Прочитај ми чланак"Играчи који олако схвате позив за репрезентацију, не схватају зашто ће им бити жао једног дана, јер не жалиш за оним што си урадио, него за оним што ниси", рекао је у великом интервјуу селектор Ђорђевић за Недељник
„Спортистима се пружа прилика да представљају своју земљу у нечему. Да ли има нешто више и веће? Уговор, новац, једно лето више проведено на плажи или броду – има времена за то. Каријера спортисте врло брзо прође, поготово та репрезентативна јер је захтевна. Никада нећу заборавити Владимира Радмановића, те 2002. године, када су освојили злато у Индијанаполису. Дочекао сам их и отишао са њима у Скупштину града. И на тој тераси, Радмановић је био без медаље јер је направио један „дишпето“ према тренеру Пешићу у неком четвртфиналу или полуфиналу, и био одстрањен, а заменио га је 13. играч који је тада био са њима, Смиљанић, који уопште није играо, али око чијег врата стоји златна медаља. Радмановић је толико плакао да сам га загрлио и рекао му: „Је л’ сад схваташ, сине?“ A он ме грли и виче: „Сад схватам.“ И суза сузу стиже. Схватиће они…“, рекао је за Недељник селектор кошаркашке репрезентације Aлександар Саша Ђорђевић, у великом интервјуу који смо водили на Копаонику где се национали тим припрема за Олимпијске игре.
Деца која помно слушају Салета данас, рођена отприлике у време када је доминирала „European nightmare“, иду по нову олимпијску медаљу, прву за државу Србију. Јер селектор Ђорђевић не признаје ништа мање од тога. Видевши тај тренинг, схватила сам да они ништа мање не могу да постигну као генерација. Њима репрезентација није место где ће се продати – бољем клубу, менаџеру, бољој земљи.
Више су деловали као породица, као другари у крају који не могу једни без других добро да се проведу. Није баш било једноставно наговорити га на интервју, посебно јер се оглашавао искључиво саопштењем о томе због чега ипак у Екипу – а писао је у саопштењу великим почетним словом Екипа неће Боби Марјановићa, и због чега се прво на Твитеру појавила информација да Немања Бјелица ипак неће дриблати противнике у Рију, одлучивши да заштити те клинце, ту тврђаву, како их је назвао, које ће генерације опет чекати испред балкона. Треба им мир, компактност, како је рекао, а то се не ствара гурањем прста у око и претресањем прљавог веша, и тако смо почели разговор, о томе да је за медаљу – а Саша рачуна само то – потребна другачија подршка медија, нације, целог система.
Играчи који олако схвате позив за репрезентацију, не схватају зашто ће им бити жао једног дана, јер не жалиш за оним што си урадио, него за оним што ниси. И те 1992. у Барселони, када је још Дражен Петровић био жив, и када је играо прави дрим-тим… Са Џорданом, Џонсоном, Малином, Барклијем, Олајџувоном, то да нам неко одузме шансу да играмо против њих… И оно наше иза зграде: „Ма добићемо их!“ – рекао је Саша Ђорђевић у великом интервјуу за Недељник.
Немам желудац за насловне стране новина. Имам своје принципе, свој мото, свој начин живота и начин на који комуницирам са играчима тако и са људима. Прве године када смо се сретали ујутру, нисмо могли да чујемо много пута „Добро јутро“ или „Пријатно“, а онда су мене чули како се свако јутро дерем: „Добро јутро, момци“, „Пријатно“, што и данас радим, и сада је то нормално. Изгледају као мале ствари, а за мене су веома битне, рекао је поред осталог Ђорђевић.
Не смемо да имамо изговор, да се стално правдамо историјом и нечим шта је било. Хајде да гледамо садашњост и у будућност, хајде да гледамо шта ми можемо да пренесемо неком другом. На нама је одговорност да учинимо друштво мало бољим. Ја сам амбасадор УНИЦЕФ-а и на то сам поносан и мислим да је то мој мали допринос целој причи. Јер и ако у један мали број те деце усадимо праве вредности које УНИЦЕФ заговара, и едукује их и даје им шансу за боље одрастање, постајаће квалитетни млади људи, и својих фамилија и друштва у целости. Сматрам да много више морамо да се бавимо децом, да им упућујемо праве поруке. Деца не читају новине, али сви имају мобилне телефоне где им излазе нотификације и виде много тога…
Он је за Недељник говорио о српској школи кошарке, ког би од саиграча волео да види на терену у својој садашњој екипи, какав је његов однос према патриотизму, према југоносталгији, према менаџерима… Говорио је и о највећим разочарењима у играчкој и тренерској каријери и преноси рецепт како психолошки припрема играче за Рио.
ЦЕО ТЕКСТ У ЛЕТЊЕМ ДВОБРОЈУ НЕДЕЉНИКA КОЈИ ЈЕ НA КИОСЦИМA ОД 21. ЈУЛA, ИЛИ У ДИГИТAЛНОМ ИЗДAЊУ ЈЕ ДОСТУПНО НA NOVINARNICA.NET
