Прочитај ми чланак
Да ли ће опет, после свега, Караџић волшебно минимизирати своју одговорност тирадама о постављеним рефлекторима који добацују само до провинцијских шеснаестераца?
Данас је светски Дан толеранције! Aли, питање је да ли Србија има толеранције за наше фудбалере? Ми мислимо да нема. На међународни Дан толеранције нећемо се понашати у том духу према свему што је фудбалски најгоре у овој земљи.
На помен репрезентације већини навијача и љубитеља фудбала ван оквира наше земље поскакује срце, осете се увек некако поносно на дан када игра њихов национални тим, јер знају да их, ако ништа друго, играчи неће натерати да црвене пред светом. Ми тај осећај одавно немамо.
A Србима? Просечном српском навијачу заигра једино живац на слепоочници од дуготрајних наталожених фрустрација које су се у последње време претвориле у застрашујућу равнодушност према “групи рекреативаца” која представља наш фудбал и оних који га тако “вешто” набијају у блато већ годинама.
Што рече један колега, нама ће бити проблем да се квалификујемо на Балканијаду. Да не причамо о даљим дометима попут већ дуго нам недостижног Еура који нисмо “видели” 15 година или Мундијала, где смо постали “страно тело”.
A, није да нисмо могли да избегнемо овакво бламирање које је врхунац доживело у граду који је за нас био (О)страва и ужас, у коме је Чешка шутнула ногом у задњицу наше “ведете” и катапултирала их право у престоничке фенси кафане.
Какву смо само прилику имали. Зицер.
Сетимо се само бајковите утакмице са Велсом. Дана када смо пуни оптимизма помислили: “То је то, поново постајемо озбиљан тим”. Био је септембар 2012. године.
На клупи Синиша Михајловић. Наши фудбалери “лете” у Новом Саду, трче, гину један за другог, клизају, везу, велики Герет Бејл не зна где је лево, где десно. На крају, спектакуларних 6:1 за наш тим и аплаузи пуног “Карађорђа”. Срце пуно свима.
У једном тренутку нам је било жао тих “лилипутанаца” из Велса. Њихов селектор Крис Колман на конференцији је желео у земљу да пропадне, велшки новинари су кидисали на њега питањима о моралном чину званом оставка док је овај блед као крпа гледао у једну тачку.
И овде долазимо до кључне ствари. Тог истог Колмана његов Савез је задржао на клупи (ееј, после 1:6?!), а онда је тај исти Велс, са Колманом на челу, уз незнатне промене у саставу, супериорно отишао до Еура!
A ми? Ма, све вам је јасно.
Ми смо наставили да брљамо попут најнеспособнијих дилетаната предвођени “трустом мозгова” из Савеза којим и даље, и упркос свему, председава неуништиви Дон Томислав Караџић. Генијалци су одлучили да Михајловић ипак није право решење, јер, тобоже, није одвео тим на Мундијал (као да смо ми редовни тамо), а заборавили су како је тим растао уз тренутно ЈЕДИНОГ српског тренера у пет најјачих лига на свету!
Одласком наше последње наде да групу играча претвори у дисциплиновану војску спремну на то да врати култ репрезентације, кренуо је суноврат из просечности ка доњој тачки аматеризма у нашој игри која је заправо огледало читавог фудбалског система. Да ли ће опет, после свега, Караџић волшебно минимизирати своју одговорност тирадама о постављеним рефлекторима који добацују само до провинцијских шеснаестераца?
Добро рече Илија Петковић, да би дебакл против Чешке требало да схватимо као “нашу највећу победу”. И биће, али само ако, једно велико ако, сви “заслужни” за овај циркус на челу са Толетом и његовим климоглавцима, поднесу оставке, покупе се из старопазовачког штаба и препусте посао способном свету, ученом свету, систему у коме нема кумовско буразерских комбинација и сличних тековина српског народа.
Ипак, бојимо се да је опет по среди прича о томе како ћемо извући поуке, а нама је више мука од “извачења поука” после чега нам, као по правилу, увек буде само још горе кад их извучемо.
На крају, имамо молбу за Караџића, само једну, искрену, из срца: спаси фудбал и одлази.
Извор: Телеграф
