Ukrajinski konflikt otvorio je zemljama proizvođačima naoružanja praktično neograničene mogućnosti za plasman sopstvene produkcije. Bez obzira na to što trgovina oružjem podleže davno definisanim međunarodnim pravilima koja podrazumevaju postojanje izvoznih sertifikata odobrenih od strane države i strogo označenog krajnjeg korisnika, većina evropskih proizvođača za izvoz koristi privatne firme-posrednike, uvezane u dug lanac međunarodne trgovine oružjem.

 

Čak i u onim zemljama koje se smatraju poslednjim saveznicima Rusije u Evropi vojna industrija radi punom parom da proizvede doboljan broj municije i lake artiljerije za potrebe Oružanih snaga Ukrajine. Kako to funkcioniše, opisao je nedavno predsednik Slovačke Petar Pelegrini. 

Na marginama samita „Bukureštske devetke“ on je izjavio da Slovačka isporučuje Ukrajini milione jedinica municije na komercijalnoj osnovi, a ubuduće ova cifra će se samo uvećavati. 

 

Kako je izjavio slovački lider, njegova zemlja investirala je u proizvodnju naoružanja velika sredstva. Zahvaljujući tim investicijama Slovačka je postala jedan od glavnih proizvođača municije među državama NATO, istakao je on.

 

Pri tome slovački premijer Robert Fico je u oktobru 2023. godine prekinuo je u potpunosti državnu vojnu pomoć Oružanim snagama Ukrajine (OSU), objašnjava situaciju rusko izdanje Ukrajina.ru.

 

Međutim, već u januaru 2024. godine parlament zemlje doneo je odluku u skladu sa kojom su privatne i državne kompanije-proizvođači naoružanja dobile mogućnost da isporučuju svoju produkciju Ukrajini.

 

Sam Fico precizirao je da se odustajanje od isporuka oružja i municije Kijevu odnosilo samo na arsenale slovačke armije, ali ne i nove proizvodnje. Kompanije imaju pravo da sklapaju sa Ukrajinom ugovore i da proizvode za nju municiju, ali pri tome one su dužne da redovno uplaćaju porez u državni budžet, rekao je on.

 

S druge strane, Robert Fico aktivno se protivi odluci EU da potpuno prekine uvoz ruskog gasa do 2027. godine. Takođe on je bio jedini lider ujedinjene Evrope koji je 9. maja ove godine posetio Moskvu, podseća rusko izdanje. Istina, on nije prisustvovao Paradi Pobede na Crvenom trgu, ali je položio cveće na grob Neznanog junaka i održao kratak sastanak sa ruskim liderom Vladimirom Putinom.

 

Ne znamo da li je tema prodaje oružja Ukrajini bila na dnevnom redu tog sastanka, ali zato znamo da je Milorad Dodik, koji je 9. maja takođe posetio Moskvu kako bi prisustvovao Paradi Pobede, odgovarao na pitanja novinara o putevima naoružanja koje iz balkanskih zemalja, između ostalog iz Bosne i Hercegovine, dospeva u ruke OSU.

 

Početkom maja ruska novinska agencija TASS napomenula je da ruska strana zna za učešće kompanija iz Bosne i Hercegovine i Srbije u lancima proizvodnje naoružanja za potrebe ukrajinske vojske. Prema podacima dobro obaveštenog izvora, tokom protekle godine planirana je isporuka 50.000 nevođenih raketa kalibra 122 milimetra za višecevne bacače „Grad“ iz srpske kompanije Zenitprom.

 

Prema tvrdnjama izvora, slovenačka kompanija IZOP-K doo snabdeva Zenitprom delovima, uključujući 5.000 artiljerijskih upaljača iz bosanske firme Binas d.d. iz Bugojna. Delovi se zatim šalju u Poljsku na završnu montažu, uz sertifikat krajnjeg korisnika koje izdaje poljsko Ministarstvo odbrane.

