Осим спортског, Милутинац је остао упамћен и по политичком ангажовању
На првом светском фудбалском првенству у Уругвају репрезентација Југославије састављена само од играча из Србије забележила је историјски успех освојивши треће место.
Захваљујући филму Драгана Бјелогрлића то данас сви знају.
Ипак, судбина капитена те легендарне репрезентације Милутина Ивковића – Милутинца по повратку из далеког Монтевидеа била је веома трагична и, срамотно, у Србији до скоро потпуно заборављена.
Иако је ово у филму Драга Бјелогрлића “Монтевидео, Бог те видео” тек поменуто, Милутин Ивковић – Милутинац је и пре Монтевида имао завидну фудбалску каријеру.
Од 1922. го 1929. године као првотимац београдске Југославије одиграо је 235 утакмица, а учествовао је и на Деветим Олимпијским играма у Амстердаму 1928. године када је био капитен репрезентације Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
Екипу Југославије која је била састављена искључиво од играча из Србије предводио је и на првом светском првенству у фудбалу у Монтевидеу 1930. године.
По повратку из Монтевидеа Милутин Ивковић је остварио два дугогодишња сна – дипломирао је на медицинском факултету 1934. године и оженио се са Ели, ћерком познатог београдског адвоката Фридриха Попса.
Отворио је ординацију у Кнез Михаиловој 5 где је радио као дерматолог, а породица је ускоро проширена јер је са супругом добио двоје деце.
Последњу утакмицу у дресу репрезентације одиграо је 16. децембра 1934. против Француске у Паризу.
Милутин Ивковић никада није престао да буде близак левичарима и комунистичкој идеји. На иницијативу СКОЈ-а био је један од организатора бојкота Олимпијских игара у Берлину 1936. године.
Осим спортског, Милутинац је остао упамћен и по политичком ангажовању – све док власти нису забраниле штампање, био је главни уредник комунистичког часописа „Младост”.
Тако је дочекао и 1941. и немачку окупацију. Како није напустио Београд, а почео је да сарађује са народноослободилачким покретом није прошло много пре него што је постао мета нациста. Због своје повезаности са радничким покретом и Комунистичком партијом више пута је хапшен и прогањан.
На фудбалском терену Милутин Ивковић се последњи пут појавио 6. маја 1943. године.Тада је, на молбу својих другова, приликом прославе 40 година постојања БАСК-а заиграо последњи пут.
Недуго после тога, 24. маја 1943. Гестапо је ухапсио Милутина Ивковића. Затворен је у логор на Бањици и стрељан наредног јутра у Јајинцима, званично, због „комунистичке делатности”. Имао је 37 година.
Након Другог светског рата новоформирана, социјалистичка држава, покушала је да сачува сећање на Милутина Ивковића. Фудбалски савез Србије поставио је 1951. године спомен-плочу на стадиону ЈНА, а једна улица поред стадиона носи његово име.
Недалеко од споменика свог деде, Радмира Путника, и доктор Ивковић је добио бисту постављену 1970. године, али је она 2012. украдена.
За дуги низ година лик и дело Милутина Ивковића Милутинца било је заборављено. Тек након филма Драгана Бјелогрлића и писања “Политике” покренута је акција “Вратимо споменик Милутинцу”. Биста је поново постављена 2013. године.
По доктору Милутину Ивковићу данас се у Београду зове:
– улица поред стадиона „Партизан”
– палилулски дом здравља у Кнез Даниловој
– један земунски фудбалски клуб – ФК „Милутинац”
Мало људи зна да је Милутин Ивковић – Милутинац био унук прослављеног српског војводе Радомира Путника. Отац му је био Јован Ивковић, пуковник, а мајка Мила, ћерка Радомира Путника.
Први искључени репрезентативац у историји националног тима постао је баш Милутин Ивковић – Милутинац, који је са капитенском траком на руци искључен у 80. минуту сусрета Португал – Југославија (2:1) у Амстердаму, 29. маја 1928. на Олимпијском турниру. Темпераментан какав је био, није могао да отрпи неку судијску неправду.
Занимљиво је да је и следећи искључени репрезентативац носио капитенску траку око руке у моменту искључења, а радило се о Благоју Моши Марјановићу у 84. минуту пријатељског сусрета против Шпаније (1:1) – 3. априла 1933. у Београду.