(balcanicaucaso.org – Fabrizio Polacco)

Рвање може бити одстрањено из програма Олимпијских игара 2020 године. Породица држава Балкана, Кавказа, и централноазијских држава удружила се против такве одлуке.

Вековна народна традиција изненада се доводи у питање. Нацијама које славе недавне и прошле победе дирнуто је у понос. Ентузијасти тешког, древног спорта предака побунили су се у многим земљама. Избор за опстанак са критеријумима тешко је разумети. Коначно, и заинтересованост  Русије као суперсиле и неочекиван контра-потез од стране САД. Геополитиче области су: Кавказ, бивше совјетске републике у централној Азији и Балкан.

Изгледа да су ту сви састојци за налет националистичког беса, иако је то једноставан олимпијски спор, бура у чаши воде. Макар је био у почетку, због неочекиваних импликација, које само пристижу како време пролази. Повод је била одлука МОК-а (Међународни олимпијски комитет) да смањи број спортских дисциплина на играма 2020 (после Рио де Жанеира 2016). Основне дисциплине дефинисане од стране Комитета, које не могу да буде елиминисане из такмичења, биће смањене на 25. У ствари, 25 плус једна. Која? Не знамо.

Сложен, интересантан процес елиминације и репесажа је усвојен да се изабере седам малих дисциплина, кандидата за искључивање, кроз два круга елиминација, где су судије управо чланови Извршног одбора МОК-а. Први круг, одржан у мају у Санкт Петербургу, трајно елиминише четири дисциплине: пењање, сквош, wakeboard ( скијањe даском на води) и вушу (кинеска борилачка вештина). Три преживеле ће се суочити у финалној рунди у септембру, у Буенос Аиресу. На крају, само једна од њих ће и даље уживати олимпијску пажњу.

Сама процедура, са кашњењима и неизбежном дозом неизвесности, довољна је да унервози спортисте, тренере, менаџере и клубове, као и да огорчи љубитеље широм планете, гурне их једног против другог у не -спортско такмичење, које ником није потребно. Међутим, да ствар буде још гора, међународни политички и дипломатски спор проистекао је из одлуке да се на листи оних у опасности нађе једна од најстаријих и најпрестижнијих олимпијских дисциплина: рвање, у свом „слободном“ и „грчко-римском“ стилу.

Олимпијске игре или Пословне игре
Али који критеријуми су коришћени за идентификацију „споредних“ спортова? И зашто рвање? Критеријуми су не само технички, већ укључују популарност спорта у различитим земљама, антидопинг политику одговарајућих спортских федерација, број продатих улазница и телевизијску гледаност.

Ови фактори ће вероватно објаснити како су се рвачи приближили томе да буду гурнути ван струњаче. Њихов спорт сигурно није модеран, барем не у многим западним земљама, а мањи број гледалаца значи мање спонзорства, што га чини мање примамљивим за Олимпијску организацију и велики бизнис који се врти око игара. Костас Танос, председник  Рвачког савеза Грчке, упорно тврди: „Треба укинути рвање. Олимпијске игре требало би да буду преименоване у Пословне игре“.

Трке, рвање и бацање
Наследници оних који  су измислили и олимпијска и реторичка такмичења, Грци, добро схватају важност језичких питања (мислим на спор са својим северним суседима о имену Македоније). Заиста, модерна Олимпијада – са свим својим ритуалом бакљи и бакљоноша, колективном грозницом и сталним позивима на братство међу народима и универзални мира – изгубиће сваку преосталу везу са својим античким наслеђем, ако избрише кључне традиционалне дисциплине. Рвање је, у ствари, други спорт, одмах после трчања, који је постао део древних светих такмичења на Зевсовој Олимпијади, већ 708 године пре нове ере, и увек је био на листи најпрестижнијих дисциплина, достојан да буде укључен у класични пентатлон, петобој са тркањем, скоком у даљ, бацањем диска и бацањем копља.

