(pressrs.ba)
Раде Савић из Горњег Милановца моћнији и од Атласа
Уколико се сретнете са Горњомилановчанином Радетом Савићем, на први поглед сигурно ћете се уплашити. Громада од човека, са 140 килограма мишићне масе и ко зна коликим обимом руку и ногу, изазива страхопоштовање на први поглед.
Миран као бубица… Раде Савић
На други поглед то страхопоштовање је још и веће, јер тек из разговора са њим схватате колико је овај момак, рођен 1984. године у Горњем Милановцу, добар и миран човек.
– То за нас, крупније и снажније људе, обично и кажу, да смо мирни као бубице. Уосталом, замислите да са својом снагом и килажом почнем да малтретирам људе око себе. Па, на шта би то личило – пита се Раде.
Био и фудбалер и атлетичар
Раде Савић је већ две године најјачи човек на свету јер је у свом спорту, који је код нас мало познат, пуерлифтингу, у дисциплини бенч прес подигао тежину од 340 килограма.
– На тренинзима као од шале подижем тежину од 360 килограма, што је далеко изнад мог светског рекорда, али нека, биће времена и за то. Конкуренција, иако је веома добра, за сада је далеко иза мене по резултатима, а ја се својим радом и тренинзима својски трудим да то тако и остане – прича најјачи човек на свету.
– Годинама је Милановац важио за атлетски град, па сам тако и ја почео да се бавим атлетиком, и за то време од девете до 16. године у том спорту зарадио 30 признања. Након тога сам се пребацио на фудбал и играо неколико година десно крило у локалном „Такову“. Замислите мене сад као крило са мојим изгледом и килажом – смеје се Савић.
Случајно открио колико је јак
Након тога је сасвим случајно са друштвом отишао у једну од градских теретана и као од шале подигао тежину од 145 килограма.
Наравно да му инструктори фитнеса и боди-билдинга нису ни дали да помисли на неки други спорт, па је већ са 17 година у Вршцу постао државни првак са подигнутих 230 килограма, а од тада је државне титуле и рекорде освајао и обарао чак седам пута.
– Много је рада, одрицања, али и новца уложено. Иако сам по занимању техничар за биотехнологију, тренутно радим у Смедереву на пословима пословног обезбеђења јер се то боље плаћа. Породици дугујем највећу захвалност јер, ако ништа друго, требало је спремати онолике количине хране да се нахрани оволика грдосија, а да све то, с друге стране, буде и медицински исправно за такмичење и тренинге.