Прочитај ми чланакНајбољи српски фудбалски судија Милорад Мажић, био је са својим асистентима Милованом Ристићем и Далибором Ђурђевићем, Данилом Грујићем, Ненадом Ђокићем и резерним судијом Немањом Петровићем, једини представник наше земље на недавном континенталном шампионату у Француској.
Фото: Н.С.
То, као и чињеница да се, осим у извештајима са мечева на којима арбитрира, ретко појављује у јавности, био је повод за разговор у којем Мажић (који је пристао после само једне СМС поруке), прича о каријери фудбалера, звездама којима је судио, односом са колегама, неким детаљима из приватног живота.
Ваша фудбалска каријера је прекинута због повреде и пет операција колена, али кажу да се у стилу суђења види да сте били фудбалер. Колико Вам то данас помаже?
„Истина је да сам до 20. године играо фудбал и услед тешке повреде и пет операција био сам принуђен да напустим нешто што сам највише волео. Посветио сам се потом судијском занату и трудио се максимално да напредујем. Чињеница да сам претодно правио каријеру у копачкама, као фудбалер, може да буде само полазна основа у грађењу моје биографије фудбалског судије. Ниједан посао не дозвољава конформизам, а професионални спорт, по природи, изискује максималну посвећеност. Отуда, је моја каријера фудбалера имала утицаја на посао којим се данас бавим у лакшем разумевању фудбала“.
Колико је важна физичка спрема за судију? Да ли редовно вежбате?
„Квалитетна физичка припрема један је од круцијални детаља за каријеру судије. Зато су припреме необично важне. Редовно и свакодневно тренирам, вежбам мишиће и ‘мозак’. То је један од детаља на којима почива каријера професионалног судије“.
Када кажемо припрема арбитра за меч, Милорад Мажић помисли на тактику, појединце, тренере…?
„Трудим се да проникнем у суштину игре тимова којима судим, тренера пред којима водим утакмицу, фудбалера на терену… Утакмица је сложен интеракцијски конгломерат специфичних актера на терену и око њега, зато само професионалци са врхунском припремом, сигурни у себе и своје одлуке, могу да професионално одраде посао“.
Књига за бег од пиштаљке
Има ли Милорад Мажић, неки хоби, посебан начин за бег од суђења?
„Има и то у читању. Покушавам на све начине да се релаксирам, а уз помоћ књиге све ми иде лакше. Посебна грана коју изучевам је психологија. Сјајна ствар, мелем за моју душу, после исцрпног свакодневног ритма“.
Судије су често на удару јавности. Како се борити са тим, посебно овде пред „вечити дерби“ који је више од спорта?
„Навикао сам на критике и похвале као саставни део посла. Трудим се да останем имун на њих и на срећу захваљујући менталној снази успевам у томе. Тако посматрам и вечити дерби – имао сам задовољство да их судим чак 11. Празник нашег фудбала, његова припрема и ођеци, само су очврснули уверење да у похвалама човек не сме да полети, нити да после критика његова личност сме да остане окрњена. Напротив, то је само разлог више да буде јачи у сусрет наредним изазовима“.
Који меч посебно памтите?
„Тешко ми је да издвојим једну утакмицу. Срећа моја да сам их у каријери имао много и да све памтим на посебан начин“.
Да ли сте имали прилике да упознате неке од најбољих фудбалера данас и ко је оставио најјачи утисак?
„Имао сам задовољство да судим свим звездама савременог светског фудбала. О њима глобална јавност, захваљујући фудбалу као феномену модерног друштва, зна готово све. Издвојио бих, ипак, једног човека – Серхија Рамоса. У тиму састављеном од великих звезда, његова лидерска улога је фантастична. Лидер какав се ретко среће!“
Има фудбалера, који Вам се као Златан Ибрахимовић, намерно обраћају на језику који најбоље разумете Ви и Ваш тим. На то је вероватно тешко не одговорити?
„Такозвани случај са Златаном Ибрахимовићем тотално је предимензиониран у нашој јавности. Реч је о саставним деловима борбе на терену. Сви смо ми под великим притиском, па на различите начине испуњавамо емоције. И наравно да је лакше споразумети са на матерњем, него на страном језику. Ибрахимовић је све речи изговорио себи у браду и ниједним детаљом није искочио из контекса духа правила фудбалске игре. Нико то на терену није приметио, а такве играче увек прати по неколико камера на терену за игру и ето супстрата за причу, али и то је драж фудбала“.
Негде помињете да по реакцији играча знате када сте и да ли сте погрешили. Како реагујете када знате да нисте били у праву, јер људски је погрешити?