То није све. У једном званичном саопштењу пуном озлојеђености, Грчка федерација подсећа да званична песма Игара (песник Костиса Паламе) експлицитно помиње само три спорта : „трке, рвање, и бацање“

Спорт без спонзора
Тачно је да публика, барем у западној Европи, не хрли на рвачка такмичења. Рвачи не носе скупу маркирану одећу или спонзорима миле додатне справице – они су готово потпуно наги и користе своје голе руке, а не скупу опрему. Али та скромност, у комбинацији са једноставношћу спорта, је разлог зашто овај спорт практикују сви, укључујући и економски угрожену децу мање богатих земаља. Поред тога, његова строга правила понашања захтевају да спортисти науче да контролишу оне квалитете који могу негативно да утичу на однос према дисциплини – коришћење мишићне снаге, моћ и физичку спретност да се баци на земљу и схрва противник.

Борбе су уређене правилима, јер су недозвољени захвати далеко бројнији него они који су дозвољени; строго је забрањено да се удари или на други начин повреди противник. Укратко, то је дисциплина са великим образовним потенцијалом и самим тим може да усмери даље од насиља многе младе људе који иначе немају велике изгледе за будућност. Зато је потпредседник Рвачког савеза Грузије, Казарашвили, изразио забринутост да ће многи млади спортисти скромног порекла напустити рвање, када оно буде деградирано на малу дисциплину и искључено са Олимпијских игара.

 

Географија рвања
Али оно што је још више изненађујуће када се погледа на олимпијску ранг листу рвања је масовно присуство источноевропских земаља које се ретко истичу у другим спортовима – на пример, Бугарска, Мађарска, Турска, Румунија пласиране су међу првих десет у свету. Осим тога, цела велика породица Балкана, Кавказа и централноазијских држава придружила се борби за признавање спорта који је део њиховог историјског и културног идентитета, а једна од ретких прилика за престиж на међународној сцени: Јерменија, Азербејџан, Грузија, Киргистан, Украјина, Узбекистан, Казахстан, Турска, Бугарска, Иран и Монголија су освојили највише олимпијских медаља у овој дисциплини. Мала земља као што је Македонија у рвању је освојила своју једину медаљу као независна држава, док је Азербејџан био испред САД у Лондону 2012.

У ствари, ако погледате карту рвачке изврсности, приметићете да она иде дуж траке географских паралела која одговара не само древним цивилизацијама, већ и великим раскрсницама евроазијских етничких група током миленијума. Објашњење феномена може бити то, да је рвање, као и други борилачки спортови, облик ритуализације и сублимације ратничке праксе и врлина.

Помислите само на цареве и армије илирског порекла, њихов вековни отпор инвазији касног Римског царства на своје границе, или на продор Словена који су готово превладали моћну Византију на Балкану, али и на освајачке таласе номадских народа који су из степа и са висоравни Азије навалили на суседне империје. Грузија можда претерује са „генетским талентом“ својих младих рвача, али Расул Кадем, ирански олимпијац а сада технички директор, је свакако у праву у погледу тога да борба није само спорт, већ део регионалне културе и историје. Према речима Михаила Мамиашвилија, председника Руске Федерације, рвање на Кавказу је нека врста култа, а пре свега прилика за младе.

Ствар је дотерала цара до дувара са интервенцијом никог другог до руског председника Путина. Сам џудо борац, осудио је „неовлашћено уклањање традиционалних и фундаменталних дисциплина, од самог почетка Олимпијских игара“. Одмах након вести о искључењу, руски олимпијац Сагид Муртазалијев вратио је МОК-у у знак протеста златну медаљу коју је освојио у Сиднеју 2000, следили су га и други познати спортисти. Интересантно је напоменути да је Муртзалијев пореклом из Дагестана, највеће земље на руском Кавказу – региона, који је, заједно са бившим совјетским централноазијским државама, дао Русији и бившем СССР-у већину олимпијских медаља и место на  мање или више истом нивоу са САД, још једном спортском суперсилом.

