Прочитај ми чланакУ ноћи између четвртка и петка по средњеевропском времену утакмицом Голден Стејт - Кливленд почиње НБА финале. Трећи пут у низу у завршној борби за титулу састају се исти тимови, али... није баш све исто као прошли пут.
Foto: CJ Guntner / EPA;
Наравно, увек постоје трансфери играча који нову сезону учине другачијом од претходне, само ниједан трансфер није тако одјекнуо као што је био долазак Кевина Дуранта у Голден Стејт. Напустио је Оклахому, тим који се са Голден Стејтом (и Сан Антониом) највише и надметао за примат у Западној конференцији и, по многима, „пребегао“ код јачих, у стилу „Ако не можеш да их победиш, придружи им се“. Многи му то нису опростили, заборављајући да је нешто слично и Леброн Џејмс урадио напуштајући својевремено (малтене нејаки) Кливленд, како би се са Двејном Вејдом и Крисом Бошом домогао трофеја у дресу Мајамија.
Неће се, наравно, прича у овом финалу свести само на њих двојицу, јер кошарка и није индивидуални спорт, мада апслутно нема никакве сумње да ће од наступа Леброна и Дуранта и те како зависити исходи предстојећих утакмица.
Но, да мало скренемо пажњу са индивидуалаца на тимску игру. Голден Стејт, за почетак, и то уз десет најбољих потеза „ратника“ из ове сезоне:
Ратници су први тим који је плеј-оф започео са 12 узастопних победа (са по 4-0 „почишћени“ су Портланд, Јута и Сан Антонио), а статистика каже да просто мељу своје ривале у првој и последњој деоници. Када је „фрка“, а то им се ретко дешава у овом плеј-офу, онда у последњих пет минута препуштају шутеве најбољима. Дурант тада погађа са 75% успешности, а исту прецизност тада има и Стеф Кари. Индивидуалних решења, наравно, у модерном НБА поимању кошарке, има, Вориорси свакако нису изузетак, али чак 64,8% њихових акција које се окончају поготком – имају и асистенцију. Тимска игра, једна од најважнијих ставки у кошарци, једна је од најважнијих и у екипи Голден Стејта. Притом су у одбрани били толико добри, да су поставили неке статистичке стандарде који нису три деценије виђени у НБА лиги (по броју примљених поена у 100 одиграних акција, на пример – 99,1 поен је учинак Голден Стејта ове сезоне, а општи просек је 107,9).
Кад је Стеф Кари на терену, у ових 12 утакмица „ратници“ су дали 215 поена више него што су примили, што је незабележен случај пред финале још откако је у сезони 1996/1997 почео да се компјутерски бележи „плус/минус фактор“. А Дурант и Кари, свакако, нису једина снага Голден Стејта, ту је и свестрани Дрејмонд Грин, шутер Клеј Томпсон, али и многи други.
Кливленд је, међутим, шампион.
Кавалирси су добили Индијану у четири меча. Торонто у четири меча. Бостон у пет. Имају најбољи офанзивни рејтинг у лиги, а трећу најбољу одбрану. Дешавало им се и да губе двоцифреном разликом у овом плеј-офу, и то трипут, али… сва три пута су победили. Допринос играча са клупе је најбољи од свих учесника овосезонског плеј-фа. А где су, притом, асови попут „краља“ Џејмса, чудесног Кајрија Ирвинга и Кевина Лава?
Ови Кливленд Кавалрси шутирају у доигравању са 59,8% успешности, што је незабележно у историји НБА плеј-офа. Од десет тројки, четири убаце. А убаце их 15 по утакмици. На све то, од одбране која је „одмарала“ током лигашког дела сезоне (22. у целој лиги), дошло се до нивоа који и краси шампионе, не толико пресингом, колико одговорношћу и кретњом која ривалу спречава жељени проток лопте.
Додате томе и Леброна Џејмса који је недавно престигао Мајкла Џордана по броју поена у плеј-офу (5.995), Ирвинга који по традицији, још и пре него што је постао најбољи играч Мундобаскета, мучи „ратнике“, додате непредвивост издања Кевина Лава, који може да „експлодира“ на незаустављив начин и, на све то, додате чињеницу да тројица резервиста (Фрај са 72,7%, Смит са 66,1% и Корвер са 62,3%) спадају у десет најпрецизнијих шутера у досадашњем делу плеј-офа, онда добијете тим – који може да добије Голден Стејт.
Бројке су, међутим, једно. Стратегија нешто друго. А емоције… Оне и воде ову игру.
