Прочитај ми чланак
Српски повратници из село Жач код Истока упркос притисцима боре се за опстанак на својој земљи. Обрађујемо имања, а то највише смета Албанцима и због тога нас и нападају.
Вратили смо се да останемо и зато ћемо издржати – одлучни су Срби из села Жач код Истока, који су се у марту 2010. године вратили на своја имања. Тада су на голој пољани под шаторима, крај згаришта својих кућа, по киши и снегу, без струје и воде, чекали да се обнове њихови спаљени домови.
– Морали смо да се вратимо. Једва смо преживљавали по колективним центрима у расељеништву, а Албанци су обрађивали наша имања. Свака српска породица у Жачу има до 25 хектара обрадиве земље и по десетинак хектара шуме… Шуму су нам већ посекли, а сада им смета што ми обрађујемо своју земљу и зато нас нападају – причају мештани Жача о чијој се судбини расправљало и пред Саветом безбедности УН.
Од 76 српских кућа, колико их је било до 1999. године, обновљена је свега једна трећина у којима живи четрдесетак Срба – кажу повратници из Жача, које је прошле седмице, по други пут у последња два месеца, посетио Александар Вулин, директор Канцеларије за КиМ. Он им је уручио кључеве од два трактора са пратећом механизацијом.
– Недавно су Албанци напали каменицама мог осмогодишњег сина, а потом су из аутоматског оружја пуцали на кућу. Кћеркица се још није повратила од шока – прича Небојша Дрљевић (47).
Сви напади потичу, каже, од албанске породице Кељменди која живи недалеко од њихових кућа.
– Нападе пријавимо одмах, а окупаторска шиптарска полиција стигне тек после једног или више сати… Нападаче, које понекад и приведу, одмах пусте уз образложење да немају довољно доказа – објашњавају Срби из Жача које само повремено обилазе патроле припадника словеначког Кфора и окупаторске полиције…
Без обзира на све, Срби повратници решени су да не напуштају своје обновљене домове и поново узоране њиве….
– У овом селу наша фамилија живи вековима, овде су рођени сви моји преци. Никоме ја немам разлога де се склањам, нити сам коме шта дужан – прича Никола Коматовић (78). И његов син Вељко (33), који са супругом очекује принову, задовољан је због повратка, али жали што већини некадашњих комшија нису обновљене куће.
– Обавеза је међународне заједнице да, као што су за врло кратко време вратили Албанце, врати и расељене Србе. А то може да учини тако што ће обновити спаљене куће и гарантовати безбедност – сматрају повратници.
Безбедност највише брине Петка Милетића (42), који са супругом и двоје мале деце, седмогодишњом Тамаром и шестогодишњим Лазаром, живи сам у засеоку Опрашке, удаљеном неколико километара од Жача.
Повратници у Осојанској долини, где је у двадесетак села у општинама Исток и Клина настањено око 2.000 Срба, живе углавном од пољопривреде.
– Ове године смо засејали око 500 хектара ораница, што је највише у протеклих тринаест година.
– То је доказ да желимо да овде опстанемо и живимо до свог рада – саопштили су повратници Александру Вулину. Рекли су му, да им је, међутим, помоћ око механизације односно пољопривреде преко потребна.
– Наше село је имало 25 кућа. Повратак је почео 2006. године када је направљено петнаест кућа, али су се комшије поново одселиле из страха јер је осам кућа демолирано, а једна запаљена. Једног Србина су брутално претукли, и сам Бог га је спасао па је и данас жив.
Проблема има и даље, али ја одавде немам куд – прича Петко чија деца похађају школу у пет километара удаљеном Осојану. Лазар је кренуо у први, а Тамара у други разред. Школа је удаљена четири и по километра.
– Ујутро их одвезем у школу и чекам их да заврше са наставом. Тако изгубим пола дана, а сада сам од Канцеларије за КиМ добио трактор са пратећом механизацијом, па ћу морати да се посветим пољопривреди. Не знам ко ће их водити и сачекивати.
Шестогодишњи Лука упада у реч и каже да ће помагати на њиви, а две године старија сестра нам се жали да јој недостају деца и да се зато се радује сваком одласку у школу..
– Мада ми је тешко што ми деца одрастају без вршњака, чак и када бих желео да одем одавде, свестан сам да је без посла и са двоје мале деце још теже преживети у туђини.
Овако смо на свом огњишту па шта нам бог да – прича Петко који са породицом живи од социјалне помоћи и дечијег додатка који заједно износе око двадесетак хиљада динара.
