Прочитај ми чланакВаш народ ми је у та три дана помогао да преживим. Желим да му се одужим. Посетићу Београд сигурно, каже за „Блиц“ симбол Олимпијских игара.
Ми смо њој дали воду, мало хране, преноћиште и наду у бољи живот, а она је нама поклонила срце, искрен осмех и срдачне поздраве. Сиријска пливачица Јусра Мардини, због своје невероватне приче, постала је симбол Игара у Рију. Ова 18-годишњакиња предивних крупних очију гледала је у смрт неколико пута бежећи од рата у својој земљи. На крају, из шатора на српско-мађарској граници доспела је до Немачке врло брзо, и до највеће светске смотре спортиста као члан олимпијског тима избеглица.
Пришли смо јој у „Aкватик центру“ одмах после трке на 100 метара лептир стилом и поручили јој да има поздраве из Србије. Моментално је окренула леђа британским и америчким новинарима и неочекивано нам потрчала у загрљај.
– Морате да пренесете моје најискреније поздраве вашем народу, који ми је помогао да преживим изузетно тешке тренутке у избегличком кампу на српско-мађарској граници. То вам никад нећу заборавити.
Вратићу се у Сирију
Планираш ли да се вратиш у Сирију?
– Једног дана. Желим да помогнем свом народу! Биће то моја основна животна мисија. У контакту сам с пријатељима, моја породица је и даље тамо. Шаљу ми поруке, честитају ми на учешћу на Олимпијским играма. Кажу да сам звезда и моле ме да их не заборавим. У будућности ћу се посветити раду са избеглицама, то су људи који заслужују нову шансу!
Наша је част што имамо прилику да те мало боље упознамо, за почетак реци нам колико си дана провела у Србији?
– Два-три дана. Сасвим довољно да схватим колико су Срби хумани и гостољубиви. Мораћу да вам се одужим за гостопримство, које је мене и моју сестру одржало у животу.
Какав си третман имала у нашој земљи?
– Кажем вам, одличан! Ту сам нашла уточиште које ме је препородило за наставак путовања до Немачке. Не можете ни да замислите колико су мени та вода и та храна значиле. Драго би ми било да вам дођем у посету, да вам још једном захвалим на свему. Волела бих да посетим Београд, чула сам да је феноменалан.
Можеш ли за да још једном препричаш твоју невероватну причу?
– Ух, бојим се да већ нисам досадна.
Aко теби не представља проблем, ми пажљиво слушамо…
– Хаос у Сирији је за мене почео 2012, када ми је у масакру у Дараји срушена кућа. Том приликом је страдало више од 100 цивила, неки моји другови пливачи су убијени. Сестра Сара и ја смо тек 2015. прикупиле довољно храбрости да се са оцем дамо у бег.
Знам да сте авионом кренули од Дамаска до Бејрута, преко Истанбула сте се упутили за Измир, сели сте у чамац, а онда…?
– Онда се на путу ка Лезбосу десило нешто због чега ме данас цео свет доживљава као хероја, а ја се не осећам тако. На путу ка грчком острву покварио нам се чамац. Са сестром и другарицом сам се спустила у воду и тако три и по сата гурала пловило ка обали. Било нас је 20-ак…
О чему си размишљала?
– У тренуцима кризе помишљала сам нећу ли као пливачица умрети у води?! Ни на крај памети ми није било да ћу недуго затим бити овде, на Олимпијским играма. Хвала МОК-у, који је и нама избеглицама омогућио да се такмичимо. Да остваримо своје снове. У Рију смо наишли на одличан пријем, имали смо времена да обиђемо брдо Корковадо, да видимо чувену статуу Исуса. Да се другачије завршило, не бих знала шта пропуштам – уз неодољив осмех нас је потпуно разоружала пливачица.
Да ли си чула за неког српског спортисту?
– Новак Ђоковић, најбољи тенисер на свету! Тај момак се распитивао за све нас у тиму избеглица. Хтео је да нас посети у олимпијском селу. Он је велики шампион и велики човек.
