Прочитај ми чланакТако је како је, мораћемо без Јокића. Шансе да се освоји дуго чекано злато су на нивоу теорије, и место на постољу је под великим знаком питања. Да ли је прича морала да има овакав епилог?
Народ је разочаран када је постало јасно, мада се јасно назирало да Јокића овог лета нећемо гледати у дресу репрезентације оног тренутка када је његов агент Мишко Ражнатовић проговорио на ту тему.
Из Денвера су непрестано стизале поруке да је све ствар Николиног личног избора, мада су Нагетси суптилно провлачили причу да би за „његово добро“ било боље да прескочи Евробаскет. Њихови аргументи били су да би Јокић требало да искористи лето да појача мишићну масу, како му се следеће сезоне не би дешавало да „дише на шкрге“ у густом распореду утакмица.
Јавност у Србији је већински кивна на Јокића, тренутно су на снази дани жалости и беса, и они умеренији на друштвеним мрежама сада нагињу ка екстремина, милиони су баш зајахали и не могу да се помире са „издајом“.
Николи се замера што је подлегао притиску клуба и свог менаџера, мада би кривицу што је испало како је испало требало да сносе сви. И Савез, и селектор и целокупна „камарила“ око националног тима.
Ниједног тренутка није било помена о новцу за осигурање, мада та ставка неким чудом не игра значајну улогу код НБА кошаркаша које заступа Ражнатовић ако се присетимо да је бивши председник Савеза Драган Ђилас прошлог обезбедио средства за осигурање Бобана Марјановића, вероватно из разлога се знало да од Јокичевог наступа на Евробаскету неће бити ништа много пре него што је то званично саопштено. Можда звучи заверенички, али ово ишчекивање је само употребљено да се појача драмски моменат.
Није помогло ни пријатељство између селекотра Саше Ђорђевића и високог званичника Нагтеса Артураса Карнишоваса, пријатељи су се нашли на различитим странама.
Тежње Нагетса су сасвим легитимне, али упитно је да ли су њихови горепоменути аргументи јачи него, ‘ајде тако да их назовемо, наши.
Један од колега је у својој обради ове теме изнео тезу да је временски интервал од када је Денвер завршио прошлу сезону до почетка нове дужи од пола године, тачније 190 дана! И замислите, сада је проблем да Јокић проведе месец и по дана са репрезентацијом. Уз све то, сигурно је било могуће пронаћи соломонско решење да Јокић ради по том плану и да заигра на Евробаскету. Причају неки и о могућности ризика да у случају повреде остане без јаког уговора и да му је наредна сезона за то кључна. Све то стојил, али сетимо се да Новицком, Гасолу и многим другим неамеричким кошаркашима то никада није било оправдање. Никола је суперталетнован, није занемарљиво ни то што је бели ценатар, колико год то не звучало политички коректно, једноставно је тако. Има само 22 године, у сваком погледу је ‘златна кока’.
Реално гледано, када узмемо у обзир играча његовог профила који се игра кошарке, он би на Евроспком првенству одиграо минимум три утакмице које су неуопредиво озбиљније од оног циркуса од кошарке који је играо Денвер током регуларног дела сезоне. Свака част Јокићу за трипл-даблове и бројке, али на „циркус Колорадо“ је катанац стављен у априлу. Колико год била необорива теза да НБА лига окупља најбоље што светска кошарка нуди, озбиљна кошарка се преко баре игра тек у плеј-офу.
Група нам је „боза“, није ово фудбал па да се фрљамо са фразама како га сви играју, у кошарци смо сила, велесила. Никола Јокић утакмице против Велике Британије и Белгије нпр. не би ни морао да игра, против Русије и Турске би могао чисто да осети терен и кошеве, а спаринг против Летонца Кристапса Порзингиса би сигурно у смислу напретка имао неупоредиво већу тежину него да „метар“ дана диже тегове и преврће тракторске гуме.
Код Порзингиса морам да направим малу дигресију, јер је његово учешће на Евробаскету веома јак аргумет оних који су разочарани Јокићевом одлуком. Као и Нагетси у Јокићу, и Никси у Летонцу виде тзв. заштитно лице франшизе. Неко ће можда рећи да су Никси у „каналу“, истина је, али та франшиза има неупоредиво већи реноме него Нагетси, ако ни због чег другог онда што су из града који је центар света, Њујорка, док су Денвер у Колораду, који је „америчка Вршка чука“.
Дакле, Јокић би до нокаут фазе имао само једно право „презнојавање“, и ако пођемо са претпоставком да бисмо у 1/8 финала добили „недораслог“ ривала из румунске групе, он би се онако људски „потрошио“ на плафон три-четири утакмице на турниру. Можда много идеализујем, можда неко сматра да би овако привилегован третман једног играча могао да наруши тимски дух, али убеђен сам да ће играчи од којих се очекује да изнесу највећи терет у борби за медаље бити поштеђени већих напора од стране стучног штаба у првој фази такмичења. Зашто? Зато што нам се може.
Мени лично је много криво што нећи видети Николу Јокића у клинчу са браћом Гасол. Тврдо стојим при ставу да би за играча његових карактеристика тај изазов имао већи утицај и значај на даљи развој него, како оно кажу, „рад на телу“. Сећам се да сам као клинац на кампу на Борском језеру од једног нашег реномираног кошаркашког тренера чуо реченицу, парафразираћу – најнебитнија утакмица више значи него десет најјачих тренинга.
Мишљења сам да је најкомепентниј да о овој теми говори Дејан Милојевић, било би занимљиво чути његов став по питању Николе Јокића, јер је он од дебељуце који не може да уради ниједан склек за релативно кратко време направио чудо које успева да излуди једног Новицу Величковићу на треингу и ризикује да добије „по носу“. Мада и код искрености Милојевог става постоји сумња јер је тренер клуба чији је власник Јокићев менаџер, који је, како већ рекосмо, био један од главних иницијатора да се ова прича заврши баш како се завршила.
Да ли ће Никола једног дана жалити што се није одазвао позиву селектора Ђорђевића не зависи од њега, већ од оних који су се позиву одазвали, тј. од тога шта буду урадили у Истанбулу. У случају да се дође до победничког постоља, она Ђорђевићева прича из прошлогодишњег интервјуа ‘Недељнику’, о Радмановићем крокодилским сузама током дочека испред Скупштине, могла би да добије још јаче утемељење и да поново ојача култ репрезентрације, који је овим Јокићевим чином, да се не лажемо, значајно пољуљан.
Још је рано за прогнозе, јер су познате само контуре тимова који ће играти на Евробаскету, али у овој констелацији снага није релано надати се златној медаљи која се чека на великом такмичењу 15 година, од Индијанаполиса 2002. Разлог је што осим Јокића неће бити ни Стефана Марковића, који је решио да се повуче у 28-години живота, ни његовог вршњака Немање Бјелице, коме је одлазак у НБА лигу донео милионе у пакету са повредама. Ма шта год људи причали, ми за Пефија и Белог немамо немамо адекватне замене. Злато звучи као немогућа мисја јер ће Шпанци доћи у саставу јаком као црна земља.
До медаље у овм крњем саставу можда можемо ако се пре финала не састанемо са Шпанијом, ако употребна вредност Бобана Марјановића буде била на максимуму и ако се доста коцкица поклопи. Плашим се да те коцкице нисмо потрошили на Мундобскету у Шпанији и Олимпијским играма у Рију…
