Прочитај ми чланакЛегенда југословеног бокса Сретен Мирковић после дуге и тешке болести преминуо је у 58. години живота.
Поред сјајне каријере која је обележила његову каријеру, многи ће га памтити као човека великог срца. Добра дела које је за живота чинио остаће заувек урезана у сећања људи којима је помогао.
Боксерски шампиони које је изнедрио никада неће заборавти свог учитеља. Један од Сретенових ученика одлучио је да му се обрати последњи пут, а веома емотивно писмо дирнуће и најтврђа срца.
„Е мој чика Среле,
Ових дана ће се нажалост пуно писати о теби, оставио си и превише материјала, а ето и ја се некако осећам позваним да кажем нешто.
Нешто субјективно.
Увек сам знао да ти кажем хвала, али се не сећам да смо имали неки дубок, емотиван разговор, какав можда и не доликује нама, челичним момцима, у коме бих ти детаљно објаснио колико си оставио дубок траг у мом животу.
Сећаш се, ја сам имао неку срећу да у време када сам пожелео да тренирам бокс није било оволико „тренера“, „боксера“ и „боксерских клубова“. БК „Млади Радник“ дуго није постојао. У Костолцу 30-40 година ни б од бокса.
Најближи клуб ми је био у Смедереву, а то баш и није било решење. После неког времена сам чуо да у Пожаревцу живи неки Сретен Мирковић. Мој дека каже легенда југословенског бокса. „Био их је као туђе!“ уз осмех ми је говорио.
Као у неком филму, прелистао сам именик, нашао име и презиме, и без много премишљања окренуо твој број.Вероватно никада нећу сазнати да ли је тетка Шана била искрена када ми је на првих пет позива учтиво одговарала да ниси код куће. Ипак, упорност се исплати, и шести пут си се јавио ти.
„Господине Сретене, ја обожавам бокс. И имам огромну жељу да тренирам. Чуо сам од свог деке да сте ви били велики шампион. Да ли бисте хтели да ме тренирате?“ , биле су моје речи. Не сећам се да је разговор био дуг. После кратког премишљања, предложио си да дођем испред хале да се упознамо.
15.11.2000. смо почели. Понедељак, среда и петак, тачно у 15 до 10, чекао бих те испред зграде у центру и заједно бисмо се одвезли до хиподрома. Три месеца смо радили на хиподрому сами. Нисам имао салу, свлачионицу, ни џак, ни вијачу, али сам имао легенду, Сретена Мирковића, за тренера. Сан је почео да ми се остварује.
После та три месеца ушли смо у Халу спортова. Придружили су нам се још неки челични, млади момци. Укључио се Поп, кога си и раније тренирао, твој син Миљан, и све је почело да добија нову димензију.
Тих неколико година, до одласка на факултет, проведених уз тебе, су ме свакако обележиле, а и утицале на сваки аспект мог даљег живота.
А оно што је најважније, био сам безбрижан и срећан, живео сам свој сан.
Тада сам прошао школу бокса Сретена Мирковића. Научио си ме како да се заштитим и покријем. Како да ударим, како да ескивирам. Како да се крећем, како да будем стабилан. Али оно што је најважније, научио си ме шта је част, витештво, фер-плеј и зашто се бокс назива племенитом вештином. Научио си ме апсурду, да се храброст доказује у тренуцима страха. И да треба бити велики када је најтеже.
Интересанта је чињеница да свих тих година ниси поменуо, нити ми икада затражио један једини динар, а колико си времена потрошио на мене.
Знаш да нисам верник у смислу у ком они то дефинишу и не волим ништа да остављам судбини, али можда има нечег што ми је дозволило да те видим последњи пут живог… Био си слаб, поново лакаш, али не толико слаб да ми се не насмејеш када си ме препознао у болници, где смо се срели. Пољубио си ме, и питао ме како сам. Ниси ми одговорио на питање шта ћеш на том месту. Учтиво си ми рекао да мораш да пожуриш за доктором, ситан као никада, а опет велики као заувек!
Ово је јебена година мој чика Среле, једна усрана, јебена година, али не брини, сви боксери иду у рај! И поздрави ми тамо Стефу мог и деду…“.
