Од Радивоја Кораћа кошаркаша можда је био бољи једино – Радивој Кораћ човек. Из Жућка су зрачиле срећне године младости обележене моцартовским умећем под обручима широм Европе, а он је тај што је довео рокенрол у Београд као најаву нове поп културе

 

Од Радивоја Кораћа кошаркаша можда је био бољи једино – Радивој Кораћ човек. Из Жућка су зрачиле срећне године младости обележене моцартовским умећем под обручима широм Европе, а он је тај што је довео рокенрол у Београд као најаву нове поп културе.

Крајпуташ на источном излазу из Сарајева, на 12. километру, крије тајну да ли је Радивој Жућко Кораћ имао више кошаркашког умећа или више способности да у човеку изазове најтананија осећања, најчистију и најнежнију црту. За обе стране његове личности иста мера је – генијалност.

За мене кошарка никада није била број постигнутих поена или наступа у једном дресу, већ ствар осећаја, нечега много битнијег и узвишенијег.

Чишћење живота од  соц-комунистичких догми

У Каменици код Сарајева, 2. јуна 1969. године црна тачке спајања трагедије кошаркашког и људског генија. Рођен у Сомбору, отац Богдан из свештеничке породице, а мајка Загорка из старе грађанске породице Градински, по завршетку Другог светског рата доселио се у Београд за који ће бити нераскидиво везан до последње кривине живота у срцу Босне.

Радивој Кораћ био је „катапулт из Београда“, „YУ маг“, „фурија роса“ у игри на терену. Био је неколико година најбоље што Европа има, али је био и прва права звезда свог времена на животној сцени.
Својом харизмом размакао је „гвоздену завесу“ и промовисао стил живота на до тада незамислив начин. Рушио је разне предрасуде, чистио мисли од соцкомунистичких догми. У престоницу је донео прву плочу “Битлса” („Послаће ови све друге у тишину“, јавио се у радио емисију из Лондона), обожавао џемпере на В изрез, волео је и оперу и балет. Био је чест гост у бифеу Народног позоришта, а од других кафана само ,,Видин капија”.

Са Жућком је Београд био са западне стране Европе. Концентрични таласи приче о урбаној легенди из ОКК Београда ширили су се таквом снагом и брзином да је постао први идол послератних генерација у целој Југославији..

Књижевне вечери у Андрићевом дому

Прича о њему прелазила је границу на Шентиљу и Сежани. Европа је била Жућкова авлија! Не постоји већа легенда у српској кошарци. Тешко је вратити точак игре под обручима, па у поједине ере ставити главне протагонисте, а ту је неколико баш виртуоза, па хајде рецимо да Кораћ није на том врху, али кад се сагледа у тоталу са интелектуалном снагом, покретачком, урбаном снагом, онда је Радивој Кораћ број 1.

Имао је развијену уметничку црту. Тај студент Електротехничког факултета био је посвећен књижевности, музици и сликарству. Целу екипу знао је да одведе у Народно позориште. Обожавао је Црњанског, Лалића, Лубарду, Коњовића, Андрића…

Са јединим нашим нобеловцем је био баш близак. Жућко је поклањао карте за утакмице, а књижевник је њему узвраћао књижевним вечерима на Андрићевом венцу. И обојица су уживала, у виртуозности лоптом и пером.

Андрићев запис из “Знакова поред пута” скица је за портрет његовог пријатеља Жућка. Поука је јасна и светла „људи и личности, ма колико да су предани игри, они у сваком тренутку постоје као људи, одвојени од успеха и неуспеха”.

Жућко не да није дозволио да се игра претвори у го успех и бројке постигнутих кошева, што ће да „прогута човека и све што је људско у њему и око њега”, него баш супротно: растао је кошаркашки али још више људски.

И зато, кад би велики књижевник путовао на југ, како је забележио Андрићев хроничар Љубомир Јандрић, на 12. километру пред Сарејевом, рекао би возачу да застане како би још једном видео свог Жућка како у мајсторству постиже кош али и чува достојанство противника.

 

Велика глумица Станислава Пешић је једном рекла кад год бих срела Жућка, ја бих видела Доброту и Скромност. Кад се Бориславу Станковићу да „новинарски задатак“ чега се прво сети кад се каже Радивој Кораћ, легендарном кошаркашкм тренеру и функционеру, за одговор је потребно тек толико времена да развуче сетни осмех: Доброта и верност.

– Кораћ је био велики човек, а кроз каријеру је показао данас ретку особину, верност. У нашој земљи никада није променио клуб, остао је веран ОКК Београду иако је и тада било много емисара који су покушавали да га наговоре да промени клупске боје. Необичан играч, неупоредив са било ким. Имао је изванредне рефлексе, осећај за лопту и брзину покрета.

Није био разноврстан играч али је представљао машину за давање кошева- каже човек који би, да је лепе среће, сада са Жућком обележио шест деценија друговања и освајања кошаркашких и људских хоризоната. Тандем је то из оног пионирског посла кад су ОКК Београд (некадашњи БСК) подизали на пиједестал пун играчке вештине, али и романтике и среће.

За илустрацију чика Бориних речи наведимо један детаљ. Александар Гец, тадашњи директор Црвене звезде, нудио је двособни стан и аутомобил „фијат 1300“, за прелазак из ОКК Београда, на шта је добио одговор:
– Хвала,ти, Саша, не треба мени то, нити ме то интересује- рекао је Жућко.

