Прочитај ми чланак
(Политика, Фото В. Марковић)
Тренутно не постоји основ да се прогласе клубови од националног интереса, јер је рок за то истекао пре две године. – Утихнули борци против подржављења
Влада Републике Србије није се изјаснила у законском року од 30 дана (истекао 2011) који су клубови од националног интереса, што су неки с разлогом протумачили да држава не жели да враћа дугове Црвене звезде и Партизана. Последњих дана, на округлом столу Министарства омладине и спорта, чуло се мишљење да би два наша највећа клуба, па и Војводина, неизоставно требало да добију такав, повлашћени статус.
Многи који су се протеклих година залагали за приватизацију, тврдећи да је она једини спас за наше клубове, данас све чешће призивају етатизацију. Податак да ниједан од десет хиљада клубова (у свим спортовима) није поднео захтев за приватизацију, недвосмислено говори да је „свима овако најбоље”! Да се не зна ни ко дугује, ни коме дугује.
У прилог томе иде још и чињеница да 60 одсто клубова није у законском року послало пријаву за евидентирање имовине. Да се држала закона, држава би угасила више од 6.000 клубова. Закон каже и то да сви они који се нису изјаснили по овом питању самим тим признају да је оно чиме тренутно располажу – државно.
– Нисам за то да Црвена звезда, Партизан и Војводина имају посебан статус – каже некадашњи играч и члан управе Звезде Душан Маравић, који је годинама радио у Фифиним и Уефиним форумима. – Нигде у Европи не постоји таква пракса да се фаворизују одређени клубови. Сви би требало да имају исте услове, а код нас је то наглавачке постављено. Ако кажемо да нам је лига професионална, онда клубови треба да живе од својих прихода, а не да троше средства која немају и да још траже помоћ. Ван сваке памети је да клубови иду на припреме од 100.000 евра, а да немају новац да плате струју. Где то још има да се прави буџет који не може да се покрије?
Члан 190. Закона о спорту давао је могућност влади да прогласи клубове од националног интереса, мада није прецизирао шта би то конкретно значило. Када се пре две године водила расправа о томе, на разним трибинама које је организовало ресорно министарство, већина је била против. Неки су чак жестоко нападали ту идеју, јер им је сметало што би (сходно поменутом члану) влада имала своје представнике у клубовима од националног интереса. Не можемо да не приметимо: а зар их и овако нема у управама.
Идеја да се Звезди и Партизану додели посебан третман представљала је, како неки тумаче, покушај да се спречи приватизација та два клуба, па да се после распарча њихова имовина. Додуше, они од имовине и немају богзна шта (Партизан се суди за стадион, док Звезда има 16 хипотека на свој стадион), али су „атрактивни” као корисници градског грађевинског земљишта, укупне површине близу 26 хектара, на врло примамљивим локацијама.
Неки који су се позивали на светске трендове, борећи се против подржављења спорта, данас не би имали ништа против да се држава умеша, макар кад дође време да се покрију трошкови за комуналије. Држава је, уосталом, интервенисала када је Црвеној звезди на врата закуцала радна група за санирање дугова.
Пошто је прошао законски рок, у којем нико, па ни Звезда ни Партизан, није покренуо иницијативу да буду клубови од националног интереса, сада је тако нешто немогуће. Барем не по садашњем закону.
Ден Тана, некадашњи председник Звезде, сматра да је код нас један од проблема управо то што два наша највећа клуба и иначе имају повлашћен положај:
– Партизан и Звезда су нико и ништа без лиге, јер без ње би могли само да играју један против другога. А стално уцењују остале. Они воде лигу, они се питају за све, они подижу навијаче који гурају наш фудбал у амбис. Оно где би држава могла да се умеша јесте да одреди њихову вредност уколико би хтели да постану корпорације, и да за себе задржи одређени део акција. Прелазак на корпорације за мене је једно од могућих решења за све наше професионалне клубове. Други модел су Реал и Барселона, који би, ипак, био мање могућ, јер за то је потребно да грађани имају бољи стандард. У том моделу десетине хиљаде чланова који плаћају чланарину имају право гласа. Председник бира управу, али је и у обавези дужан, према статуту, да четвртину евентуалног губитка клуба покрије својим новцем. А ако клуб остварује профит, онда од тога не добија ни динар.
На питање који би онда био интерес таквог председника Ден Тана каже:
– Вођење клубова није бизнис већ луксуз. Па зашто је Абрамович потрошио више од милијарду евра на Челси? Не кажу случајно у Енглеској, у којој сам био власник клуба, да је теже постати председник неког од 92 професионална клуба, него премијер државе. Јер да би се водио клуб потребно ти је богатство, а премијер се може постати и без динара.
Према Закону о спорту, остављена је могућност да се одреде и клубови који су од покрајинског, па и градског интереса. О томе се још нико није изјаснио.
