Evropska kuća fudbala sve ozbiljnije prati padove kvota i sumnjive mečeve
ДВА корака напред, три уназад. Тако изгледа српски фудбал у смирај 2018. која је донела и радост и контроверзе у готово подједнаким количинама. Црвена звезда је постала први српски клуб који се дочепао Лиге шампиона после осам година, репрезентација је после истог временског интервала заиграла на Светском првенству и касније успешно прошла групу Лиге нација, а као “ружно паче” и кочничар у целој причи о подизању угледа овдашњег фудбала остаје Суперлига, елитни ранг овдашњег фудбала, који никако не потврђује тај епитет. Напротив…
Пракса је да се приликом сумирања одлазеће године у први план истичу позитивне ствари са жељом да доживе репризу у новој, али жмурење над појавама које “изједају” најважнију споредну ствар на свету код нас сигурно не представља решење за оздрављење. Отуд и наредни редови као опомена и подсетник на аномалије које имају тенденцију да постану хроничне. Ако већ то и нису…
Тврдња директора националних асоцијација УЕФА Зорана Лаковића у јучерашњем интервјуу за “Новости” да се Србија озбиљно пење ка врху листе земаља са бројем сумњивих утакмица (по пријавама “Спорт Радара”) у оквиру савезног ранга такмичења потврда је да бука која се само спорадично чује и само од неколико клубова није хир или стварање алибија, већ сурова реалност.
Чињеница да су квоте на појединим утакмицама Супер и Прве лиге током јесени биле “обаране до патоса” су засмејавале сваког ко се имало разуме у ту материју. То готово недвосмислено указује на то да у српском фудбалу постоје појединци који воле и умеју да спајају лепо са корисним. На штету кладионица, али што је по наш фудбал погубније и на штету гледалаца који су почели да избегавају стадионе јер не желе да им се сервирају лажне утакмице, лажни голови, лажни осмеси… И после ће се многи чудити уколико УЕФА уведе принудну управу над нашим фудбалом.
Врх леденог брега је свакако утакмица Пролетер – Раднички Ниш где је у само неколико минута виђено све пред чим се жмури, а никако не би смело. Ничим изазван пенал, још смешнији аутогол и преокрет који је гле чуда “намирисан” од стране већине кладионица, па је већ у полувремену било забрањено клађење уживо на поменуту утакмицу. И од тада па до данас, а прошло је скоро два месеца – ником ништа. Као да је лакше веровати у оно што се сервира или заташкава, него у оно што видимо својим очима.Други фактор “нагризања” свега што би могло да донесе плус овдашњем фудбалу су судије и њихово упадљиво дељење (не) правде. Срђан Обрадовић је на крају претходне сезоне чак и привођен због “привременог слепила”, па је књига са наводно осам “специјалаца” под окриљем судијске организације спала на “седморицу величанствених”, који из недеље у недељу по потреби прекрајају правила фудбалске игре. После читавог низа одлука које су видљиве и голим оком, а суђене су противно правилима фудбалске игре, остаје велико питање да ли би и увођење ВАР технологије променило било шта, јер је јасно да постоје арбитри који виде само оно што желе да виде или “морају да виде”.
НАЈБОЉЕ ЗА КРАЈ: Ђоковић до титуле као у најславнијим данима ВИДЕО https://t.co/8TbLSDFriv
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 29, 2018
Последње коло јесени које је донело циркус са померањем термина утакмица по нејасним аршинима је показало да и у Заједници суперлигаша постоје људи без конкретне визије и става, с обзиром на то да се нико није досетио да помери цело коло за пролеће. Тада ни клубови ни репрезентација немају ванредне активности које би укочиле нормално одигравање фудбалских утакмица. А о томе да стадионе и терене за изненађење у виду снега у децембру немамо неком другом приликом.
НИКО НЕ ГЛЕДА „ОРЛОВЕ“
РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА се у години на измаку дичи учешћем на Светском првенству у Русији и успешно завршеним послом у групи Лиге нација, али је симптоматично то што “орлове” из утакмице у утакмицу гледа све мање људи.
Претерано би било рећи да репрезентацију више нико не жели да гледа, али стоји чињеница да би без подељених улазница школарцима трибине “Рајка Митића” и стадиона Партизана биле сабласно празне током утакмица са Литванијом, Румунијом и Црном Гором.