Кренуо на репризу “Косе” у Атељеу 212

Како се судбина само поиграла. Кошаркашки савез Босне и Херцеговине организовао је тог јуна 1969. ревијалну утакмицу против селекције Југославије. Припремао се празник у Сарајеву. Након медаље на Олимпијским играма у Мексику, кошарка је доживела снажну експанзију на овим просторима. Мада је селектор Ранко Жеравица данима пред меч објашњавао челницима савеза да није паметно да Радивој Кораћ долази из Падове у Сарајево због једног пријатељског меча, у КСЈ су инсистирали на доласку.

Након утакмице у којој је постигао 33 коша, Радивој Кораћ није као остали репрезентативци отишао, него је остао на Илиџи. Како је рекла Олга Ђоковић, бивша кошаркашица и новинарка сарајевског Ослобођења, остао је јер није хтео да погази реч. Наиме, он је обећао новинару овог дневника Томиславу Почанићу интервју и преноћио.

 

Другог јуна кренуо је за Београд, желео је да одгледа представу “Коса” у Атељеу 212, која је имала премијеру две недеље раније (19. маја). Дан је био тмуран. Киша са неба га је испратила
На 12. километру ужас. Жућко је желео да претекне једног “тристаћа”, чији возач није желео да га “пусти”, из супротног правца наишао је аутобус, Није имао простора за маневар – судар страховит. Селектор РанкоЖеравица са супругом Загом био је у колима неколико десетина метара испред, ана ретровизору је видео призор који га је пратио до краја живота.

– Вратили смо се и унели Радивоја у наша кола. Био је згњечен, крв је шикљала. Зага је рукама враћала органе у стомак… Знао сам да нема спаса. Умирао на њеним рукама.

Олимпијска застава на ковчегу

Киша суза испратила је Жућка из Сарајева. Шпалир уплаканих навијача на изласку из Сарајева био је дуг неколико километара. Радивој Кораћ је први спортиста сахрањен у Алеји великана у Београду. Тито је одлучио да ковчег уместо тробојком, буде прекривен олимпијском заставом. У образложењу такве оидлуке наведено је: “Он је био већи од земље коју је представљао. Он је припадао целом свету.”

ФИБА је 1971. године, на предлог генералног секретара Вилијама Џонса, у Кораћеву част установила Куп Радивоја Кораћа. Ово европско такмичење прва је освојила загребачка Локомотива предвођена легендарним Николом Плећашем и тренером Мирком Новоселом. КРК је угашен 2002. године, а сада куп Србије носи његово име.

“Мистер 99”

Бројке сигурно нису оно што говори најбоље о величини Радивоја Кораћа. За илустрацију његовог кошаркашког дела, ипак, навешћемо неколико података из кошаркашке антологије. Први је датиран 14. јануар 1965. Меч Купа шампиона са шведским Алвиком (155:57) када је сјајни стрелац ОКК Београда постигао 99 поена.

Утакмица је одиграна у једној од хала београдског Сајма. Кораћ је у другом полувремену дао 65 поена. Он је промашио три од 14 слободних бацања, а да је само једно више убацио достигао би Вилта Чемберлена, који је три године раније за Филаделфију Вориорсе постигао 100 поена против Њујорк Никса у Хершију (Пенсилванија).

Жућко је био најбољи стрелац првенства Југославије седам година узастопно, што је највише у историји југословенске кошарке, са просеком од 32,7 по мечу. А још да су биле уведене тројке! Титулу најбољег стрелца шампионата Европе понео је три пута (1961. у Београду,1963. у Вроцлаву и 1965. године у Москви),

На Олимпијским играма у Риму Кораћ је са 193 поена био најбољи стрелац, а из вечног града се вратио са надимком “златна левица” и “фурија роса”.

Слободна бацања су свакако део његове играчке препознатљивости.
У Белгији је био први стрелац Стандарда из Лијежа, првака Белгије (1967/68). Због тога је често гостовао у врло гледаном телевизијском шоу-програму. Једном приликом, на питање водитељке колико слободних бацања може погодити из 100 покушаја, Кораћ је одговорио: између 70 и 80. Реализатори шоуа тада су склонили завеса у студију иза које је стајао кош. Водитељка је замолила Кораћа да гледаоцима потврди своју тврдњу на лицу места, а Кораћ је погодио сва слободна бацања. Сто од сто!

Кораћ је био познат по свом карактеристичном извођењу слободних бацања, са две руке одоздо, названо бапски стил. По томе је био познат и Јосип Фарчич, некадашњи центар Партизана.

Зла коб кошаркашких Моцарта

Александар Николић је професорски у четири реченице дао портрет Радивоја Кораћа:
– Имао је блиставу технику и огромно знање. Био је брз и у сваком тренутку претња по кош противника. Није волео да враћа лопту саиграчима. Био је јак, имао је изузетан осећај да процени тренутак за улазак под кош противника, а кад би се тамо нашао, био је непогрешив.

 

Први играч који је понео надимак “кошаркашки Моцарт” јесте Радивој Кораћ . Други је био Дражен Петровић, један од најбољих европских кошаркаша. Какве ли судбине! На аутопуту код Инголштата (Немачка) кишне вечери 7. јуна 1993. црвени “голф” којим је управљала манекенка Клара Саланти, забио се у камион који је излетео из супротне траке. На месту сувозача спавао је Дражен Петровић. И никад се није пробудио.

Жућко се преселио међу звезде у 30, Дражен у 29. Симфонија универзима по нотама Моцарта!

Извор: ekspres.net

Ознаке: "Мистер 99", Бранислав Паровић, Жућко Месија, Радивој Кораћ, сарајево