Прочитај ми чланакИталијани који су присуствовали утакмици 1. кола Лиге шампиона између Црвене звезде и Наполија, остали су затечени оним што су видели на трибинама нашег највећег стадиона.
Иако се реч кореографија дуго везивала само за италијанске навијаче, јер су на њиховим трибинама и почели сјајни визуелни прикази подршке омиљеном тиму, нити је та реч италијанска, нити су више тамошњи тифози једини који изазивају дивљење.
Принтскрин
Кореографија (од грчког „хоро“ – кружни плес, играти у колу; и „графија“ – писати, бележити) заправо је од средине 20. века превођено као „писање плеса“. Италијани су, у свету фудбала, били и иноватори и мајстори у томе да навијачи „плешу“ на трибинама. Међутим, кореографија коју су „делије“ приредиле на мечу са Наполитанцима, када су све четири трибине „обојили“ у црвено-бело, уз приказе трофеја Лиге шампиона на „северу“ испод ког је пислао „Добро дошли у град европског првака“, те њихово навијање – оставили су госте из Италије у шоку.
„Ево ме на Маракани. Пун стадион већ сат времена пред почетак меча! Врела атмосфера“, јављао је из ложе Ђенаро ди Финицо, новинар Тутомерката.
Његов колега Виторио де Гаетано је толико био задивљен атмосфером да је нон-стоп објављивао снимке на друштвеним мрежама, уз коментаре од „Импресивно!“, преко „Магија“ до „Једна трибина виче, друга јој одговара – па ово је величанствено. Спектакл на Маракани!“.
И, док је Де Гаетано поручио својим пратиоцима да су тифози Наполија „коначно могли виде публику која, попут њих, воли да бодри свој тим 90 минута, а не да 90 минута разглаба о трансферима“, поједини италијански сајтови су током меча константно објављивали текстове како се понаша публика у Београду.
Тако је „Туто Наполи“ фото-галерије са нашег највећег стадиона називао фасцинантним сценама, а напуљски лист „Минформо“ је о „ватреној атмосфери“ навео својим читаоцима и ово:
„Какав је то само шоу био! Спектакл су приредиле присталице Црвене звезде, фантастичном кореографијом на све четири трибине, којом је Лига шампиона и почела за Карла Анћелотија и њеогву екипу. А све четири трибине су се тресле од навијања, подршка није престајала нити једног тренутка. Ни једне једине секунде. На моменте је све грмело, потом вам се учини да је, коначно, дошао трен за предах, а тада схватите да је заправо почело довикивање ‘севера’ са ‘истоком’, па са западним делом стадиона. И онда, сви заједно. Песма, песма, песма. И скакање. И шалови. Фудбал – као некад. Прави правцати спектакл, а бити део тога, била је привилегија. Уосталом, да неће бити ово баш обична ноћ у никад обичној Лиги шампиона, наговестиле су нам колеге из Београда. Пред излазак играча на терен, један од њих нам је рекао: „Е, знате ли колико смо година чекали да се чује химна Лиге шампиона на нашем стадиону?“. Знамо, одговоримо му, „никада је нисте ни чули јер је те 1992. када сте последњи пут играли ово такмичење те химне није ни било. Мора да сте се ужелели“. „Може бити. Али, сад ћете да чујете, како химну Лиге шампиона нећете ни да чујете“. И, заиста, када се подигла кореографија, када је цео стадион обојен у црвено-бело, а чули се први тактови песме „Чампионс!“, почела је грмљавина. Речи нисмо разумели, али је у ту грмљавину стала сва она љубав, све оне деценије чекања. Звездина песма је била важнија од било које песме Лиге шампиона. И, ми смо се, потпуно фасцинирани заглушујућом буком, коју су стварала и деца и баке, и тифози и ветерани, некако уденули у тај један црвено-бели стих, макар на трен, постајући сведоци ноћи за историју“.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
