Na današnji dan pre 24 godine dogodila se Oluja. Znamo svi šta se tada desilo. Posledice toga traju i dan danas. U nepreglednoj koloni izbeglica na talasu "Oluje" bilo je i mnogo dece, a neka od njih, decenijama kasnije, postaće pravi sportski i ljudski heroji. Užasne scene progona, rastavljanja od ognjišta i najbližih uspeli su da pretvore u svoju prednost, snagu koja ih je vodila do cilja, novog gola, lepšeg koša, jačeg smeča.

Алексов деда је убијен почетком августа 1995. током хрватске војне акције „Олуја” у својој кући у Сонковићу код Шибеника. Његови посмртни остаци ексхумирани су тек последњег дана новембра 2012. из заједничке гробнице на локацији Света Мара код Шибеника, заједно са посмртним остацима још 31 особе.

– Ниједан рат не може да се заборави или да се пређе преко тога. Не дао Бог ником да доживи оно што је мој народ доживео, да дели судбину моје породице, родбине, пријатеља… – казао је једном приликом за „Блиц” бивши кошаркаш Партизана.

Марић је додао:

– Јако ме љути када неки мисле да је то била шетња Срба кроз неку шуму. Као да се ништа није догодило, а Хрвати, као и светски медији, заборављају колико је хиљада Срба прогнано са својих огњишта или још горе, колико их је убијено. Као да су Срби најгори на свету, као да смо ми сами криви за све што нам се догодило, а да против нас није нико. Као да нисмо људи, да немамо земљу, поштовање, веру, нацију, Србију…

Прича Милоша Дегенека (фудбалер)

Фудбалер Црвене звезде са изузетном тугом у гласу увек прича о „Олуји”. У време ове акције, Дегенек је био беба.

– Знам из прича родитеља, бабе и деде да смо девет дана ишли трактором. Тада смо имали само хлеб и млеко. Отац никада после „Олује“ није отишао у Далмацију. Мене су двојица деда одвела у Орлић кад сам имао десет година. Кад сам отворио врата родне куће, почео сам да плачем, иако сам био беба кад су ме однели одатле. Ваљда се то осети, све оно што су ми родитељи причали како смо отишли, све оно што сам видео на снимцима, све је побудило емоције у мени – казао је Милош.

Он зна да су неке приче крајишких Срба много теже и болније од његове, јер има људи који су изгубили своје најмилије.

– „Олуја“ никад не сме да се заборави! Никад! Треба да се сећамо, да је обележавамо. Ми Срби никад не смемо да одгајамо нашу децу да мрзе неки други народ. Ми то и не радимо. Играм за Аустралију, а за њену репрезентацију играју католици, муслимани, православни… Сјајно се слажем са свима – закључио је Милош Дегенек.

Прича Милана Борјана (фудбалер)

Милан Борјан имао је седам година кад је отишао из Книна.

– Живео сам преко пута стадиона Динаре. Прескочим зидић и ето ме на терену. Мој отац је био голман, па сам и ја кренуо његовим стопама. Али мислим да сам га надмашио – рекао је Борјан и додао: – После смо морали да избегнемо у Београд. Деда ме је одвео на тренинг Радничког. Тамо сам постао голман. Живео сам у блоковима, опасан крај. Ко зна како бих се провео у животу да нисам отишао у Канаду. Живео сам у Блоку 64, у којем је било много жестоких момака у то време. Сећам се да је моја породица предала документа за Канаду, Зимбабве, Америку и Аустралију. Отац је изабрао Канаду.

Прича Предрага Шупута (кошаркаш)

– Да ми је неко деведесетих рекао да ћу у будућности играти у загребачкој Цедевити, рекао бих да нема шансе да се то деси. Али ето, видиш шта ти је живот… Иду дани, све се заборавља. Нисам хтео да размишљам о томе што сам избегао из Лике и нисам променио веру. Мени мајка живи у Кореници, ту ми је и брат. А опет, од рата је прошло 20 година. Ако смо људи, морамо да праштамо. Поборник сам тезе да народ на овим просторима мора да живи заједно. Некако је то нормално, јер су и у Србији и у Хрватској исти проблеми. Народ је незапослен, размишља само како да преживи.

Прича Марте Дрпе (одбојкашица)

Марта Дрпа, српска одбојкашица која је у време „Олује” са породицом бежала из Книна, једном приликом се присетила на Фејсбуку у подужем статусу како је она доживела рат. Написала је, такође, како „Олују“ не треба заборавити, јер ако се заборави, „догодиће се опет“.

– Имам пријатеље са свих страна бивше Југославије, никога не мрзим, никога конкретно не кривим, мени је само жао народа. И нашег и вашег и њиховог. Народа. Бесповратно уништених домова, уништених генерација, оних преживелих који никад више после рата нису заправо живели… Читав један народ или три народа, бројите како год желите, али за мене је то један народ који је страшно пропатио и ја зато не желим да се овај злочин заборави. Јер бојим се, ако се заборави – десиће се опет.“

                      ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Izvor: Blic.rs

Oznake: "Oluja", izbeglice, sportisti, Hrvatska