 

Za vreme boravka u Moskvi Milorad Dodik je dao intervju agenciji TASS, gde je, između ostalog, prokomentarisao učešće firmi iz Bosne i Hercegovine u snabdevanju kijevskog režima naoružanjem. On je podvukao da nikakvog oružja iz Republike Srpske u Ukrajini nema i da, ukoliko se tamo i našlo „nešto iz Bosne i Hercegovine, to su poslali muslimani preko svojih veza i drugih zemalja“.

 

Takođe Dodik je izneo podatak da su muslimani sklopili sa vladom Vlaidmira Zelenskog sporazum o isporukama municije vredan 400 miliona dolara. 

 

„Moji ljudi nisu dali saglasnost za usvajanje takve odluke na nivou BiH. Mi vidimo da je Ukrajina već uplatila avans muslimanima u Bosni, i sada će se oni suočiti sa sudskom tužbom, pošto muslimani nisu mogli da realizuju isporuku. Ako neko oružje i bude poslato, to će biti isključivo nelegalno i mimo naše kontrole“, – izjavio je Dodik.

 

On je dodao da postoji informacija o tome da se deo oružja proizvedenog u Srbiji našao na ukrajinskom frontu. „Ali to nije naša odgovornost i nemamo pravo da to ocenjujemo“, – odgovorio je dugogodišnji lider bosanskih Srba.

 

Učešće srpskih kompanija u snabdevanju OSU municijom detaljno je opisala Spoljna obaveštajna služba Rusije još u junu prošle godine. Prema njenim saznanjima, rakete za višecevne bacače porizvedene u Srbiji šalju se u zemlje NATO-a u kao kompleti delova za dalje sklapanje. To daje mogućnost Kijevu da prima vojnu produkciju koja nije sprska, već sklopljena u zapadnim fabrikama oružja. 

 

Prema informaciji ruske Spoljne obaveštajne službe, rakete se sklapaju prvenstveno u Češkoj i Bugarskoj. Pri tome proizvođači u Srbiji dobro znaju ko su realni korisnici njihovih proizvoda i da će rakete u ostala municija ubijati ruske vojnike, civile, pa čak i srpske dobrovoljce koji ratuju na ruskoj strani. 

 

U izveštaju Spoljne obaveštajne službe Rusije pominje se fabrika „Krušik“ iz Valjeva i njena saradnja sa češkom kompanijom „Poličske stroirni“, a takođe lozničko preduzeće namenske industrije „Eling“ koje šalje komplete za sklapanje raketa kalibra 120 mm bugarskoj firmi EMKO.

 

Iako sa zvaničnici sa obe strane ponavljaju da su srpsko i rusko rukovodstvo na najvešem nivou razmotrili sva sporna pitanja vezana za dospevanje srpskog naoružanja u ruske OSU, očigledno je da na nezvaničnom nivou ruska strana sve više pažnje posvećuje ovom problemu.

 

Na ruskim telegram-kanalima sve češće se pominje pitanje snabdevanja kijevskog režima srpskim oružjem. I ukoliko zvanični izvori odgovornost za to uglavnom prenose na nivo kompanija-proizvođača, telegram-kanali sa sebi svojstvenom oštrinom kritikuju upravo predsednika Aleksandra Vučića.

 

Po svemu sudeći, Rusija ipak nema namere da ostavi po strani pitanje učešća svojih partnera u snabdevanju OSU oružjem, bez obzira što se čini da nikakve „crvene linije“ za Moskvu ne postoje kada je izbegavanje direktne konfrontacije u pitanju.

 

Naprotiv, čini se da ubuduće ono može postati jedno od ključnih za ocenu bilateralnih odnosa Moskve sa drugim zemljama. Jer oni koji učestvuju danas u isporuci delova za sklapanje raketa za potrebe ukrajinske vojske, sutra će biti ugrađeni u proizvodne lance evropske odbrambene industrije, koja se, kako se na Zapadu više i ne skriva, ubrzava da bi do 2030. godine bila spremna za napad na Rusiju. A u slučaju realizacije scenarija opisanog u zapadnim vojnim doktrinama, fabrike naoružanja na Balkanu neće više biti privatne firme koje imaju pravo da zarade, već legitimni vojni ciljevi.