„Увек сам фокусиран на оно што тек треба да се деси на самој утакмици. Aнализа следи после меча“.
Како се када због фудбала не уважите сугестију помоћника, штитећи у том тренутку и себе и њега, на неки начин чувајући ауторитет тима храбрите?
„Судијски тим је на првом месту. Наш заједнички задатак је да утакмицу одсудимо на најбољи начин правовременим одлукама. Имам максимално поверење у чланове мог тима и заједно се трудимо да изградимо ауторитет људи од поверења“.
Ритуал је за несигурне
Имате ли неке ритуале пред утакмицу?
„Не, шта је то? Ритуала упражњавају људи потпуно несигурни у себе. Не верујем у те паганске обичаје. Уочи меча, трудим се да концентарцију подигнем на максимални ново, имам за то посебне вежбе. То је мој једини ритуал пре првог звиждука“.
Ваши помоћници Далибор Ђурђевић и Милован Ристић са Вама комуницирају током меча, говором, али негде се чини да је основна ствар, као и код играча, говор очију?
„Одлично се разумем са мојим махачима. Са њима сам, прошле сезоне, провео више времена него са члановима моје породице и јасно вам је да наша комуникација мора да буде на максималном нивоу. Aутоматски, средства споразумевања морају да буду – непогрешива“.
Постоје ли сујета и љубомора у судијском послу?
„Не верујем да је сујета у нашем послу већа него у другим професијама. Чини ми се да пре зависи од личности него од посла којим се бавите. Лично, сујета с моје стране не постоји“.
Да ли се дружите са колегама ван терена?
„Дружим се колико ми време и обавезе дозвољавају. Логично, навјише са мојим најближим сарадницима – Милованом Ристићем и Далибором Ђурђевићем“.
На ком је нивоу суђење у нашој земљи у односу на остале које су биле учеснице ЕП?
„Трудили смо се да оставимо утисак земље у којој је суђење на високом нивоу. Наш задатак је био знатно сложенији, јер Србија није учествовала на ЕП“.
С обзиром на то да, у сарадњи са ФСС, учествујете у школовању младих судија да ли у некима од њих видите наследнике?
„Радује ме да у нашој земљи има много талелнтованих судија. Некоректно је да издвајам појединце, а бојим се да то не би било ни педагошки. Пред њима су само лепе каријере, а тај пут састављен је од много изазова и препрека“…
Да ли постоји неко такмичење на ком би волели да судите?
„Имао сам срећу да судим скоро сва могућа такмичења. Волео бих, у дубини душе, да се са пиштаљком нађем на Купу конфередерација“.
Пратите ли остале спортове?
„Као човек фудбала, радо пратим и све остале спортове. Уживам у њима, поготово кад је на терену моја Србија. Навијам од срца за нашу репрезентацију и са посебном пажњом пратим учешћа наших репрезентативаца под државном заставом, независно да ли је реч о екипном, или појединачном такмичењу“.
Радите у месној индустрији. Како успевате да ускладите суђење са послом?
„Обављам посао регионалног директора компаније Златиборац. Током десет година растао сам заједно са фирмом, наша веза је постала нераскидива и помало необјашњива. Суштински, нигде не бих имао сличну подршку од оне какву имам у тој компанији. Поносан сам што сам добио такво место у великом систему и трудим се да оправдам поверење власника фирме“.
Били сте у много земаља света, али путовање за Катар је посебно било занимљиво. Данас је вероватно о томе лакше причати?
„Признајем да многе земље нисам успео ни да упознам, због згуснутог ритма пред утакмицу и брзог повратка у Србију. Посао је, ипак, на првом месту. Позиви из Катара имају специфичну тежину за мене и сараднике. Трудимо се да увек позитивно одговоримо на молбе да судимо тамошње утакмице, делом и због пријателских веза са људима из тог дела света. Главни град Доха је место за разгледање и уживање. Лепота на све стране“…
Били сте у најужем избору за главног судију финала Европског првенства у Француској, остаје ли жал што нисте изабрани?
„Оставио сам и то искуство иза мене. Као човек од актуелног тренутка, никад не размишљам о прошлости. Трудим се да ме само ти догађаји ојачају, па у том контексту размишљам о тек завршеном ЕП и чињеници да је мој тим био међу три у најужој конкуренцији за финале, а ипак није добио прилику да га суди. Има времена, најбитније да смо и на европском такмичењу оставили позитиван утисак, направили још један искорак напред… Радимо још јаче и боље, са снагом учешћа на великом такмичењу у Француској“.
