Прочитај ми чланакДоста тога се променило у нашој фудбалској репрезентацији у последњој деценији, а у неким сегментима стање се чак окренуло за 180 степени. То је случај са ресурсима које Србија поседује у задњој линији тима, пошто је у годинама пре циклуса за СП 2018. случај био да је одбрана најјачи део свих тимова које смо имали.
Од „фантастичне четворке“ коју је селектовао Илија Петковић и која је током комплетних квалификација за Мундијал у Немачкој 2006. године примила свега један гол, преко Антићевог састава који се највише ослањао на дефанзивни квалитет, па све до последњих пар година.
Фото: Небојша Параушић – Фудбалски савез Србије
Српска репрезентација је стекла и неку врсту угледа у свету због својих дефанзиваца, а када погледамо ко је све носио или и даље носи дрес „Орлова“ онда то и није велико чудо. Немања Видић је годинама важио за једног од квалитетнијих штопера планете, Ивановић у току лондонског периода можда и најцењенији десни бек Премијер лиге, Суботић огроман таленат и узданица Клопове Борусије, Настасић дечко који је обећавао највише домете, Коларов био стандардан леви бек у „шеиковском“ Манчестер Ситију, а пре њих Крстајић и Драгутиновић били међу најбољим одбрамбеним фудбалерима немачке и шпанске лиге. Можемо ту додати и још неколико изузетно добрих фудбалера, али и овај списак је довољан.
Што због повлачења из репрезентације, што због пада форме или повреда, што због пређеног зенита неких од поменутих играча, дошли смо до тога да пред Мундијал у Русији наша одбрана буде свим песимистима прва на списку разлога зашто Србија нема шансе за успех. Ипак, када статистички погледамо, али и мало јаче зачепркамо по профилима позваних штопера и бекова, можемо констатовати да ситуација није црна каквом се чини. Подсетимо, имена о којима говоримо су: Антонио Рукавина, Бранислав Ивановић, Никола Миленковић, Урош Спајић, Милош Вељковић, Душко Тошић, Александар Коларов и Милан Родић.
Дакле, од осам дефанзивних фудбалера које је селектор Младен Крстајић одабрао тројица су у прошлој сезони били чланови најбољих задњих линија у својим лигама. Зенит Банета Ивановића је примио најмање голова у руском шампионату, а исти случај је био и са Тошићевим Бешикташом у Турској, као и Родићевом Црвеном Звездом у домаћем првенству. Ниједна од поменутих лига није међу топ 5 у Европи, али то никако не чини поменуте резултате занемарљивим. Неправедно би било не поменути и Александра Коларова, који је одиграо феноменалну сезону у римској „Вучици“, а бољу одбрану од Роме ове сезоне у Италији имао је само шампион Јувентус, који у тој категорији поставља светске стандарде већ годинама.
Додатни плус одабраном „октету“ даје чињеница да је баланс искуснијих и млађих фудбалера на правом нивоу (размера 4:4). Стечено знање врхунских светских играча Ивановића и Коларова може бити кључно иако су у позним годинама, уз ветеране Тошића и Рукавину, од којих је један по већини оцена био најбољи штопер сезоне у Турској, док је други већ годинама члан одбране Виљареала, која је традиционално међу чвршћима на Пиринејима.
Стуб „Новозеланђана“, млађани Милош Вељковић је био незамењив целе сезоне у Вердеру из Бремена, а тим са „Весера“, иако у доњем делу табеле тек завршеног немачког првенства, имао је једну од статистички најбољих одбрана у лиги и примили су мање погодака него Борусија Дортмунд и Хофенхајм, два тима која иду у Лигу шампиона наредне сезоне. Он можда и неће добити велику шансу у Русији, али још млађи Никола „Блеки“ Миленковић скоро сигурно хоће. Његов пролећни део сезоне у Фиорентини је био скоро па импресиван, међутим многи су скептични и сматрају да Блеки неће бити дорастао притиску и да ће навално јаке репрезентације бити превелики залогај за овог 20-годишњака. На основу неколико мечева из претходних месеци поштено је рећи да се ипак можемо уздати у Миленковића, а оптимизму нарочито доприносе његове партије против две екипе са „Чизме“ које играју најотворенији и најлепши фудбал, Роме и Наполија. Он је као један од најбоље оцењених играча на терену завршио мечеве с поменутим тимовима, а „Виола“ је оба пута победила без примљеног гола. Тако да ако је некоме можда замерка што Ивановић или Тошић не играју у најјачим првенствима, онда се тај аргумент побија са овом двојицом младића који су све вреднији на тржишту можда и две одбрамбено најзахтевније лиге Старог континента.
Додајмо ове сезоне такође одличног Спајића у Андерлехту, момка који је вероватно наш дефанзивац највеће брзине и Родића као достојну замену за капитена Коларова на левом беку и можемо да закључимо да одбрана, барем по тренутној форми играча, није баш толики проблем колико се о томе говори.
Наравно, недовољна уиграност ових фудбалера у државном дресу јесте нешто чега се оправдано морамо прибојавати, али ту је пре свега задатак бившег великог штопера Младена Крстајића, као и два активна зналца Ивановића и Коларова, да створе што је могуће већу сигурност за ово кратко време и да од талентованих младића, као и од самих себе извуку максимум када је физичка спрема, концентрација и тактика у питању. Пожелимо им срећу, будимо уз њих и не судимо пре битака.