А Италија ? На страну пристојан мираз у медаљама освојеним за нашу земљу, писмо упућено председнику Извршног одбора МОК-а  од стране Међународног панатлон клуба Катаније, подсећа да би у случају искључења много изгубити, чак део наше историје:.. „Овај документ долази из региона Италије који има јаке историјске и емоционалне везе са борилачким спортовима. Сицилија, као и околина позната као Магна Грециа, увек се издвајала у овим такмичењима: и пре легендарног Милона од Кротоне (7 победа на Олимпијским и Питијским играма, на Немејским 9, и 10 у Истмији), Сиракужанин Лигдамис се истакао у панкратиону – списак спортиста из Сицилије и Магна Грецие који су освојили игре у Олимпији у различитим дисциплинама броји преко сто …”

Такође, Матео Пеликоне, председник Рвачке федерације Италије је снажно критиковао МОК , изјавивши да је „… изненађен и увређен. Потискивање рвања значи унижавање вредности саме Олимпијаде., брисање историје, блаћење Спорта“.

Али, историја понекад уме да се освети, када се негира, тако што се претвори у стварност: бива да две од три земље које се надмећу да буду домаћин Игара 2020 (када дисциплина може да нестане) су Јапан – са древном традицијом борилачких вештина и Турска, где иаглı гурес, вековна дисциплина пеливана, и даље прикупља огромне масе гледалаца. И тако, Хасан Арат, шеф Одбора за Олимпијске игре у Истанбулу 2020, наглашавајући да је рвање национални спорт земље, наговештава и то да би било непромишљено да Турска буде домаћин игара по први пут – без рвања, док је за Хамзу Јерликаја, бившег олимпијског и светског шампиона а сада председника Рвачког савез Турске , елиминација овог спорта „ломљење кичме Олимпијади“.

Скуп три народа
Али највише изненађујућа и репрезентативна манифестација неслагања је организована у мају прошле године у Њујорку, у престижној сали Гранд Централ Терминал у Менхетну. Славни представници три рвачке суперсиле и политичка непријатеља – САД, Русије и Ирана – окупили су се пред великом гомилом гледалаца и више десетина камера, у атмосфери велике срдачности и пријатељства, само да протестују против надолазеће заједничке опасности од искључивања.

Велика група иранских присталица била је тамо не само да навија за најуспешније потезе, већ и за неочекиване загрљаје спортиста приликом напуштања борилишта. Треба напоменути да су се ти исти Американци искрцали у Техерану пре неколико месеци и да их је маса окупљених Иранаца поздравила овацијама, што је било невероватно – толико да је олимпијски шампион Џордан Бароуз иронично рекао да се осећа ‘као Џастин Бибер „. Укратко, намерно или не, овај брзопотезни „сусрет три народа“ послао је неочекивану поруку, за разлику од традиционализма важећег на другим местима: чак и најјачи борци могу да науче свет како да превазиђе предрасуде и да се слаже.

И тако, чудним сплетом околности, много хваљени “олимпијски дух” мира и братства међу народима изгледа да је повраћен у живот усред националистичких струјања и да је створио савез и сврховито јединство између често супротстављених земаља: Грчке и Турске, Грчке и Македоније, Турске и Јерменије, Грузије и Русије, Ирана и САД, Јерменије и Азербејџана.

Крајем лета, МОК ће коначно изабрати између три преостале дисциплине: рвања, сквоша и бејзбола / софтбола. Питам се да ли ће судије улучити прилику да одају признање племенитом спорту, избегавајући да понизе шаролику групу малих народа са мало могућности за изједначавање на глобалном нивоу, као и да дају нешто историјског доприна бољем вредновању, не само на речима, олимпијских идеала мира и пријатељства међу народима. Можда неко може да се сети историјског политичко-дипломатског одмрзавања односа између маоистичке Кине и САД седамдесетих годинама, захваљујући спортском мечу. А то је био само пинг-понг.

За Србин.инфо превео: Александар Јовановић – “Микрорем”, mikrorem.com

Ознаке: Грчка, Кавказ, МОК, Олимпијада, спорт, „Балкан”