама, ићи изнад 314 милијарди динара. На повећање укупног фискалног дефицита додатно су утицале обавезе за отплату приспелих рата и главнице раније узетих кредита. У нормалним државама, то би било урачунато на време, пошто отплата кредита не представља непланиране изненадне расходе. Оваквим примитивним преварама Вучић намерава да прикрије трагове пљачкашких упада у буџет. Са том праксом је наставио и ове године.

Нема новца у државној каси, а нема ни нових кредита. У последњих годину дана Влада Србије није успела да направи ниједан кредитни аранжман са страним банкама и инвестиционим фондовима. За изградњу Националног стадиона, Београдског метроа и спортско-музичке манифестације ЕXПО није стигао ниједан евро или долар. Нема ни страних инвеститора. Нико не жели да послује са тиранином, огрезлим у криминал и корупцију.

У таквим околностима, Вучић троши „унутрашње резерве“, рекетира тајкуне, који су формирани у време напредњачке власти. Наравно, то није довољно за потребе мегаломанских пројеката, који су осмишљени с намером да се преко њих извуку десетине милијарди евра, а не да се у њих инвестира већ отети плен.

Притеран уза зид, Вучић се, као некада Милошевић, ослања на лажну опозицију, коју је сам створио. Као што је Милошевић употребљавао Војислава Шешеља, Вука Драшковића, па и Зорана Ђинђића, тако сада Вучић користи услуге Драгана Ђиласа, Мирослава Алексића, Здравка Поноша, Павла Грбовића, Радомира Лазовића и, нарочито, Маринике Тепић.

Заједничким напорима, лажни опозиционари покушавају да Вучићу додају појас за спасавање. За спасавање од студената и побуњених грађана. Нису успели да наметну идеју о тзв. прелазној влади, која би донекле привремено октроисала утицај Српске напредне странке, али би у потпуности сачувала штеточински систем. Кад је то пропало, опозиционари су ушли у директни обрачун са студентима. У почетку, нападе је предводио Понош, да би примат у пласирању гадости преузела Мариника Тепић.

Насиље над студентима, које су месецима спроводили здружени одреди полиције и напредњачких криминалаца, Вучић је оправдавао потребом да се „спречи крвопролиће, које призивају блокадери“. Исте оптужбе, чак са истим речником, али са много прљавијим детаљима недавно је изнела заменица председника Странке слободе и правде. На трибини у Опатији, пред хрватским евро-парламентарцима и медијима, Тепић је оправдала употребу ватреног оружја припадника Кобри приликом протеста пред просторијама СНС-а у Новом Саду.

– Заиста, да припадник Кобри није пуцао из пиштоља, упозоравајући, било би мртвих. Атмосфера је на ивици ножа, а ситуација је проблематична зато што је нико не контролише. Не постоји координација између студената, опозиције и невладиног сектора, про-европског сектора. У таквој атмосфери анархије, питање је дана када ће доћи до неких жртава. Ја се плашим да ће ово што се дешава ескалирати са људским жртвама – рекла је Тепић.

Осим студената и грађана, она је оптужила и Српску православну цркву за утицај на побуњени народ, који сматра једнако штетним као што је био онај који је, преко литија, довео до смене власти у Црној Гори. Забринута због могућности да Вучић падне као што је пао Мило Ђукановић, Тепић је рекла да јој је „страшно када види у првим редовима заставе вангеровског Исуса, а не заставе ЕУ“. Иако се одрекла припадности покрету Антифа, који је у Сједињеним Америчким Државама означен као териристичка организација, Мариника Тепић пласира старе лажи о СПЦ и „вагнеровском Исусу“. Каква год била, она би требало да зна да православна застава, коју носе студенти београдског Богословског факултета, нема везе са руском војном јединицом Вагнер, већ на себи има реплику иконе Исуса Христа из манастира у Дечанима. Међутим, она није глупа, бар не колико је покварена, па студенте и овим лажима покушава да прикаже као милитантне терористе, баш као што их описује и Вучић.

Да хаос буде потпун, Драган Ђилас упорно понавља сасвим супротне ставове од своје заменице Тепићке. Председник ССП-а тврди да су људи, који су ухапшени у Новом Саду због наводног напада на Кобре, жртве Вучићевог режима.

