Прочитај ми чланакНовинари навијачког сајта Партизана (partizan.net), посетили су у Лиможу, Душка Вујошевића, најтрофејнијег тренера тима из Хумске, шефа струке још једног бившег европског шампиона – Лиможа.
Преносимо вам делове занимљивог разговора:
– Тешко сам се навикао, велики је проблем незнање језика. Од страних језика ја знам само италијански, што није од неке велике користи у већини земаља. Што се тиче здравственог стања направио сам добру ствар што сам у Француској јер имају јако добро здравство и комплетно социјално осигурање. Знате да сам на дијализи, они раде са квалитетним супстанцама. Радимо то два пута недељно и осећам се много боље.
О сличностима и разликама између француске и АБА лиге:
– Не свиђа ми се овакав начин руковођења лигом, где практично председници клубова воде такмичење. Тачно је да су у Евролиги клубови чланови борда, али Бертомеу и људи око њега нису чланови било ког клуба. Мора ту да се нађе неко решење, да се то води другачије и непристрасније, а да опет остане тај човек, не да узме превелику власт, већ обавезу да буде под контролом клубова.
ПРОИЗВЕО САМ МНОГО НЕПРИЈАТЕЉА
Да ли и под којим условима би се вратио у Србију и Партизан?
– У Србију ћу да се вратим. Не могу да се вратим у Југославију, што бих хтео. А што се тиче Партизана, бога ми, тешка прича је то. Борећи се за Партизан ја сам произвео толики број личних непријатеља, у другим клубовима, власти, па и Партизану. Постоји огроман интерес да се не вратим. А немам неку велику спремност.
Да ли је Партизан лоше прошао у реорганизацији европске кошарке?
– Звездин успех се градио на Партизановом неуспеху. А могла су да постоје два велика клуба, да се Звезди помогне, али да се не руши Партизан.
Идеална петорка играча коју је тренирао, али не према сувом квалитету, већ према преданости, радној етици и тимском духу…
– Не бих ја тако, већ према сувом квалитету. На петици је Пековић, четворка Дивац, на јединици Саша Ђорђевић, на двојци Саша Даниловић и на тројци Паспаљ.
Да ли прати Партизан, које су предности и мане овог тима?
– Остала је моја емоција према Партизану. И док буде Југословенско спортско друштво, ја ћу имати тај контакт. Моје срце је партизанско, у моменту ружног растанка, мени је Партизан остао дужан велике паре. Направљен је неки споразум, где сам ја добио гаранцију БАТ, захваљујући Мишку Ражнатовићу и Пековићу у том делу. Ја сам са Партизаном радио на договор, на папиру проформе, нисам ни гледао шта потписујем. Таман посла да сам тражио гаранције БАТ кад сам потписивао уговор са Партизаном. Али, изашао сам у сусрет. Они су од неког дуга, који је био доста велики скоро 800.000 евра – имао сам уговор на три године 300, 300, 200 – од тога је око 600 хиљада био дуг. Остале паре нисам примао, па су то умањили за све казне које сам имао, конференције за штампу, техничке грешке, то је изашло на нешто више од 80 хиљада евра, па за телефон сам узето је 12.000. значи да је од те цифре 100 хиљада одбијено. Остали део је подељен у шест година, где је прва рата била велика – 150.000, а остало годишње по 50 хиљада. Ту прву рату сам добио са закашњењем, то је било одмах те године.
Наглашавајући да зна да ће почети спочитавања и приче о његовој љубави према Партизану, наставио је:
– Не тргујем са љубављу. Са Партизаном сам радио имајући уговор. Чак се не бринући много о правним детаљима, толико сам им веровао. Тренерски посао је добро плаћен, али скупо кошта. Мене је седење на клупи Партизана довело до тешког здравственог стања. Не знам да ли неко има друге илузије, па мисли да имам резервно занимање, неке грађевинске фирме или маркетиншке делатности или да сам се у трансферима гребао и „талио”. То са мном није случај! Ја сам даноноћно радио за Партизан, дајући све од себе. Радећи са играчима да постану добри кошаркаши, трудећи се да буду и добри људи. Резултати су стизали редовно, доста титула. Много играча је који су продани да би клуб могао како-тако да преживљава и функционише. Редовно су стизале титуле, али плате нередовно. Пристао сам на рате. Разумем да је ситуација у клубу тешка и нећу да журим са тужбом, али те паре, ја овим људима који су ме сменили по инструкцији, сигурно нећу опростити.
Наставља у истом тону:
– То није питање љубави. То ко почне да спочитава, поготову од функционера, треба они да покажу колико они и због чега воле Партизан. Посао је такав, ја живим од тога. У тренутку када сам склањан, нисам до краја исцрпео могућности борбе, нисам активирао онај део навијача који остао везан, јер нисам хтео да испаднем крив. Имаћу стрпљење до одређене границе. Очигледно би некима одговарало да ја одмах тужим Партизан.