– Један од њих је ухапшен јер је припадник Кобри рекао да му је са усана прочитао да изговара: „Убијте их“! У оном хаосу, тучњави, по мраку, он је успео да човеку са усана прочита да је баш то изговорио. Грађани су ухапшени због покушаја тешког убиства службеног лица. По тврдњама тужилаштва, седам људи је напало седам припадника елитне војне јединице, седморицу специјалаца, и испребијало их и покушало да их убије голим рукама. Смејурија! – каже Ђилас.

Да би смејурија била сабласна, побринула се његова најближа сарадница Мариника Тепић, али Ђилас о томе не сме или не жели да се изјашњава. Важно је само да Вучић буде задовољан, да може што више да ослаби студентски покрет.

У истом срамном подухвату учествују и многи други тзв. опозиционари. Функционери Зелено-левог фронта и Покрета слободних грађана недавно су били на турнеји по Америци. Лепо су се дружили са Вучићевим амбасадором Драганом Шутановцем, бившим председником Демократске странке. Заједно су позирали у холу српске амбасаде, али не зна се да ли су присуствовали журци, коју је Шутановац приредио, прослављајући примену америчких санкција НИС-у. Као некада, кад је у свом кафићу Демоде у Улици Османа Џикића, повремено организовао журке, Шутановац је на годишњем „Пупин Гала Бал-у“, у улози ди-џеја, пуштао хитове Цеце Ражнатовић. Њему је лепо, испунио је све снове, које је сањао док је радио као „горила“ у ЈУЛ-у Мире Марковић. За последице, које ће народ претрпети услед санкција, њему је стало колико и Вучићу. Нула – нула.

Нула је и мерна јединица опозиционе вредности странке Мирослава Алексића. Све претходне приче о његовој вези са Вучићем, а нарочито са Братиславом Гашићем, добиле су неку врсту потврде на утакмици фудбалских репрезентација Србије и Албаније у Лесковцу. На трибинама су, насмејани и опуштени, позирали министар Новица Тончев и Душан Станковић, брат Ђорђа Станковића, потпредседника Народног покрета Србије. По Вучићевом наређењу, утакмица није одиграна у Београду, него у Лесковцу, како навијачи не би пумпали „Вучићу педеру“. Улазнице су подељене само провереним напредњацима. И брату потпредседника водеће тзв. опозиционе странке.

С обзиром да су раскринкани, логично је што опозициони лидери једину шансу за опстанак на политичкој сцени виде у сарадњи са Вучићем. Уколико заједничким снагама не спрече ширење студентске и грађанске побуне биће одбачени на ђубриште историје, где им је и место.

Као што нема много користи од лажних опозиционара, Вучић не може да рачуна ни на полицију, тужилаштво и судове. Сад већ хиљаде полицајаца одбија да учествује у насиљу над грађанима, па одлазе на боловање, у превремену пензију или напросто дају отказ. Због губитака у људству, Министарство унутрашњих послова ангажује пензионисане полицајце, али ни међу њима нема довољно заинтересованих за одбрану Вучићевог картела. Слична ситуација је и у правосуђу.

– Све више тужилаца неће ни да ми се јави на телефон – пожалио се Вучић недавно у интервјуу на Телевизији Пинк.

Вучић је толико шокиран одбијањем послушности тужилаца да то није могао да сакрије, иако је свима јасно да он нема никаква овлашћења да утиче на рад тужилаштава. Такође, јавно оптужује судије да штите „блокадере који некажњено врше најтежа кривична дела“. У Вучићевој режији покренута је кампања против судије Иване Рамић, која је одбацила бесмислене оптужнице против студената.

Као и Милошевић, пред свој пад са трона, тако и Вучић наноси огромну штету држави и народу. Ипак, ма колико биле тешке околности које су изазване Вучићевим домаћим злочинима и међународним преварама, све је ближи тренутак ослобођења Србије од напредњачке окупације. Пред Србијом је тежак период санкција, инфлације, беспарице и незапослености, али то је цена којом мора да се плати Вучићев патолошки авантуризам. Кад прође кроз ту катарзу, Србију чека нормалнија будућност. Вучић о будућности, пре свега политичкој, не мора да брине. Нема је.

Пре три деценије, кад је профитирао на националној несрећи, Вучић се провукао без казне. Сада то неће моћи, нема шансе.

Izvor: magazin tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, Dragan Đilas, Dragan Šutanovac, ekonomska kriza, EU, Zdravko Ponoš, Marinika Tepić, Miroslav Aleksić, opozicija